Ekonomske zablude u svakodnevnici

Posle, teške, poslednje decenije 20. veka građani Srbije su sve više zaokupljeni dnevnim ekonomskim temama, koje ''život znače''. Sve je više interesovanja za stopu inflacije, kretanje kursa dinara, veličinu prosečnih zarada i penzija, a u skorije vreme raste zanimanje i za akcije, budući da većina nas očekuje da dobije obećanih 1000 evra od korporatizacije šest velikih državnih preduzeća. Mnogi, naravno, ne mogu da uoče da u mnogim društvenim pojavama leže ekonomski uzroci, dok se, s druge strane, često daje preteran značaj novcu u determinisanju političkih i drugih tokova u zemlji. Mistifikacija ekonomskih (pre svega, finansijskih) motiva stvara pogrešnu percepciju stvarnosti (npr: ''svi političari su lopovi''), te ću zbog toga pokušati da razobličim neke uvrežena mišljenja.
Ekonomija je, u stvari, nauka o motivima. Ona se bavi time kako ljudi dolaze do onoga što žele, naročito kada i drugi žele to isto. Ako je moral princip po kome bi svet trebalo da funkcioniše, onda je ekonomija princip sveta onakvog kakav jeste (Adam Smit, bio je filozof, težio je da postane moralista, a postao je ekonomista, i to prvi veliki svetski ekonomista).
Ekonomski motivi nalaze se u korenu dobrog dela našeg ponašanja. Upravo je sebičnost kao osobina najviše doprinela da čovek iz pećine (mada je i priča o pećinskom homo sapiensu i našim ranijim predacima, praktično, netačna, jer se procenjuje da je tek oko četvrtine ljudi paleolita živelo u takvim postojbinama - no one su jedine sačuvane) dođe do vasionskog broda, odnosno da ostvari izvanredan tehnološki napredak, koji mu je značajno olakšao život.
Međutim, ekonomija nije sve; ekonomisti ne treba da vode čovečanstvo, odnosno da određuju šta su globalni prioriteti. Možda bi bilo bolje (kada bi demokratski sistem, u kome živimo, to omogućavao) tu ulogu, iz ruku političara i delimično biznismena i vojne elite, predati u ruke antropologa, sociologa, politikologa i ostalih intelektualaca vezanih za humane nauke (ekonomisti bi npr. svoje ideje uvek pravdali progresom, odnosno visokim ekonomskim rastom, koji zaista proističe iz smanjivanja potrošnje na uštrb investicija). Težak posao rešavanja suštinske suprostavljenosti ideja o slobodi (individualizmu) i ravnopravnosti (tj. solidarnosti), svakako, ne treba prepustiti ekonomistima, jer bi oni bili liberali i samo liberali, dok bi ideja o jednakosti (prvo utkana u religiju[1], a kasnije u ideologije), starija i od svetske civilizacije, bila skrajnuta. Zato se kao ekonomista zalažem da se odbaci slepo verovanje u sistem vrednosti isključivo uspostavljen na ekonomskim principima, i da se dovoljan prostor ostavi i za redistribuciju, čime će, pre svega, biti zadovoljni sociolozi (interesantno je da su nr. istoričari najčeše ''nagnuti'' udesno, sociolozi, po pravilu, ulevo, dok su ekonomosti liberali).[2]
Naše česte zablude
U Srbiji se vrlo frekvento pominju neke od iluzija; kao npr. da je ekonomija mogla spasiti Jugoslaviju, da je Milošević izazivao ratove i finansijsko-privredne krize da bi opstao na vlasti (najverovatnije je da je upravo to ubrzalo njegov pad) ili da će ekonomski snažna Srbija postati balkanski lider.[3]
U Srbiji su ''na snazi''brojne ekonomske zablude. Čak i neki ekonosmiti kažu da je nemoguće da imamo inflaciju i istovremeno jačanje domaće valute. Ovo je besmisleno i značilo bi npr. da uvek kada je inflacija u evrozoni viša od one u Japanu, SAD ili Kini, onda evro mora da slabi prema jenu, dolaru ili renminbiju. Treba reći da su skoro sve monete evropskih zemalja u tranziciji jačale pream evru (i dolaru, jenu..) u toku poslednje decenije (realno sve, a nominalno mnoge od njih), a da je istovremeno rast cena u tim zemljama bio znatno viši od onoga u evrozoni ili SAD. Eklatantan primer toga je slovačka čija je valuta u poslednje dve godine, pre nego što je početkom juna 2008. nepovratno vezana za evro (od janaura sledeće godine Slovačka ulazi u evrozonu), ojačala prema evro moneti za čak 21% (sa preko 38 za evro na 30 kruna za evro). Razglog je prost, to što neka valuta realno apresira prema drugoj (što je bio slučaj sa monetama Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Rusije itd.), automatski ne znači je ona precenjena, već može da znači i da je ona u startu bila znatno potcenjena. I teza da bi uvođenje evra rešilo mnoge ekonomske probleme Srbije ne stoji, jer bi npr. eventualna precenjenost ostala nepromenjena. Pored toga, prelazak na evro kao zvanično sredstvo plaćanja zemlju bi dodatno izložilo eksternim šokovima, monetarna vlast tada ne bi mogla da formira svoju kamatnu stopu, utiče na cenu kredita, niti na privredne tokove u meri kao do sada. Evro bi imao neke prednosti, kao što je olakšavanje svakodnevnih plaćanja, gubitak neizvesnosti u pogledu rizika deviznog kursa, a blago bi uticao i na smanjivanje inflacije i kamata.[4]
Česte teze o neverovatnoj korumpiranosti u Srbiji mogu se lako osporiti uvidom u međunarodne studije, gde se naša zemlja ne kotira baš najbolje, ali je daleko od toga da bude ''pri vrhu''. Pored toga, ljudi su toliko zaokupljeni korupcijom, ali ona je realno daleko manji problem za srpsku ekonomiju, od priliva ino-kapitila ili finansijske stabilnosti.
