Kada ste mali, uobičajeno je da vas uče kako je dobro biti pun vrlina. U stilu: što više vrlina čovek ima - to je bolje čovek.

A opet, u „grafiti-fazi“ (negde od 12. do 16. godine), mladi po sveskama, klupama, zidovima i drugde ne švrljaju „Budi dobar“, „Peri ruke pre jela“ ili „Ustupi mesto starijima“, već razne fraze u stilu „Sve je sranje sem pišanja“ (što uopšte nije prosto kao što na prvi pogled izgleda, to su pre, vajldovski rečeno, „ponosite varnice vulgarnosti“).

Pritom, svaki put kada naiđu na nekog buntovnika – onog koji ustaje protiv ustaljenih normi, protiv samoobmana i zavaravanja „da je jedino važno živeti život pun vrlina“, bude im nekako milo u srcu.

 Milan Nikolić

Da se ne lažemo, sve su nade potrošene, pa je i doživljaj predizborne kampanje u skladu s tim. Ili te je sramota od toga šta šetači po štalama, železarama i rudnicima govore pa panično pritiskaš mute na daljinskom ili, ako si baš dobro raspoložen, smišljaš fore na osnovu toga što si video i kačiš ih na twitter. O svemu tome sam već pisao. Bilo kakav drugi, ozbiljniji, pristup bio bi čista ludost, nepatvorena glupost ili nedostatak iskustva. Gay ili straight sa tim nema nikakve veze.

Odmah da se razjasnimo, svi Vi koji se razumete u estetiku, nije mi cilj sa Vama da se “kačim”. Ja sam “expandur” i samim tim aboliran sam od eventualnih gluposti koje ovde iznesem “pokušavajući da budem pametan” ili ne daj bože “originalan. Naslov mi se svideo baš zbog mogućnosti da raspravljamo da li slike koje sam nakačio mogu biti

1. “Ljudski lepe”
2. “Prirodno lepe”
3. “Umetnički lepe”

Ako neko ima neku ideju o ekonomskim zakonomernostima koje se mogu povezati uz ove slike, nisam odgovoran za eventualnu istinu do koje možemo doći.

Stvari oko planinarske opreme postaju nešto komplikovanije, i skuplje, ako se odvažite na višednevni boravak u prirodi. Osnovnu kampersku opremu čine šator, vreća za spavanje, podloška i još po nešto od sitne opreme. Počnimo prvo sa šatorima.

Stigao je medju prvima, oni iz okolnih sela stizali su malo po malo, neki praćeni rodbinom, neki sami ili u grupi , uglavnom obavijeni plemenitim mirisom borbenog duha od dvaest gradi. Do uveče su  stigli svi sa spiska, osim jednog za koga su rekli da ima groznicu i pokazali neki papir. “Baš zgodno, danas groznica a sinoć u kafani zdrav k`o dren. Valjda će da ozdravi do sutra, kad mi odemo”, procedio je narednik a oni koji su ga čuli počeli su da gužvaju lica u podsmešljive grimase. Tomi je bilo milo što je onako pažljivo hodao po kaldrmi, da je uganuo nogu…, ma, ne sme ni da pomisli. Večna sramota.

10th April 2012 - this morning we had our hopes of a competitive fixture dashed when the team from Lebanon's American University of Beirut cancelled after having been unable to recover from their devastating 106-0 loss to Serbia's indomitable champions Dorcol RLFC.

Since Dorcol recently demolished us 106-6, we figured this one was ours 6-0 for sure ;)

Dorcol sent six of their players to hospital and completely demolished and demoralised them, just as they've done to every other club team not from France or the UK since around 2009.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ima nešto neobično u spoju dobrog benda i loše organizacije, ispoljeno mahom u tome da će kvalitetan bend izvući stvar čak i kada je na delu očajno loša organizacija. 

iako pretpostavljam da je većina posetilaca ove sajberzone upoznata sa radom benda, napisaću par reči o onome što nouvelle vague meni lično predstavljaju.

nouvelle vague, novi talas, nosi mnoštvo asocijacija na nostalgičnu francusku kulturnu scenu od pre polovine veka. danas, kako god, romantični bend, izvanredan muzički sa supersenzibilnim ženskim vokalima, predstavlja originalnu sponu s umetnošću prošlog stoleća, gde akteri te epohe polako blede iz uspomena, što zbog razumljivog protoka vremena, što od nemirnog i nestalnog života koji ih je prebrzo odneo s pozornice. nouvelle vague spaja to iščezavajuće doba sa novom, galopirajućom, nesentimentalnom, nenostalgičnom, površnom pa čak i surovo materijalističnom erom.

Nezvanični naslov : Apel moderaciji!

Lela je imala srce veće, toplije i mekše od njene najveće i najlepše pufnaste krofne.

Danas sam je se opet setila, dok sam popodne  na terasi grickala klot bruskete, i zalivala svaki zalogaj popodnevnim nescafe-om s malo mlekca, da podmažem izgrebano grlo. Prolećna dijeta me baca u očaj, alimoraaam...

Gledala sam u to čudo  i grozotu od prepečenog hlebnog testa, i sanjala o onom drugom testu za krofne, mmmmm...onom pufnastom, mekom,  punom vazduha s većim i manjim rupicama, koje je tako majstorski pravila moja Lela.