Pasoši, pare, zdravstvene, vozačka, stolice, lekovi, kozmetika (za noge), natikače, sandale, društvene igre, lampe, komarci, bokal + filter, peškiri, pesak-mačke, za mazanje, torba za hlađenje, knjige, idi u podrum, kaiš za mačke, grickalice, duksevi, stripovi...

Nedostaju još samo traktorske gume,

Ovo nije blog o "kokainskom slucaju Biljane Srbljanovic" - takvih vec ima vec (vise) nego dovoljno. O tome sam vec nesto malo rekao kod  Ane Radmilovic. Ustvari opisao dva slicna slucaja iz Nemacke i rekao da bi si o tome pisalo u svakoj zapadnoj zemlji i o svakoj javnoj licnosti.

Pa sam se danas prilicno iznenadio kad sam video da se to skoro nigde ne pominje - bar ne u onome sto bi se moglo nazvati mejnstrim mediji. Ok, znam mnogi ce reci: ma to je tracarenje, srpski mediji se ne bave takvim pitanjima nego samo bitnim stvarima. Mozda bih takvo objasnjenje i ja "progutao", ali mi onda upade u oci da je na mnogim naslovinim stranicama "ozbiljnih medija" udarna vest "Ceci skinuta narukvica". Hm, ako to nije tracarenje sta je onda?

…Sa dijamantskim prstenjem, a kvrgave, izborane, suve…  Dok je ona pregledala Pepija, ja sam ih gledala sa ljubavlju i neznoscu. Kao da su mi rod.

Posle smo malo, na brzaka, procaskale. Rekla sam joj da treba da promenim posao i da sam racunala na Dr Stephensa da se penzionise, ali izgleda da on namerava da radi zauvek. Htela sam da ga pitam, ali on je takav tip da bi se uvredio. Iako ima  63 I vestacki zalistak, dolazi na posao biciklom (9 km u jednom pravcu) za 27 min.  Dok smo radili zajedno, imali smo jednu od onih love/hate relationships.  Istovremeno

edit

 Džek Tramijel*: "Radimo za mase, a ne za klase!"

Kada je godine 1937, ozbiljni i uvaženi profesor Oksfordskog univerziteta Džon Ronald Rejel Tolkin objavio, posle više priloga iz filozofije, neobičan roman o patuljcima, džinovima, čarobnjacima, zmajevima i naravno, hobitima - "Hobit" ili "Tamo i natrag" - nije mogao ni da sanja da će vilinski svet osvojiti mašine budućnosti.

Etrurci su predstavljali jednu od nadominantnijih civilizacija svog vremena. Njihova kultura, nauka i mistična saznanja u mnogim su aspektima nadilazili svoje savremenike, no istorija je htela da nestanu u dubini Vremena. Ono je potisnulo mnoga znanja o njima, ostavivši naučnike do današnjeg dana na muci u potrazi za odgovorima o nekadašnjim tajanstvenim vladarima Mediterana.

Dolazi proleće, svi se polako oslobađamo kaputa, raznih bundi i širokih jakni, i naravno otkrivamo rezultate onih zimskih, slavskih sedeljki sa prijateljima i rodbinom, te nepromaljanja nosa iz toplih soba, uz svakodnevno takmičenje u brzini iz discipline..."posle ručka, kauč i daljinac su moji" !

Treba se osloboditi onih, kako ih ja zovem "pojaseva za spasavanje", koji su nastali baš iz gore navedenih razloga, te se postavlja pitanje - jesti ili ne jesti?

 

 

Gost autor: St.Jepan

Bloger je isključio mogučnost čitanja ovog teksta

 

Tako blizu a tako daleko

25. avgust

Dokopali smo se Rumunije i, premda sam sada u komsiluku, dalje sam od kuce nego kad sam krenula iz Bratislave.

Prvi utisak -- hm. Pa, sve deluje tako poznato, vec vidjeno i nekako "nase". Recimo, internet-kafe iz kog ovo pisem. Podseca na Srbiju pre deset godina jer u kafeu apsolutno nista ne radi: kompjuter ne moze da prepozna nijedan drajv, internet jedva otvara Google (pokusaj otvaranja Gmaila je uzaludna misija), a svi programi rade tako sto se kompjuter prvo zabaguje, onda ga resetujemo, pa Jovo-nanovo dok ne proradi.

Rec-dve o planovima: nameravamo da po rumunskim Karpatima i Transilvaniji pedalamo mesec dana i naparvimo oko 1.500 km. Sa dosadasnjih 1.500 to ce biti lepa brojka, mada brojevi uopste nisu vazni. Vazna je avntura, vazno je da sam na putu vise od mesec dana i da se sve bolje osecam u kozi vagabunda. Dokle cu stici, ko zna.

 

Bili smo planirali prolazak kroz Beograd sa zadržavanjem od nedelju dana, koliko da malo predahnemo, servisiramo bicikle, vidimo se i prostimo sa mojim prijateljima. Međutim, ispostavilo se da smo umorniji nego što smo mislili i da imam(o) mnogo više poslova nego što smo očekivali, tako da smo ostali duplo duže.

Jurili smo tamo i vamo da popravimo, doradimo ili dokupimo delove za naše makine, viđali se sa prijateljima, poznanicima i svim milim i dragim ljudima koji su želeli da nas pozdrave, kao i sa predstavnicima sedme sile koji su bili raspoloženi da čuju našu priču.

Jedna divna, osećajna, tako ljudska priča! Morala sam da je podelim sa vama. Moj gost je kolega bloger milozvučnog imena violina

I moram da upozorim - ovde će trebati maramice, verujte mi na reč!

Pre 36 godina u Novom Sadu počela gradnja jednog novog naselja, dva velika stambena bloka za početak, livada, puna miševa, žaba, poneki elitni pacov i zalutala belouška, dobili nove stanare. Završetak gradnje blokova označen startom za osvajanje stanova, slično kao na divljem zapadu, kamioni, konjske zaprege, tricikli, sve je to služilo za prenos onoga što će ući u novi satn, gužva na nezavršenim pristupnim putevima, radost I nervoza pomešana željom za, što pre u svoje, mnogima od nas je to bio stan prvenac.

 Onaj ko hoće da usvoji sistem vrednosti čiji je amblem bio turbo folk, neće to učiniti zbog turbo folka. Muzika je devedestih bila samo mazivo, a bez mašine mazivo nije ništa više od gomile sluzi koja neprijatno miriše.

Šta čovek da misli o tim devedesetim? Zavisi koji čovek i zavisi kojim devedesetim. Devedesete su imale mnogo slojeva. Osim toga su, kao srednjoškolska pisana vežba, imale početak, razradu i kraj. Razrada je naravno bila najveća

 

Bilo je podne, i bio je četvrtak, i bilo je sivo ali je kiša prestala još pre nego što je svanulo pa su na pločniku, skoro sasvim suvom, bile samo retke barice. Predrag je šljapnuo u jednu od njih i nekoliko kapi prljave vode poprskalo je manžetnu njegovih pantalona od engleskog štofa. Besno je zatresao nogu da otrese kapljice ali je izgubio ravnotežu pa je šljisnuo i u drugu baricu; sad su obe manžetne bile uprskane.  Bilo je očigledno da razbijanje treme rakijom nije bilo uspešno. 

Olga nije imala tremu pa je lako izbegla barice i strpljivo je sačekala da Predrag još nekoliko puta tresne nogama pa da joj otvori vrata na kojima je bila kartonska tabla na kojoj je, debelim, crvenim slovima pisalo:  Народно Ослободилачки Одбор I Реона.

 

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar.