AleXandar Lambros

Sam koncept blasfemije je savršena ilustracija kukavičke nezrelosti religijskog uma i ispraznosti same religije. Da religija sadrži bilo kakvu istinu mogla bi biti vređana, ismejavana čak i oskrnavljena bez da bude umanjena na bilo koji način. Njena istina uspela bi da isijava kroz sve ovo - neizbledela, neoštećena, postiđujući one koji je zloupotrebljavaju. Ali, to nije slučaj. Religija je bodljikava. Netolerantna. Ultradefanzivna upravo zbog toga što je lomljiva i krhka. Čvrsta je koliko i pena od belanaca. Imala je hiljade godina na raspolaganju da odbrani svoju stvar a sve što je uspela jeste da istupi sa sofizmom, nasiljem i moralom kog bi se postidela i zvečarka. I ne postoji količina klerikalne trtljavine i koještarija koje i dalje mogu da zamaskiraju jednostavnu ogoljenu činjenicu da u religiji nema ničega.

слика о било којем окружењу се битно разликује у зависности од тога да ли га обилазите систематично или,као ја, банете у пар карактеристичних места, збирнете у себи утиске о њима па их комплетирате читањем већ написаног тјст  нечијим стеченим предоџбама неодређеног и мутног порекла . . . слутим, за овај мој састав, казала би гђа Љиљана Шоп, књижевна критичарка

Blago zemlji koja ima političare koji imaju znanja, veštine, mudrosti i hrabrosti da u teška vremena donose teške odluke i iza njih stoje. Koji se ne ravnaju prema rejtinzima i naslovima nego prema uverenjima i principima.

Itakodalje, sve je jasno. Kome je jasno. Drugima verovatno nikada neće biti.

Rada je imala  tremu i Bane je to osetio.  Dok su se spuštali Čuburskom ulicom čvrsto mu je stezala ruku, kao da hoda po ledu;  kad su skrenuli u Kraljevića Tomislava, stisak je postao grčevit. Pokušao je da je malo raskravi : “ Ne brini, ne ideš kod kraljice, idemo kod mene. I majka i tetka su sasvim jednostavne žene i sigurno Te neće pojesti, naročito zato što su stalno na dijeti“.

Dijeta je, već na prvi pogled, bila neuspešna. Gospodja Olga, Banetova majka, bila je nešto niža od Rade, prijatnog okruglastog lica sa plavičastim očima, pravilnog stasa po kome je pravilno rasporedjeno dvadesetak kilograma viška. Tetka-Ruža, kojoj se Bane obraćao sa Tante-Roz, bila je iste visine kao i sestra, tamno plave kose i izrazito plavih očiju, strogo napućenih usta i viška kilaže nepravilno rasporedjenog oko kukova.  Odbor za doček  upotpunjavao  je Pera, mladji od Banetove mladje braće, preterano krupan jedanaestogodišnjak vodnjikavo plavih očiju i bujne grguravo plave kose, kao da je kolmovana.

 

Овде, бре, постало до зла Блога досадно!

 

 

 

 

Džinovska Zlatna Glava Boga - Mebius, scena iz Inkala

Prije neki dan se na blogu “zakačih“ sa vrapcem-u-stijeni oko ograničenosti (navodno mog ;)) poimanja potencijalno mogućeg  Boga. Pošto se to zbilo na blogu krajnje tužnog i nesrećnog  povoda, saglasismo se da tu raspravu nastavimo na nekom prikladnijem  blogomjestu, gdje će sveopšte filozoFisanje, metamuđenje i ritualno premlaćivanje prazne slame ljubičastim vibratorom, a uz sav spektar nekonvencionalnih argumenata kakav je recimo  najsvježiji ontološki dokaz o Njegovom postojanju -  Jusa je prvi! Jusein je prvi! ... Ima Boga! Ima Boga! – Duško Korać/RTS, djelovati prikladnije, smislenije, gotovo poželjno...

 

Ne ovo nije blog o Islamu... pa nisam ja Alexandar Lambros.

Kada čitamo o Hristu možemo da dođemo do zaključka da je bio naduvani hipik koji je išao okolo i pričao ljudima "mir brate, mir" ili "ljubav brate, ljubav"...

I onda pogledamo bilo koju hrišćansku crkvu koje su apsolutna suprotnost tog zaključka i obratimo pažnju na primere kako su same pogazile sve božje zapovesti tokom vekova. Priče o ljubavi, miru, poštovanju, zajedništvu su se izgubile, naročito u Srbiji, a ostale su priče o kažnjavanju, paklu, grehu, ubijanju grešnika u ime vere i boga...

Srbija je posebno čudna jer se pokazalo da vernici u Srbiji ne veruju toliko u Hrista koliko u srpske svece. Više se poštuje Sveti Sava nego Hrist... I više se poštuje taj mračni i mučenički aspekt vere (živela inkvizicija), nego aspekt koji širi ljubav i poziva na mir.

Stariji, a i moja neznatost pripada tom krugu, sećaju se Koncepcije opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Sećaju se, naravno, i viceva kojima se ista ismejavala. Najpoznatiji i najčešći je bio onaj: „Ništa nas ne sme iznenaditi.... sem kiše“.  I starijima, a  i mlađima, poznat je, bez sumnje, i lik Ilije Čvorovića, čoveka koji je ortodoksno i doslovno shvatao svoju ulogu u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja i vlastiti značaj u zaštiti države i njenih građana.