Zombiji među nama

  Profesor Jaroslav Flegr, Karlov Univerzitet, Prag

Sećate se onih loših naučno-fantastičnih filmova u kojima vanzemaljci okupiraju Zemlju, ali ti okupatori izgledaju veoma slično nama, pa je gotovo nemoguće razlikovati ih od običnih ljudi? Po izgledu i ponašanju oni su isti kao i mi, izuzimajući, možda, neki slabo primetan anatomski detalj ili detalj u ponašanju koji ih odaje. Razume se, okupatori imaju svoje zle namere – da osvoje celu planetu, ili  da ustanove novi svetski poredak, ili da eksploatišu naše resusrse, ili bilo šta slično.Vođeni svojim vanzemaljskim motivima, oni nemaju saosećanja niti moral. Rade isključivo ono što je potrebno da bi postigli svoj cilj.

Ako niste ljubitelja takvih filmova, postoji, da tako kažemo, prizemniji žanr o vampirima, sa grofom Drakulom kao glavnim uzorom. Vampiri su, doslovce, živi mrtvaci koje vodi njihova neutaživa želja za svežom krvi, i najčešće traže nevine mlade žene za svoje žrtve. Kad je vampir jednom ujede, osoba i sama postaje vampir, i lanac ujedanja se nastavlja. Slično kao oni vanzemaljski osvajači, vampiri se ne obaziru na posledice svog delovanja. Njihova strast upravlja njihovim ponašanjem i u potpunosti to ponašanje kontroliše. Ovo je razumljivo jer, najzad, vampiri i nisu ljudi u običnom smislu – oni su živi mrtvaci, zombiji. I njihovu svest kontroliše nešto što je van njih.

Priča koja sledi nije o vanzemaljcima i vampirima, ali jeste o kontroli svesti kakva se dešava u prirodi. Zapravo, ispričaću vam dve slične priče – jednu o izvesnoj vrsti mrava, drugu o ljudima – i procesima koji liče na kontrolu svesti, što ih pretvara u zombije neke vrste, sve ovo naučno potvrđeno i dokumentovano. Prva priča, o zombi mravima, jednostavnija je, pa ćemo s njom i početi.

Ophiocordyceps unilateralis je parazitoidna gljiva koja zarazi jednu vrstu mrava, obično Campodotus leonardi, i time promeni njegovo ponašanje kako bi sebi obezbedila efikasno raspršivanje svojih spora za razmnožavanje. Kako ova gljiva to postiže? Gljiva živi na tlu u šumi, ali tokom svog reproduktivnog ciklusa potrebno joj je da raseje svoje spore sa neke visine, sa lista ili trave, obično oko 25cm iznad zemlje. Reproduktivna struktura ove gljive se sastoji od izdanka, nalik komadu žice, na kome se, odmah ispod vrha, nalazi grudvica sa sporama (tehnički naziv je perithecia). Kada se mrav nađe blizu gljive, ona zabode taj izdanak u glavu mrava.

                   Mrav sa grudvicom spora i izdankom zabodenim u glavu

Ovi mravi žive visoko na drveću u šumi i mogu da posluže kao odlični prenosioci gljivinih spora na veće visine. Mrav ponese taj izdanak zaboden u glavu na grane iznad tla, žrtvujući svoj život kako bi taj zadatak obavio. Ali, zašto bi mrav to radio? Pomoću još nerazjašnjenog mehanizma, izvesne hemikalije uđu u glavu mrava kroz zabodeni izdanak i potpuno promene njegovo ponašanje. Umesto da obavlja svoj posao u koloniji mrava, ili da ide u potragu za hranom, zaraženi mrav se izdvoji iz grupe u popne na neki list iznad zemlje. Kad tu stigne, on zagrize u list takvom snagom da mu se vilice zakvače u neraskidiv spoj i mrav ostane pričvršćen za taj list. Izdanak tada počne da raste u glavu mrava hraneći se mekanim tkivom, i u tom procesu mrav ugine. Posle otprilike nedelju dana, sazrela loptica sa sporama se otvori, i spore se razveju unaokolo, baš kako to odgovara gljivi. Ovo ponašanje zaraženih mrava toliko je neobično da ih biolozi ponekad nazivaju zombi mravima.

