Dođoh kući. Veče je. Treći dnevnik je. Nisam gledao TV mesecima. Na njemu kažu da su se kosovski policajci u Gnjilanu vratili na radna mesta posle godinu dana plaćenog odsustva. Sećate li se tih policajaca? Srbija im je rekla da odbiju onomad. Od 129, 125 ponovo su policajci. U Gnjilanu je za Vidovdan srušena spomen-česma vitezovima s Kosova polja. Tako Kurir kaže. Ima i fotografija. Ne piše kada je česma u Gnjilanu podignuta. Verujem da nije od 1941. do 1990. godine. Kad god je, inat se inatom vraća:

- Eto, došao sam da se prijavim to je sve, znate i sami šta je onda

          Početkom rujna meseca 1941. u Zagreb stiže dr Jozef Ekhart, predstavnik TOBIS filma, austrijske ispostave najveće nemačke filmske kuće Reichsfilmkammer, čiji su čelnici polagali račune Gebelsu lično. TOBIS film je kao filmska kompanija, pod različitim imenima, postojala sve do 1985. godine, dok je Reichsfilmkammer prestao da postoji po završetku Drugog svetskog rata. Svrha ove posete bila je priprema

Ljubiteljima Zvezdanih Staza ne treba previše objašnjavati lik i delo entiteta zvanog Borg - pseudo rasa kibernetičkih organizama (pozajmljeno od Wikipedije, da se ne mučim u prvoj rečenici bloga) koji teže tehnološko-organizacionoj perfekciji kroz porobljavanje i kibernetizaciju vrednijih primeraka drugih civilizacija, pa uništavanju ostataka tih civilizacija da ne bi predstavljali konkurenciju, a preko potpunog nedostatka empatije, sve sa ciljem da bi to porobljavanje bilo što efikasnije i urađeno uz što manji rizik.

Ono što je najvažnije, Borg pamet je kolektivna na mnogo dublji način nego što mi zamišljamo kolektivnu pamet.

Pod plaštom straha Borg zaljubljenike u Zvezdane Staze ređe asocira na fenomen kolektivnog nego što bi neko ko ne gleda seriju pomislio pri slušanju uvoda u Borg priču.

Tako, lišen nasilničkog i šačice preterivanja, pa obogaćen empatijom Borg bi nekim grupama maštovitih čitalaca, po nekim paralelama, a pod pritiskom sve prisutnijeg kompjuterskog procesiranja, i propusne moći mreža, pa nanotehnoloških trendova i fokusa na ekonomiju znanja, bio dobar proxy za našu srednjoročnu budućnost.

Ma ne mogu više da se lažem, ide mi se na more i tačka. Evo ima skoro deset godina kako ponavljam da više volim planinu i seoski turizam, posebno ako je i jedno i drugo vezano za posetu rodbini. Ama nije to tako ni loše, jer jednim udarcem ubiješ dve muve – em se zove da si bio na odmoru, em održao dobre odnose sa familijom. E sad, što to i nije odmor nego zavaravanje i što između mora i planine ja biram more, je druga priča.

Počela sam tako da se lažem još onih kriznih godina, kad su samo snalažljivi mogli sebi da priušte odmor. Doduše i deca mi bila mala, pa sam

- Gde si krenuo  ?                       

- Nigde .

- Po čega si pošao?

- Po ništa.

- Zašto onda ideš ?

- Da ne bih stajao.

  / Autor poznat samo autoru /

   Čovekova  potreba za stalnim kretanjem je starija od njega. Pre ljudskog bića kretala se materija, vazduh, svetlost, zvuk, planete, mikroorganizmi, pa nešto savršeniji oblici života, praživotinje... i tek onda čovekov korak  postade potrošač njegove energije. Postade potreba i način da se prekrati vreme, prostor, reč, ćutanje... kako bi se stiglo do /ne/željenog cilja.

U poslednjoj sceni prethodnih beleski srela sam se sa Santa Anom. Pustinjski vetar, topao, bez traga vlage u sebi - sto joj podize ugled u mojim ocima, jer su daleko zedniji oni u pustinji, pocev od peska do kaktusa i skorpiona, i vlaga se ne sme iznositi, prosto je nepatriotski - ona donosi svoje pustinjsko nasledje i folklor obali Pacifika. Verovatno je odgovorna za brojne pozare po brdima Kalifornije, ali to ne radi namerno, takve stvari spadaju u prirodne cikluse, dok piromani ne znam u sta spadaju. Santa Ana me je osvojila na prvi dodir i podigla broj mojih omiljenih vetrova na 2. Prvi, i dugo vremena jedini, je bio Povetarac, vetar za decu. Celu familiju vetrova mrzim zestoko, zaslugom Severnog Kanadskog Vetra zvanog The Arctic Brute.

Pre nekog vremena napisah kako sam nasred ulice napravila piruetu, tresnula, ustala, obrisala blato i nastavila se osmehom, kao da se ništa nije desilo... Sutradan, naletim na poznanika - nešto starijeg od mene - i u nekom laganom ćaskanju uz komplimente koje mi je podario, upita me:

''Je li... imaš li ti sa kim starost da dočekaš?''

''Nemam'' odgovorim kao iz topa.

''Računaj od sad da imaš.''

I počnem da

- Alo, Selice.

- Da?

- Ovde B.

- Koji B?

- Tvoj B. Zaboravila si me?

- B! Kakvi zaboravila, nego ti se glas nekako promenio! Gde si, čoveče?

- U Požarevcu.

- Šta radiš tamo, pobogu? Ajde dolazi smesta kod mene.

- U vojsci sam, ne mogu sad da ti dođem.

- U vojsci? Ej, prekidaj vezu, nazvaću ja tebe.

- Ma jok, bre, samo pričaj. Kako si ti, kako ti je tamo? Mi vam se letos nadali, al’ ne dođoste.

- Dobro smo, neću sad da ti pričam ništa, nego traži da te puste

Ne zna se oko čega su se te večeri posvađali Žorž i njegova djevojka, ali se zna da se jedan automobil u ranim jutarnjim satima, doduše davno pre samog svitanja, zaustavio ispred benzinske pumpe.
Trebale su Žoržu cigarete. Da, ima već dugo kako se odlučuje prestati, ali sad mu je toliko izvadila živac da mu je trebala ta cigareta više od ičeg. Pušači uvijek nađu razloga za tu cigaretu, doduše neki se razlozi čine uvjerljivijim od drugih. Samo što je Žož gurnuo vrata, a cipela sa povećom štiklom nemilosrdno je stisnula papučicu gasa, dok

rasklapam pa gradim

svoju kuću

srednji radovi

više sama

visoki plafoni: gipsani: oni što vise: a kao da su pravi

patos – molovan

i paučina

iz pretprošlog veka