koje još nije završeno, samo se pravi...

Osim što sam ponosna što ovaj video gledam na svom računaru marke Apple - dakle ja koja marke bilo čega ne volim, ne nosim i izbegavam -  želim video da podelim sa vama. Baš danas, dvadeset godina posle devetomartovskih demonstracija. Koje nisu ili jesu uticale, na različite načine, u manjoj ili velikoj meri, na živote svih nas. Koje jesu ili nisu bile odluka. 

Tog devetog marta 1991. odlučila sam, definitivno, da neću studirati prava i da je moja advokatska karijera okončana pre no što je i počela. Tih dana, na neki čudan način kroz učešće u plišanoj revoluciji, došla sam do toga da od prava u ovoj zemlji neće biti ništa, još dugo. Od pravde takođe. I opredelila sam se za ono što volim, a za šta sam mislila da mi neće pojesti džigericu - glumu. To je bio taj moj izbor, iz ljubavi. Posle se ispostavilo da su mi džigericu pojeli i gluma, kao neizvestan posao koji zahteva puno strpljenja - i pravo, kroz život u državi koja se njime nije mogla podičiti.

Bez izvinjenja i poverenja nema ni trajnog pomirenja.

Gospodo, kardinali, vladike, hodže i popovi, uradite i vi kao što uradi Grigorije, uradite gde god hoćete, mesta na žalost ima mnogo, a vreme je da budete ljudi iako ste verski glavari. Političari su se već izvinili, neki još nisu pa ih naterajte. Osim Grigorija, vi to još niste uradili. Učinite to jer imate šansu da trajni mir, verska tolerancija i suživot na ovim prostorima  bude i vaša velika zasluga ili još jedna velika krivica.

Kardinale otidi u Jasenovac i Jadovno,Medački Džep, Gospić u Glinsku crkvu i kaži konačno nešto ljudski, Ceriću otidi u Bratunac, Kravice,Skelane, na Ozren i kaži ono ljudsko, vladike odiđite u Srebrenicu, Kozarac i druga mesta pa izgovorite ono ljudsko. Skupite se svi zajedno obiđite stratišta, pomolite se senima i pokajte se zbog onih koje ster blagosiljali da to urade, a pokajte se i što ste ih blagosiljali.

Ugledajte se na vladiku Grigorija, kažite barem onoliko koliko je on rekao.

Svedoci smo, u novijoj srpskoj istoriji, a kad je vlada u pitanju, neviđene oluje ideja (brainstorming) glede popunjavanje rupčage u budžetu.

Vidim - odneo vrag šalu, ili prostije rečeno ode nam država na doboš, pa računam dužnost je svakog građanina da se uključi, pogotovo patriote, kakv sam i sam. I ne samo ja, već i celokupni kreativni potencijal uglednog nam bloga.

Da se prvo podsetimo:   

Brainstorming“ ili „moždana oluja“ je idealan način za radikalno rešavanje problema. Sve ideje su dobrodošle, pa čak i one naoko besmislene,

Desetogodišnja ćerka mojih prijatelja na Facebook-u od danas „is single". Bila je ona i do sada single, ali je sada prosto primetila i tu opciju, pa ko veli dete, da joj ne bude profil zapušten i nejasan. Sada trećaci i prezreli četvrtaci iz njene škole znaju na čemu su, nema dileme.

To je naivno, nevino, i još uvek slatko. Mene brine to što dosta roditelja ne zna da je njihovo dete

Volite li da pijete čaj?

Nemojte se prebrzo nasmejati i reći kako postavljam glupo pitanje.

Nije moja namera da popularišem pijenje čaja (definitivno, ima boljih stvari od čaja - za pijenje, he, he, he), već da ukažem da sam se nedavno prilično oduševio čitajući jednu knjigu na temu - čaja. Knjiga ima prost naziv, prost da prostiji ne može biti: "KNJIGA O ČAJU", a autor je Japanac Kakuzo Okakura.