Zombi mrav, uginuo nakon što se zakačio za list u smrtonosnom zagrljaju

Niko ne zna tačan mehanizam pomoću kojeg se ovakva kontrola ponašanja postiže. Neke teorije su iznesene, ali, cela priča je još uvek nerasvetljena. Takođe, zdrave kolonije mrava razvile su mehanizme da sebe zaštite od zaraze koju nose zombi mravi. Nedavno je otkriveno da kolonije odnesu mrtve mrave na udaljena mesta, i naučnici su pronašli “groblja” zombi mrava gde je bilo uklonjeno i do četrdeset mrava. Štaviše, pomislili bi da su tokom vremena mravi razvili neke efikasnije metode zaštite od ovih gljiva. Međutim, to nije slučaj. Prema nekim paleobiološkim otkrićima, zasnovanim na obliku ujeda na fosilima lišća, ova kontrola svesti izmedju gljiva i mrava postoji barem poslednjih 48 miliona godina. I, najzad, ova strategija kontrole svesti nije izdvojen slučaj u prirodi – ova priča o mravima je samo najupadljivija ilustracija te pojave, barem u svesti ovog pisca.

Prelazeći sada na kontrolu ljudske svesti,  počećemo od parazita poznatog kao Toxoplasmis gondii. Ovaj parazit je najpoznatiji po tome što je uzročnik toksoplazmoze kod ljudi. Ova bolest nije smrtonosna: zaražene, a inače zdrave, odrasle sobe obično imaju blage simptome nalik nazebu koji traju par dana, njihov imuni sistem neutralizuje T. gondii, I parazit potom postane neaktivan u ljudskom telu, lociran uglavnom u nervnim ćelijama, najčešće u delovima mozga odgovornim za strah i druge slicne osnovne emocije. Ljudima zaraženim na taj način dodatna lekarska pomoć nije potrebna. Toksoplazmoza može, međutim, da dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema kod trudnica, beba ili dece kod kojih imuni sistem nije dovoljno razvijen, ili kod ljudi koji su HIV pozitivni, i može nekada da dovede do smrtnog ishoda zbog različitih komplikacija. Ali, kao što je rečeno gore, toksoplazmoza kod najvećeg broja ljudi ne dovodi do neželjenih simptoma i smatra se bezopasnom. Zapravo, ukupan broj ljudi koji imaju ovu infekciju je oko 30% u mnogim zemljama i regionima, a u nekim zemljama Latinske Amerike ovaj broj dostiže čak 85%. Ukratko, veliki procenat ljudske populacije na planeti je zaražen ovom bolešću, ali, u najvećem broju, ti ljudi nisu ni svesni svog stanja jer nemaju nikakve neprijatne simptome niti komplikacije. Ili, barem, mi verujemo da je tako.

Mačke, divlje ili domaće, jesu prirodni domaćini parazitu T. gondii. Parazit uglavnom boravi u tankom crevu mačke gde se reprodukuje. Posle reprodukcije, on izlazi u prirodnu okolinu kroz mačiji izmet, odakle ulazi u telo većih toplokrvnih sisara – miševa, pacova, svinja, ljudi, pa čak i delfina i kitova, gde nastavlja svoj životni ciklus. Zbog ovoga se trudnicama savetuje da izbegavaju dodir sa mačijim izmetom kako bi se umanjio rizik od zaraze. Ljudi takođe mogu da budu inficirani ako jedu neoprano povrće ili nedovoljno kuvano meso.

Zapaženo je da miševi i pacovi, zarazeni parazitom T. gondii,  ispoljavaju veoma čudno ponašanje, do te mere da je naučni rad koji je ovu pojavu prvi put opisao nosio naslov: “Fatalna privlačnost kod pacova zaraženih sa Toxoplasma gondii”. Naime, “iako pacovi imaju razvijene načine izbegavanja predatora na terenu gde se prisustvo mačke oseća, parazit T. gondii manipuliše njima tako da promeni osećaj opasnosti kod pacova, i, u nekim slučajevima preobraća njihovu averziju u nesmotrenu privlačnost” – kako autori pišu u svom radu. Drugim rečima, umesto da izbegavaju miris mačaka, zaražene pacove miris mačaka privlači i na taj način ih izlaže opasnosti da ih mačka pojede. Oni postaju neustrašivi, da tako kažem. Ovo samoubilačko, nalik zombiju, ponašanje pacova korisno je parazitu T. gondii: jednom kad se parazit ponovo vrati u telo mačke, on može da se reprodukuje i tako nastavi svoj životni ciklus.

