Sinoćnji blickrig pripadnika LGBT organizacija iznenadio je državu, huligane i čitavu javnost - umesto današnjeg zabranjenog Prajda, održan je jedan ponoćni, ad hoc, u inat svim protivljenjima i bezbednosnim rizicima. Na taj način, slažu se mnogi zagovornici slobodnog održavanja gej parade, Beograd je pokazao dušu i svoje nemirenje sa nepravdom, nasiljem i nasilnicima.

«Zbog te šetnje, Srbija noćas nije poražena od ljudi sa štanglama – poražena je samo vlast.»

«Važno je što su ovi ljudi sinoć ipak prošetali i što nisu dozvolili da ih uplašena država i siledžije oteraju u rupu.»

«Mislim da nam se veceras desio OTPOR... proud!»

U ovom tonalitetu, na društvenim mrežama proslavljen je noćni događaj.

Moja malenkost se slaže da je Beograd, odnosno nekolicina Beograđana, pokazala svoj slobodarski duh i hrabrost.

Jedna me stvar samo brine. Da li je ovim gestom obesmišljena ideja Prajda?

Don Žo­ao, pe­ti ovog ime­na na listi kraljeva, ove će no­ći po­ho­di­ti oda­je svo­je že­ne Do­na Ma­ri­je Ane Žozefe, koja je, pre više od dve go­di­ne, do­ve­de­na iz Au­stri­je da dâ na­sled­ni­ka por­tu­gal­skoj kru­ni, ali, evo, sve do da­nas ni­je zanela. Već se go­vor­ka po dvo­ru, po palati i na­o­ko­lo, da je kra­lji­ca po sve­mu sudeći jalovica, op­tu­žba koja se do­bro ču­va da ne do­đe do ne­pri­ja­teljs­kih uši­ju i zlih jezika i samo se naj­bli­ži­ma po­ve­ra­va. Da je kri­vi­ca do kra­lja, to ni­ko­me ne pa­da na pa­met jer, kao prvo, neplodnostni­je mu­ška ne­go žen­ska ma­na, zbog nje su že­ne, uo­sta­lom, i pre­zre­ne to­li­ko pu­ta, a, kao dru­go, ako za to uop­štei ima po­tre­be, tu su i ma­te­ri­jal­ni do­ka­zi, u kra­ljev­stvu već obi­la­toima vladare­ve ko­pi­la­di a, ako Bog dâ, bi­će ih još. Osim to­ga, ne tre­ba kralj da pre­kli­nje ne­be­sa za porod ne­go kra­lji­ca, i to opet iz dva raz­lo­ga. Pr­e svega, je­dan mo­narh, naročito por­tu­gal­ski, ne­ma šta da mo­li za ono što, na kra­ju kra­je­va, je­di­no on mo­že da dâ, a osim to­ga že­ni, onoj ko­ja po prirodi no­si plod, pri­rod­no pripa­dadu­žnost da za plod pre­kli­nje, ka­ko u or­ga­ni­zo­va­nim de­vetodnevnim ta­ko i u pojedinačnim mo­li­tvi­ma.

Gost autor:Kristina

S obzirom na to da je prethodni blog pokrenuo stvari sa mrtve tacke, makar u tome da su se mediji malo trgli i objavili nekoliko rubrika, evo jos jednog priloga moje drage prijateljice Kristine:

Neiscrpna tema je obrazovanje u Srbiji, a kao najnoviji povod je inicijativa nastavnika da dobiju status službenih lica, zbog nasilja koje trpe u školama.
Oduvek sam kao inženjer volela lep izraz za ovu vrstu rešenja, tzv „end of pipe solution". Ovaj izraz je popularan u oblasti zaštite životne sredine, jer praktično kaže da zagađenje ne rešavate na početku procesa, već čekate da izađe na kraju cevi pa da se njime bavite.

Blog posvecen starom prijatelju!

Po merilima SPC Nikola Pašić nije bio pravi Srbin nego prevrtljivac jer se potpisivao latinicom.

Ovih dana vrućina izgleda utiče i na podgrevanje strasti, podizanje raspoloženja i razna ushićenja. Ono što se na ovim prostorima posebno eksploatiše su versko i nacionalno, pogotovo ako su krize i socijalni problemi takvi ta se teško mogu rešiti pa je onda lakše malo skrenuti pažnju naroda. Tu uvek dolaze do izražaja veliki borci za nacionalnu i versku stvar. Oni vrlo gromoglasno govore o narodu-naciji, a kad pogledaš skoro da su ravnodušni prema bedi i propadanju ljudi koji čine taj narod. Isto tako, oni koji se najglasnije bore za svoju veru, sami ne žive po onome kako narodu pričaju.

Tradicionalni sabori na verske praznike su prilika da crkveni velikodostojnici, pošto pročitaju molitve pisane pismom i jezikom kojim njeni vernici i narod ne govore niti razumeju, prigodnom besedom kažu narodu ko je Srbin i srpskoga roda,a ko nije.

