Jedna sam od onih koji kad se vracaju za Beograd, raduju se punim srcem. Obozavam trenutak kad avion polako silazi sa oblaka te pocinjem da prepoznajem obrise svog grada. Isto mi je i kad se priblizavam putem, prugom, camcem..Kao da me ceka neko od najblize familije i siri ruke u zagrljaj.
Nije da bas izgleda kad mu se priblizavas kao svetsko cudo od grada, al ja znam sta se sve krije iza kulisa, ono lepo nesto, toplo, beogradsko.

Nigde nisam plaćao manji porez nego u Srbiji. To ne znači da nema država u svetu gde ne bih plaćao i manji ili nikakav porez. Samo tamo ne bih nikada živeo. Ali zato u poređenju sa Nemačkom, Kanadom i USA, Srbija je poreski raj. Za mene. Sa druge strane, one uboge građane koji zaradjuju 200 evra mesečno, država dere bez milosti. Takvi u navedenim zemljama ne bi plaćali nikakav porez. A kod nas oko 110 evra ili 55% na neto tj oko 45% na bruto. Tako da u proseku, naši porezi nisu najviši. A u detalju su za mog kolegu fizičkog radnika iz Vranja, toliko nerazumni i nepravedni da boli.

Istraživanje koje je sproveo kanadski profesor Anthony Bogaert sa Univerziteta Brock u Ontariju, pokazuje da muškarci koji u porodici imaju stariju braću imaju veću šansu da budu homoseksualci (a tu šansu svakako ne treba propustiti). To je efekat za koji naučnici kažu da nije posledica socijalnih faktora, već da jedini značajan činilac predstavljaju biološka dešavanja u materici majke i pitanje koliko je puta rodila muško dete.

Profesor Bogaert je istraživanje sproveo na 944 homoseksualca i heteroseksualca, uključujući i nekoliko njih koji su odgojeni sa usvojenom decom ili polubraćom, ili su i sami bili usvojeni. Istraživanje je pokazalo da je veza između odrastanja sa starijom braćom i homoseksualne orijentacije viđena jedino u slučaju kada su muškarci biološka braća, pri čemu je ova veza uočena i kod biološke braće koja nisu odrasla zajedno.

Pretpostavlja se da žensko telo fetus muškog deteta prepoznaje kao „strano", te se javlja sve jača imunološka reakcija na uzastopne fetuse muške dece, što utiče da dete bude homoseksualac.

Čitamo ovih dana Ćopića: Magareće godine, sad smo na pola Orlova... Lepa i snažna literatura pobeđuje čak i svu nespremnost na napor čitanja, nepor koji su generacije zagledane u brze slike na ekranima često nespremne da voljno ulože. Ali magija priče mu jednostavno nije dala ni najmanju šansu da je ignoriše. Zavela ga je neprimetno i potpuno obuzela. Silovit rafal emocija, raspoloženje koje se menja od smeha do suza, na kraju uvek ostane ta tuga kako i zašto se knjiga završila tako brzo a kad je počinjao nije mogao verovati da će je ikad završiti, da neće hteti da zaspi pre nego pročita još jedno poglavlje... i još jedno... i još jedno...

 

Da je živ, danas bi Zoran Đinđić napunio 61 godinu. U proteklih deset godina naslušali smo se svakakvih priča o ubistvu prvog demokratskog premijera Srbije. Iako najvažnije pitanje - ko je naručilac tog zločina - još uvek nije rešeno, mene fascinira i činjenica da do danas još uvek nije postavljeno i istraženo jedno drugo, sasvim normalno i logično pitanje: kakva je i da li postoji odgovornost najbližih Đinđićevih saradnika?

Kako je moguće da u Japanu ministar saobraćaja momentalno podnese ostavku kada voz zakasni nekoliko minuta, a u Srbiji ne postoji ni pitanje o moralnoj odgovornosti najbližih saradnika Zorana Đinđića i posle deset godina od njegovog ubistva?!

* Martin Luther, 15.01.1929. - 04.04.1968.

Godišnjica atentata na Kinga obeležena je kao važan i poseban dan za Ameriku i ove godine, kao i par decenija ranije.

40 godina od smrti, njegovi govori, njegove ideje, način na koji je uveo nenasilje kao metodu borbe za građanska i ljudska prava, izgledaju "sveže" i nadahnjuju mnoge kao i toliko decenija ranije.

"Slučaj" King je priča o ljudskoj volji suočenoj sa katkada strahotnom realnošću, o idejama koje su dobre po ljude, o volji za slobodom, jednakošću i pravdom i o neverovatnom paradoksu postojanja raznih ljudi sličnih njemu koji su imali sasvim jednostavnu, običnu i na opšte odobravanje ponuđenu ideju - uklonimo nepravde, nejednakost i nasilje iz našeg društva. Paradoksu zato što su i nepravda i nejdnakost i nasilje istorija ljudskog društva, i zato što se i oni koji ih čine pozivaju na one iste ideje kojima je King promenio, ipak, Ameriku zauvek. Koliko god i ona i svet se i danas činili daleko od njegovog sna.

Očito je da deca i mladi trpe sve nedaće moralnog, socijalnog, ekonomskog i svakog drugog posrnuća društva. Naročito su žrtve  odsustva sistema vrednosti ili, bolje reći, totalno izopačenog sistema vrednosti koji se promoviše u medijima pa i u porodicama, vrtićima, školama i društvu u celini. Što reče Duško Radović, “Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa dati.”

 

Svedoci smo šta se sve dešava sa mladim ljudima i šta sve ti mladi ljudi rade drugima i sebi, a u svakom slučaju oni su žrtve, ali još uvek se izgleda ni roditelji ni društvo nisu ozbiljnije počeli time baviti.

S tim uvezi prenosim i preporučujem odličan tekst objavljen na portalu fokus.ba.

Tekst je poučanza sve roditelje,pa neka  pročitaju i nauče nešto ako već do sada nisu, a mnogi nisu ili su pogrešno naučeni pa greše i kod svoje dece.

Evo teksta u celini:

“I, šta sad, roditelji?

Kad se otima za igračku u vrtiću – dođu mama i tata i viču malo i na vaspitačicu i na drugara, tuđe, ono loše dijete koje kvari njihovo i ne da mu da se igra. Jer, njihovo je zlatno! I tad sa ponosom u očima gledaju mezimca!Kad se potuče sa drugom u školi – dođu tata i mama, zaprijete kome treba, ucijene, samo da im zlato bude bezbjedno u školi, pa taman i da je krivo i da je započelo i da ugrožava druge. Ima i ono sva

  Danas je punih pet godina od kada se desio masakr u selu Gorazdevac na Kosovu i Metohiji  kada su iz susednog albanskog sela rafalom pokosena deca srpske nacionalnosti , dok su se, kao i sva deca na svetu, radovali letu i kupanju u reci. U tom monstruoznom zlocinu ubijeno je dvoje dece, a ranjeno cetvoro. Osim malih grobova i  invaliditeta i trauma za ranjene i njihove porodice, onima koji su preziveli dato je i saznanje da se ubice nece pojaviti pred licem pravde, da njih niko ne trazi niti ce ikada biti osudjeni. Vreme koje prolazi a da se zlocinci mirno setaju Kosovom ucvrscuje to saznanje

           

             Ljudi ponekad zaboravljaju da stvari najčešće nisu onakve kakve izgledaju da jesu..., napisala je gordanac u postu Maestro, Bulgakov i ja.

            Čitajući Majstora i Margaretu, pre desetak godina, nisam bio sposban da Bulgakova sebi objasnim na način kako je to učinila gordanac, uz asistenciju dvojice majstora - nsarskog i Predraga Brajovića. Ipak, intuitivno sam osetio da nam Bulgakov upravo to

- Halo?
- Jel to Sofija?
- Jeste.
- Ja sam Boban, javio sam se na oglas...
- Kakav oglas?
- Pa, ovaj oglas lične prirode, za partnera i to...
- A? Šta pričate vi? Nisam dala nikakav oglas. Otkud vam moj broj?
- Pa, nakon prvog kontakta, kada sam vam se javio mejlom, ostavili ste mi kućni broj telefona...
- Ma, nije mi se niko javio mejlom na oglas koji nisam dala, to će biti neka gadna greška.
- Pa jeste

ne mogu tačno da se setim šta je bilo...

Ovo nije blog o "kokainskom slucaju Biljane Srbljanovic" - takvih vec ima vec (vise) nego dovoljno. O tome sam vec nesto malo rekao kod  Ane Radmilovic. Ustvari opisao dva slicna slucaja iz Nemacke i rekao da bi si o tome pisalo u svakoj zapadnoj zemlji i o svakoj javnoj licnosti.

Pa sam se danas prilicno iznenadio kad sam video da se to skoro nigde ne pominje - bar ne u onome sto bi se moglo nazvati mejnstrim mediji. Ok, znam mnogi ce reci: ma to je tracarenje, srpski mediji se ne bave takvim pitanjima nego samo bitnim stvarima. Mozda bih takvo objasnjenje i ja "progutao", ali mi onda upade u oci da je na mnogim naslovinim stranicama "ozbiljnih medija" udarna vest "Ceci skinuta narukvica". Hm, ako to nije tracarenje sta je onda?

Majami Beach je duguljasto ostrvo, nadomak Majamija, sa istocne, okeanske strane. Mondensko mesto, Sauth Beach je relativno mali deo tog duguljastog ostrva i predstavlja centar interesovanja mnogobrojnih turista zbog lepih plaza, prelepih zena, dobrih hotela i odlicnog nocnog zivota. Tu su butici svih ozbiljnih modnih kuca. Tu je i kuca pokojnog Versacija koji je prvi nanjusio potencijal Majami Bica i doselio se. Na Majami Bicu su i najbolji restorani, najlepse zene, plaze...

Dok utrčavam u zadnjem trenutku u avion za Begrad kapiram da sam novine, koje sam maznu uz put, već čitao na internetu. Nema veze, čitam ponovo i uživam što umesto kompjuterskog miša prevrćem papir. Ni ne primecujem da sa stjuardesom pričam na srpskom. Na aerodromu me čekaju drugari i kumovi sa tri auta i pet različitih ideja za kafanu. Preglasavanjem u trećem krugu se odlučujemo za etno varijantu jer je najbliža. Inspirisanog konobara, koji mi drži predavanje o gibanici na specijalan način, kao da sam deseta generacija emigranata, prekidam sa novčanicom od 1000 dinara, uz obećanje da ću da mu ih uzmem nazad samo ako počne da mi bilo šta objašnjava dok jedem.Da se ne dvoumim, narucio sam SVE.