Netačno je da je Srbiji skoro sve skupo. I pored visokog rasta cena poslednjih godina (izraženo i u evrima), relativni nivo cena u našoj zemlji je još uvek niži od tri petine proseka Evropske unije. Ovo je, pre svega, uslovljeno znatno nižim cenama usluga u Srbiji u odnosu na bogate zemlje, ali su i cene hrane sa 83% proseka EU, još uvek niže.
Pogrešno je i mišljenje da je apriorno loš rast spoljnog duga i uvoza. Ako se priliv kapitala preko komercijalnog zaduživanja, koji ide uglavnom preko domaćih preduzeća (i čime se povećava uvoz), produktivno investira (što je očekivano da čine privatna preduzeća, koja se samo ponašaju ekonomski racionalno) onda će koristi za zemlju od ostvarenog prihoda, rasta GDP, profita i poreza biti znatno veće od plaćenih kamata ino-kreditorima.
Priča o mineralnim bogastvima i strateškoj poziciji Kosmeta je umišljaj. Procenjena vrednost mineralnog bogatstva Kosova pre dvadesetak godina (a tu se stvari ne mogu bitnije promeniti) je, prema srpskim ekonomistima, po stanovniku bila na nivou proseka Srbije. Kada su u pitanju putni pravci svi oni zaobilaze Kosovo, tako da, praktično, nijedan kraći put prema ijednoj zemlji ne vodi preko Kosova, osim iz Srbije ka Albaniji.
Interesantna je hipoteza lansirana 80-tih o iskorišćavanju Srbije od strane severozapadnih republika SFRJ (istovremeno su one tvrdile suprotno). Referentne studije pokazuju da toga između Srbije, Hrvatske i Slovenije, faktički, nije bilo, i da je međusobna razmena bila na obostranu korist (što su, na sreću, domaći političari sada shvatili o čemu svedoči i CEFTA).
Naivne su i priče o ugledu, uticaju i ekonosmkoj snazi SFRJ (kao i JNA). Ugled naše zemlje nije bio na visokom nivo nažalost nikada, jer je ona bila komunistička (posle ''crvenog terora'' 1944. i narednih nekoliko godina, kada je samo u Srbiji bez pravednog suđenja, uglavnom na ideološkoj bazi, likvidirano nekoliko desetina hiljada ljudi, benevolentna) diktatura, ili u najboljem slučaju fragilna polu-demokratija (''diktatura bez diktatora'') za vreme kneza Pavla. Kada je u pitanju uticaj SFRJ, on je bio zahvaljujući položaju između dva bloka kao i pokreta nesvrstanosti znatno veći od stvarnih potencijala naše zemlje, ali zaista je ludo misliti da je Beograd bio grad u kome se krojila globalna ili pak i regionalna politika (npr. kada je Broz pokušao da stvara Balkansku federaciju došlo je do sukoba sa Staljinom). SFRJ je SAD služila kao dobar primer za druge zemlje komunističkog lagera i, praktično, ništa više od toga, dok je SSSR shvatio da mu Brozova dvostruka igra ne može previše naškoditi, posebno posle delimične normalizacije odnosa 1956. Priče o visokom standardu života za vreme SFRJ uglavnom su neistinite. Zahvaljujući delimičnoj otvorenosti privrede, obilnom prilivu doznaka od 1966, mogućnošću za zajednička ulaganja sa zapadnim firmama, snažnim donacijama prevashodno 50-tih od strane SAD, povojlnim kreditima Svetske banke (koja SFRJ nije tretirala kao komunističku zemlju, te ju je mogla finansirati), kao i vrlo visokom komercijalnom zaduživanju u drugoj polovini sedamdesetih[5] ostvarene su visoke stope rasta GDP-a 1950-80 (nešto preko 6%), investicija i realnih plata. Međutim, komparativno posmatrano, standard života jeste bio dobar u poređenju sa zemljama Varšavskog pakta (koja su usmeravale resurse od potrošnih dobara ka ''sredstvima za proizvodnju''), ali je SFRJ daleko zaostajala i nije smanjivala gep u odnosu na zapad kontinenta.[6]
Verovanje u svemoguću ruku tržišta, takođe, je naivno. Bez državne intervencije, posebno u kriznim situacijama, privreda bi se mogla suočiti sa ogromnim problemima i gubicima. Trenutna intervencija Vlade SAD, najveća od Velike depresije 1929, koja je usmerena na spašavanje određenih finansijskih institucija (koje su osiguravale hipotekarne kredite: Fannie Mae i Freddie Mac) potvrđuje da je i u ''zemlji kapitalizma''socijalizacija gubitaka velikih finansijskih aktera nekada neophodna (slično je i u Britaniji i Francuskoj, gde vlade spašavaju velike banke). Kako to Štiglic primećuje današnja događanja, odnosno ekonomsko usporavanje s kojim se svet suočava, dobrim delom posledica su neoliberalne ideologije, tj. gomile ideja zasnovanih na shvatanju da su tržišta samokorigujuća, da efikasno alociraju resurse i da dobro služe javnom interesu (taj tržišni fundamentalizam leži u osnovi Tačerizma, Reganomike i tzv. "Vašingtonskog konsenzusa"). Neoliberalni tržišni fundamentalizam uvek je bio politička doktrina koja služi određenim interesima; on nikada nije podržan u ekonomskoj teoriji, niti je podržan u istorijskom iskustvu.