Aleksandar Vučić je prvi ministar odbrane Srbije, uključujući i Kraljevinu Jugoslaviju, SFRJ, SRJ i SCG koji je posetio Nemačku.Ovo je istina iza to treba odati priznanje Vučiću.

Umesto da se to naglasi ovih dana možemo pročitati u novinama udvorničke naslove kako je Vučić dočekan u Berlinu kao niko do sada, te da je „posle bivšeg  predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, treći srpski političar za koga je Nemačka priredila takav doček i koji je u Berlinu primljen uz počasti Bundeswehr-a“. Tačno, evo pogledajte svečani doček. (kliknite na doček)

Lepo je što se odaje priznanje i Titu kao srpskom političaru, ali nije dobro da se ne kaže da je to nešto što protokolom sleduje Vučića kao minsitra odbrane prilikom posete Ministarstvu odbrane Nemačke. Dakle uobičajena praksa kao što bi i kod nas bilo kada dolazi strani ministar odbrane.

U Srbiji su uvek bili cenjeniji glasniji makar i gluplji nego pametni, mudri i nenametljivi.

A što se medijskog pristupa tiče , očito da važi princim ko plati taj klati.

Da je Srbija slušala mudre i tihe a ne galamdžije i demagoge bolje bi prolazila kroz istoriju i balkansku vetrometinu.Srbija se tako opet našla na razmeđu i sa problemima koje je imala u vreme balkanskih ratova tačno pre 100 godina. Juriti ceo jedan vek sopstveni rep i ostajati u prošlosti svakako ne može da bude pohvalno za njenu elitu.Problem naših elita je uvek bio što su mislili da su pametnije od svih predhodnih, da su pametnije od svih uopšte i da sve počinje od njih. Što je najgore, elitama su nacionalni interesi bili samo sredstvo stranačkih i ličnih interesa pa zato niti su se trudile da mnogo uče niti da slušaju mudre ljude kao što su bili recimo

Jovan Cvijić                                  i                    Vojin Dimitrijević.

Šta god ko mislio, a u Evropi to dobro znaju i čak nam otvoreno kažu, da su Srbi najbrojniji narod a Srbija najveća i najznačajnija država na Balkanu i upravo su zainteresovane za dobre odnose u svakom pogledu. Od Srbije se ne traži ni da se ponižava ni saginje, već samo ono što je normalno a što su elite skrivale od naroda.

Pa kada naš premijer kaže da su „upravo oni koji su počinili zločine nad Srbima posle Drugog svetskog rata počeli da grade novu Evropu, i da u nju danas ne puštaju Srbiju“, a istovremeno rehabilitujemo sopstvene zločince, negiramo njihove zločine u naše ime, kad nam treba ističemo naš doprinos pobedi nad fašizmom, a u Srbiji smo totalno zaboravili one koji su taj doprinos dali već hvalimo neke druge kao mudre, odajemo državnu počast onima koji su hteli Srbiju na Hitlerovoj strani. Ne treba se čuditi apsurdu ako nam Nemačka sada uzvrati notom da se ona odrekla Hitlera a Srbija nije njegovih saveznika, da nemačka svoju vojsku vaspitava na tradicijama onoga ko je poginuo u pokušaju atentata na Hitlera a iz Vojske Srbije je proterano sve što podseća na antifašističku partizansku borbu.

U svakom slučaju,  Dačić je potpuno u pravu kad kaže:"Srbija je u borbi protiv fašizma dala mnogo više nego neke druge države koje su lako postale članice EU, i zaslužila je da bude deo Unije", samo je pitanje zašto se Srbija samoisključuje iz antifašističke koalicije a period NOB potpuno ignoriše.

Dakle, treba malo smanjiti doživljaj i pročitati šta su govorili mudri i pametni Srbi, za ovu priliku evo nekoliko misli Jovana Cvijića i Vojina Dimitrijevića, koje smatram da na skoro identičan način govore o Srbiji onda i danas. Pametnima dovoljno, a onim drugima iaonako koliko im pamet dozvoljava da razumeju.

Jovan Cvijić: "Nije istina da mi moramo pred većim neopravdano popuštati samo zato što smo mala država.

Danil Ivanovič jednom je imao ženu.

Takođe, Danil Ivanovič imao je i ljubavnicu.

Sve ovo sa ženom i ljubavnicom Danila Ivanoviča toliko je zbunilo

da do dana današnjeg  

Objektivno sagledano, čini se da Homobalcanisovu muškost apsolutno ništa do sada nije ugrožavalo u tolikoj mjeri kao što to danas čine gejevi i lezbejke. Zbog toga su Homobalcanicusi (Šabanicusi) postali nezaobilazni dekor svih do sada pokušanih/sprečenih/nasilno prekinutih/održanih LGBT prajdova u regionu...