Ali, šta se dogadja sa zaraženim ljudima? Da li je moguće da, na ljude, prisustvo T. gondii u njihovom mozgu nema nikakvog uticaja? Dugo se verovalo da je tako, ali, u skorije vreme, zahvaljujući istraživanjima profesora Jaroslava Flegra, ovo gledište je ozbiljno uzdrmano.

Jaroslav Flegr, profesor evolucione biologije na Karlovom univerzitetu u Pragu, u Češkoj, i sam zaražen T. gondii parazitom, proučavao je delovanje ove infekcije na ljude tokom poslednjih 15 godina. Prema njegovim nalazima, zaraženi ljudi ne pokazuju baš sasvim bizarno i zombi ponašanje kao pacovi i mravi, ali prisustvo parazita u njihovom telu ispoljava se kroz  suptilne, a ponekad i ne baš suptilne, promene u njihovom ponašanju. Na primer, on sam je često bio krajnje nepažljiv prilikom prelaska prometne ulice, ne obazirući se na saobraćaj. Kada je ustanovio da i sam nosi parazita u svom telu, professor Flegr je započeo sistematska proučavanja, upoređujući ponašanja zaraženih i nezaraženih ljudi. I ovo je dovelo do neočekivanih rezultata.

Prvo, muškarci drugačije reaguju na infekciju nego žene. Zaraženi muškarci su obično povučeni, nezainteresovani za to šta drugi misle o njima, i imaju težnju da zaobilaze ustaljena pravila; žene su obično otvorene, prijateljski raspoložene, i poštuju pravila i obaveze. Ali oba pola podjednako pokazuju sklonost ka zakasnelim reakcijama, smanjenoj pažnji i usporenosti.  Vođen ovim podacima, Flegr je analizirao vozače motornih vozila, i ustanovio da su zaraženi vozači dva i po puta češće učestvovali u saobraćajnim udesima nego nezaraženi. Slična studija, napravljena u Turskoj, potvrdila je ove rezultate.

Sve u svemu, ljudi koji nose T. gondii u svom organizmu – a takvih ima oko 30% ili više u ukupnoj populaciji – ispoljavaju suptilne promene u svom ponašanju koje nisu do kraja ispitane. Ali, i te male promene mogu da budu bitan faktor u  hiljadama saobraćajnih nesreća koje se događaju svake godine. Neke novije studije ukazuju da prisustvo T. gondii infekcije može da utiče na razvoj šizofrenije kod ljudi koji imaju genetske predispozicije za ovaj mentalni poremećaj.

Što se tiče uticaja ove infekcije na druge sisare, mnoga naučna istraživanja tek treba da budu urađena. Na primer, postoje osnovani argumenti da masovna samoubistva delfina i kitova, koji se, na zaprepašćenje celog sveta, u jatima nasuču na obale okeana i tu uginu, mogu da budu uzrokovana T. gondii infekcijom.

 

Nasukani kitovi na obali Novog Zelanda

Ali, kojim putem T. gondii uspeva da dospe iz creva mačke u organizam kita? Jedno od mogućnih objašnjenja jeste da ovog parazita prenose inćuni koji se u jednom period hrane blizu obale a onda migriraju na otvoreno more gde ih kitovi pojedu. Za sada je ovo samo verovatna pretpostavka, ali svakako vredna ozbiljnijeg proučavanja.

Svi ovi rezultati su u početku dočekani u naučnom svetu s mnogo nepoverenja, međutim, u poslednjih nekoliko godina sve više velikih naučnika počinje da menja mišljenje o tome.

Tako da, sledeći put kada sebe iznenadite nekim radnjama koje su izuzetno hrabre, ili neočekivane, ili prosto budalaste, pomislite da to možda i ne radite vi lično i svojevoljno – možda neka strana bubica u vašem mozgu zapravo kontroliše vase ponašanje.

 

 

 

*** Ovaj tekst je originalno napisan za portal Q-sphere, ali odlucio sam da ga i ovde postavim. Q-sphere portal ce se zvanicno pojaviti za par nedelja, pa je ovo prilika da steknete makar mali utisak o njegovom buducem sadrzaju.