Hej :)
Hej :)
Opet Ti
Opet ja
(U svakom dobrom životu budemo bar malo Mi)

Ne znam da li je rad stvorio čoveka kao što je to tvrdio gospodin Fridrih, prezimenom Engels ali meni rad pomaže da se izborim sa stanjem u kojem se vekovima nalazim a koje bi se samo nategnuto moglo nazvati depresijom, bolje je reći galopirajućim udarima na moje mentalno i fizičko zdravlje, kljukanim i tovljenim gomilama neugodnosti i loših stvari koje me svakodnevno sapliću i spopadaju, ne daju mi da dišem, dave me, stresiraju me... Davno još napisah, reagujući na savete kardiologa i šrinkova uživo i po novinama i TeVejima, da po svaku cenu treba izbegavati stres, dakle napisah da stres nije kiša pa moliću lepo, otvoriš amrel i gotova rabota! Živim u stresu kao u središtu uragana. 

foto (7) copyright © albicilla

Krenuli smo juče da obiđemo efirski Nekromantion, jedino grčko proročište mrtvih, i vratili se neobavljena posla: vrata Hada su zaključana; istini na volju, ne zbog renoviranja, već daljih iskopavanja lokaliteta. Ipak, prija mi saznanje da su vrata pakla makar privremeno zatvorena (iz redova nedavno preminulog  Jože Horvarata pamtim albansku poslovicu koja kaže da ne postoje ključevi pakla jer su vrata - svima otvorena).

Desilo se meni a desilo se i drugima, sigurno, da kada nekome kažete da vam je nečega, čime vas nude, 'mnogo' odgovore , kao šeretski, 'mnogo je kada biju'. Nisam baš siguran da sam tada razumeo to. Sada razumen. Biju. I mnogo je. Previše. Kada je dosta? Batina, poniženja, trauma?

Bez analize. Bez odgovora. Čak i bez pitanja.

While committed to helping develop the economic capacities of Serbia, the Adviser leaves most of these key messages as implied, focusing instead on his main areas of expertise and topics of specific interest to him in his new role.

Neću da lamentiram nad prošlim vremenima, kada su Novosađani, i Vojvođani uopšte, poistovećivani sa maskotom Lalom, koji sluša tamburaše i jede sataraš, rinflajš, bećar paprikaš, šnenokle, i crnim vinom farba brkove, dok su preko Save jeli gotovac, cicvaru, kajmak, jagnjeće sarmice, prebranac, i pili žutu osu.

A onda smo mi Vojvođani, naročito mi u Novom Sadu, u oktobru 1988. godine, pre bezmalo 25 godina, naglo shvatili koliko su zapravo po nas zdrave bakterije Streptococcus thermophilus i Lactobacilus bulgaricus, i počeli da pijemo jogurt. U revolucionarnim razmerama.

 gost autor: ludipingvin

i, ne, ne moraš da budeš Neo da bi to izveo! Slobodno pitaj ljude koji se bave irskim plesom. ;)

-          Vi igrate sa Italijanima...

-          Mi?

-          Ne, mi igramo sa Fincima, zato što smo mi već igrali sa Italijanima.

-          Zašto onda mi opet igramo sa Italijanima?

-          Niste vi mi, mi smo mi.

     Када је далеке 1832. године Вук Караџић написао своје најпознатије писмо кнезу Mилошу, знаменити српски писац оног доба није могао знати да ће оно обележити не само историју његовог времена већ и многе године које су после њега уследиле. Склоњен у Земун, Вук је писмо стварао у трену када би, како каже, најрадије „бежао

A znam je iz KST-a

negde sredinom 90ih

ona se ložila na 

madball

ja na

operation ivy

malo smo se i muvali

ali nikad poljubac

i pozdravismo se

vidim drži za ruku klinca

Ima jedna scena u prvoj epizodi naveliko reklamirane američke serije Firma (The Company), ne bih o seriji već samo o toj sceni, parafraziraću razgovor najslobodnije moguće! Mlada glumica šetajući pored vode (jezero, reka...?) dolazi do takođe mladog glumca, jednog od glavnih likova, koji sedi naslonjen na drvo i puši i kaže: Mrzim Leto! Kako neko može da mrzi Leto, zašto?, pita glumac. Zato što traje kratko, odgovara glumica. Moj čovek, žena, osoba...bravo, glasno uzviknem!

Kratko kume...mnooooogo

 Bila je to situacija vrlo retka u policijskoj praksi: imali smo pred sobom žrtve, priznanja osumnjičenih, materijalne dokaze i netaknuta mesta zločina, ali motivi se nisu mogli čak ni naslutiti.

               Kako vreme prolazi, umesto da mi stvari postaju jasnije i razgovetnije u glavi, ispostavlja se da me sve više zbunjuju. Dobro, mislim se, vremena se menjaju, puno je, i previše, novih informacija - ne može to živ čovek ni da premota kako treba, pa moguće da i nije toliko čudno i neobično što se sve češće osećam dezorijentisanom i pogubljenom. Ako tome dodam da hvatam sebe kako se po nekad preobrazim u matoro gunđalo, zanovetalo opšte prakse, talentovano zakeralo, a sve bez nekog naročitog povoda, stvari se samo usložnjavaju i komplikuju. I gotovo da sam sklona da tvrdim kako je to u redu, da se opravdavam time što su konopci mojih živaca vremenom svakako postali izraubovani, dotrajali, mestimično iskrzni i istanjeni i stoga je nekako sasvim prirodno što ne mogu više sa lakoćom da podnose teret koji se svakodnevno svaljuje na nijh.
               Ali...