Kako sam u poslednje vreme, pišući o istočnjačkim religijama, umnogome u «japanskom fazonu», ne mogu a da kratko ne ispričam ovo moje vidjenje «Knjige

Da li ste pročitali vest? Ako niste, pročitajte, pa mi onda recite - kakav osećaj ona u vama izaziva? Bes? Tugu? Nemoć? Gađenje? Krugolina je prošla ceo tobogan pobrojanih emocija.

Tužna sam što se majka devetoro dece još uvek bori za svoj život.

Besna sam što joj lekari nisu ukazali pravovremenu i propisanu pomoć.

Osećam

Dođem ja danas na sastanak Posebne radne grupe BF+ na Batutu, i zateknem prof. dr Stanojevića kako sedi i čita "Politiku", strana 7.

Brzinom munje isučem i ja svoju "Politiku", strana 7. (Da i ja delujem mudro i obavešteno.)

Priđem čoveku, pitam:

"Dr Stanojeviću, da li bismo mogli da porazgovaramo?"

"S vama ne razgovaram dok mi se ne izvinite! Otkuda vama uopšte ideja da je muž Jelene Karleuše bio u operacionoj sali?"

"Piše u novinama. A šta, nije bio?"

"Nije bio."

"A tetka?"

"Otac nije bio."

"A tetka?"

"Otac nije bio."

"A tetka?"

Oliver i Viktor. Dva muska imena. Mozda ne toliko "muska" kao Milutin, Ognjen ili Uros, ali i dalje muska. Ok. Nisu bas srpska. Pa dobro. Ima i takvih imena, doduse u manjini.

Meni su ta dva imena uzrok i vodilja u bavljenju sportom. Naime ja sam bio lokalni kosarkas do svoje 27 - 28 godine. Nisam imao rezervni plan sta cu da radim kada prestanem da se bavim aktivno kosarkom. Mozda pasivno? Nesto kao rekreativac.. Ali to i nije bio bas plan, ja ne mogu bez takmicarskog sporta. I onda iznenadna transformacija u mom sportskom zivotu. Od Milana Kosarkasa (dobro zovu me i

A imao sam od koga i sa kim da naučim i uživam pevajući. Moje prvo sećanje seže još na svadbu brata Kaje, kada sam sa bio dever. Druge večeri, stric moje majke Goluban, iz avlije preko puta, uzeo je mikrofon i pevao satima one stare pesme kojih se skoro niko na svadbi nije sećao. Pevali smo tako, na mnogim veseljima u familiji, pa je mnogo toga ostalo u glavi. Eh, umre Goluban već odavno a ne znam da li su sve te divne, stare pesme zapisane i zna li ih iko.

blog za gorštaka


pre nego što počnem, zamoliću gorštaka
da na ovom blogu ne pominje frizure jer ću umreti od dosade,
a to smatram najstrašnijom smrću.
no, pre nego umrem moraću da ga banujem,
a to će mi jako teško pasti jer volim da razgovaram sa njim o tenisu,
stounsima i domaćem rokenrolu, a i glupo bi bilo
da umrem bez počasnog gosta na blogu.

( molim sve ostale da ne pominju tadića,
jer će se dogoditi isto što i gorštaku kad pomene šiške:)

el tako gorštače? tako je.

Imam blagi utisak da su godišnjice bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, od pada Berlinskog zida na ovamo, zapravo jedini datumi kada se i oni manje zainteresovani za temu nuklearnog raz/na/oružanja sete još uvek itekako postojećih nuklearnih arsenala. Ta smirenost sveCkog javnog mnjenja svih ostalih 363 dana godišnje je veliki kontrast u odnosu na hladnoratovsku histeriju, kada je mogućnost nuklearnog armagedona čučala u nekom uglu svesti svim posleratnim generacijama.

Ono što mene zabezeknjuje je da za tu odjednom nastalu smirenost nema apsolutno nikakvog razloga u realnosti. Naime, dojučerašnji neprijatelji nisu odustali od svojih nuklearnih arsenala. Osim neke razmontirane simbolike oni su još uvek tu, još uvek na 10-tominutnoj pripravnosti.

Cinici su nekada , davno, govorili:

''Lepa jela , 

na vr' moga sela''