Samhain. Noć Samhaina, kada umire leto i počinje vreme zimskog mraka, je svanula taman kako treba. Prvo je legla tama mračnija od mraka, u olucima je ledeno zvocala voda, počela je sitna novembarska kiša. Ledena i uporna, ona od koje se i zima zatrese jezom. Tu i tamo je promicala poneka pahulja u pokušaju. Krvavog meseca koji prati Samhain nije bilo, njegov impresivni nastup je sprečilo testo oblaka koji su rasli kao da su se kvasca najeli, usput siveći od muke. Ako do sada letu nije bilo jasno da je vreme da ode poraženo, ali još uvek sa prilikom dostojanstvenog povlačenja, onda je ova noć dala sve od sebe da mu to nacrta mokrim mrazom koji se uvlači u kosti.

Da mi je neko rekao da to može da mi se desi, ne bih mu ič verovala, bila bih spremna i da se podžapam. Al čudni su putevi gospodnji. Obaška kad u boga ne veruješ. Sve je počelo vratnim zvonjenjem. Što je tokom poslednjih godinu dana za mene pravi spektakl. Naime, s ove severne strane Alpa mi retko ko zvoni na vratima.

Prvo je komšija, veleposednik stana sa dvorištem veličine omanjeg stepskog prostranstva, napolje izbacio Holanđanku. Celu zimu su očito živeli u neregistrovanoj zajednici, pa su se razišli u stavovima. Mada, možda je kriva i slutnja proleća koje sporo, presporo pokušava da se prekobelja na ovu stranu Alpa. Izbačena lepotica-Holanđanka ima kapicu sa ušima na gore zavijenim. Kao što je red i etnički običaj daljnje nam Holandije. Kapica bi joj pomogla u borbi protiv istrajnih noćnih mrazeva, ali jedno rame joj je erotski obnaženo, rukavi do lakata podvijeni i leva ruka joj se smrzava dok u njoj drži čanče puno sleđene vode. Uz to bi jajnici i ostali reproduktivni organi mogli da joj načisto stradaju, jer joj je desna strana suknje, sa sve donjim žiponom, podignuta od klompe do pojasa, gde je maštovito prikačena.  Kada preko dana grakne sunce, Holanđankina put zablješti belinom, a okolne ptice se okupe u nadi da je njeno gipsano srce dovoljno meko da im da koju mrvu iz korpe koja joj o desnoj, bucmastoj ruci visi. Očekivanja predmeta ornitološke pažnje su uzaludna, devojka-Holanđanka stoji mirno, nikog ne primećuje...dok komšiluk ne može da skine oka sa njene lepote koja stoji na upornoj krpi snega.

Buve su, u seoskom delu mog detinjstva, bile locirane na dva punkta. Prvi je bio vazda nahereni stambeni objekat glavne prehrambene jedinice – svinjac, a drugi uvek čupavo i za lanac vezano siroto kuče kome je čuvakrućizam bio glavni zadatak. Doduše, ove sitne napasti su se ponekad pojavljivale i na drugim živim i pokretnim seoskim objektima, ali pomenuta dva mesta su bila njihove osvojene teritorije, koje je valjalo izbegavati u širokom krugu. Bar tako su nam govorili i zapovedali. Neslušanje ove imperativne preporuke vaspitačkog štaba odraslih je dovodilo do besomučnog večernjeg drapanja, i sićušnih crvenih tačkica. »Buve ih izele«, obično je konstatovala baba Dara i primenjivala na nama lek najšireg spektra – komovicu, za koju je poznato da leči sve od zauški do zanoktica. Pri čemu deci garantuje miran i čvrst san uljuljkan alkoholnim isparenjima.

U šturom i lapidarnom saopštenju sa svoje 18. Sednice, održane 27.09.2012.g. Ustavni sud Republike Srbije je, u svega desetak redova, stavio tačku na sve pravne rasprave i polemike o tome da li je četnički ravnogorski pokret antifašistički i oslobodilački ili nije. Prema nalazima Ustavnog suda, nije.

Direktorat za proširenje EU,  zatražio je od Vlade Srbije da hitno odredi glavnog pregovarača sa EU.  Naravno, neće gospoda iz Brisela da pregovaraju i gube vreme sa bilo kakvim glavnim pregovaračem. Zato zahtev  Brisela, koji je zamenik direktora Direktorata Jost Korte, uručio premijeru i potpredsednicima, sadrži i spisak kvalifikacija koje treba da ima budući glavni pregovarač. U tom zahtevu, između ostalog, insistira se da glavni pregovarač bude „ekspert u poslovima Evropske unije“,  da poseduje „dokazanu sposobnost da nadgleda kompleksan proces“, uključujući i „široko iskustvo u interministarskoj koordinaciji“.