Skrivena ekonomija!
Iznenađujuće je koliko je skrivenih ekonomskih principa u našoj svakodnevnici; odnosno kako nekada ekonomski motivi mogu da objasne naizgled čudne ili teško shvatljive pojave. Interesantan je primer Čaušeskua, rumunskog diktatora, koji je 1966. zabranio abortus (veće sledeće godine prirodni priraštaj je dupliran), da bi ga dobrim delom i ta pristigla omladina (koja je u proseku bila manje obrazovana i više kriminogena) 1989. u krvavom puču skinula s vlasti. Godine 1973. u SAD je praktično dozvoljen abortus, koji je od sredine 90-tih, doveo do snažnog 50-procentnog pada malotetničkog krinimala. Šta se desilo; ''neželjena deca'' uglavnomo su živela siromašnije, često samo s majkom, bila su manje vaspitana i obrazovana i, samim tim, sklonija kriminalu - abortus je u stvari redukovao broj takve, ''neželjene dece''.
U jednoj medicinskoj studiji utvrđeno je da akušeri u regionima gde je stopa nataliteta manja češće vrše porođaje carskim rezom, što upućuje na pomalo bizaran zaključak da lekari kada imaju manje posla češće primenjuju skuplje procedure.
Istraživanja su pokazala da preprodavci droge u SAD znatno češće nego prosečno žive s majkom; razlog je njihova mala prosečna zarada. Iako mnogi misle da se tu obrću velike pare, u suštini je zarada onoga koji nije na vrhu piramide znatno manja od američkog proseka.[7]
Interna istraživanja Mekdonaldsa ukazuju da kada bi tu kompaniju napustilo manje od deset najkvalitetnijih kadrova da bi ona ubrzo bankrotilrala.[8]Interesantno je i da je današnji prosečni automobil više kompijuterizovan nego Apolo 8, koji je 1969. sleteo na Mesec.

[1] Zola je 1886. zapisao: ''Prestali smo da verujemo u boga, ali ne i u sopstvenu besmrtnost''.
[2] Nisu svi sistemi vrednosti u saglasju sa principima zapda, rad pokreće zapad (kapitalizama i hrišćanstvo, posebno protestantizam su ''bliski rođaci'') i osnov je njegove industrijske nadmoći. S druge strane, Konfučije slavi mudrost. Budizam je sinomim za horizontalnu solidarnost, a Konfučije propoveda vertikalnu podređenost (kineska privrede je građena na principu poverenja). .
[3] Mada je teško ne složiti se sa bazičnom tezom jednog od najvećih istoričara današnjice, Pola Kenedija, pisca knjige ''Uspon i pad velikih sila'', da u dugom roku status globalne supersile zavisi, pre svega, od njene ekonomske snage.
[4] Iako inflacija i kamate ne bi bile ni blizu onima u EU; primer je Crna Gora, koja je unilateralno uvela evro, gde su kamate i inflacija duplo više od onih u EU.
[5]Usled reciklaranja petro-dolara na svetskom finansijskom tržištu postajal je visko ponuda tada povoljni, a kasnije, usled varijabilnih kamatnih stopa i rasta dolara, vrlo skupih za otplatu ino-zajmova.
[6]Razlog tome je i nisko produktivna upotreba ino-kpaitala: ''promašene investcije'', netržišna i, samim tim, neefikasna privreda itd.
[7] S. Levit, S. Dabner, Otkačena ekonomija, Mono & Manana, Beograd 2006.
[8] J. Riderstrale, K. Nordstrom, Funky Bisiness, Plato, Beograd 2004.