Oh, happy day, dobili smo još jedan na listi novokomponovanih praznika. Ako još niste čuli, danas je International Day of Happiness. Prošle 2012. g. Ujedinjene Nacije proglasile su 20.mart danom sreće. Smatra se da je sreća najveći i osnovni ljudski cilj, pa se na ovaj dan pozivaju sve zemlje na svetu da vode politike kojima će unaprediti dobrobit svih naroda.   
Inicijativa za proglašenje Dana sreće potekla je iz Butana,  čiji se građani smatraju jednim od najsrećnijih ljudi na svetu. Ova himalajska kraljevina zagovara alternativnu meru nacionalnog i društvenog prosperiteta, koju su nazvali Bruto nacionalni indeks sreće (GNH), kojim se odbacuju ekonomsko  i materijalno bogatstvo kao jedini pokazatelji razvoja, i umesto toga usvajaju više jedan holistički pogled na stvari, po kome se duhovno blagostanje građana i zajednica smatra jednako važnim kao i materijalno blagostanje.

 

 "Što duže živim, sve sam više uvjeren da jedina stvar koja nešto znači u književnosti jeste (manje ili više iracionalna) magija knjige, tj. da je dobar pisac prije svega mađioničar." - Vladimir Nabokov

 

Jedan od najboljih stripova koje sam  imao priliku da pročitam je roman Plavo Salo, savremenog ruskog pisaca Vladimira Sorokina.

Ovog marta 2013. navršava se 29 godina od tragične smrti književnika Branka Ćopića.

Njegov skok sa Brankovog mosta u ponedeljak, 26. marta 1984. kao da je nagovestio ono što nas čeka: novokomponovani vođa, ratovi, sankcije, beda, pljačka društvene imovine, ratni huškači i ratni profiteri...

Supruzi Bogdanki ostavio je oproštajnu poruku, u kojoj je, između ostalog, pisalo: „...Zbogom lijepi i strašni živote!"

Не могу да се отмем целој овој предутакмичној атмосфери. Новине се труде да пишу нешто, траже бомбастичне наслове, њима треба неки брбљиви Мухамед Али да се боље продају. И где би могли наћи више материјала него у односу два селектора. Међутим, видљиво је да они не наседају. Да ли су заиста извукли поуке из своје прошлости или се само суздржавају и радије би се чупали за косе?

It is responsible for everything and accountable for nothing.

It is the System. It is what we blame when things go horribly wrong and when it is not the fault of any one individual. It is a force to be reckoned with in Serbia, but it is equally powerful in all corners of the world.

When anyone deals with public administration and its inherent bureaucratic labyrinths, we blame the System. When anyone is admitted into a public hospital and is treated like a piece of meat on a slab, we blame the System. The System is most often used to explain away the arcane and the unacceptable and most usually pertains to the large behemoths created by big government and big business.

Mislim, što da ne - nismo dugo pisali pismene radove na temu Proleća, zar ne?

Iako ovde kod nas na blogu (a generalno i u životu) postoji podela na ljude koji više vole zimu ili više vole leto, mislim da ćemo se složiti da je proleće jedino godišnje doba oko kojeg se većina slaže da je prijatno.

Pa, pošto je danaske, i zvanično, njegov prvi dan, da ga obeležim jednom dragom pesmom koja mi se, napola zaboravljena, ušunjala u misli jutros, kada su na jutarnjem programu po n-ti put ponovili da nam stiže proleće:

 

Kiparski parlament je odbio predlozeno resenje Evropske Unije (a koje je kiparska vlada bila prihvatila) o uslovima pod kojima bi EU dao pare Kipru da izbegne bankrot. Oporezivanje od, u proseku, 10% stednih racuna u kiparskim bankama je kiparski narod spremno (i potpuno razumljivo) docekao na ulicama protestvujuci protiv diktata Brisela. Nepovoljni i nezeljeni uslovi su odbijeni, ali niko, naravno, ne postavlja dva sustinska pitanja: kako je Kipar uopste i dosao do ivice bankrota (dve najvece banke su ne-li-kvi-dne), i zbog cega se umesto jednog loseg resenja ide na jedno mnogo gore, a to je prosjacenje i ponizavanje u Rusiji.

Данас,
када,
можда за који месец,
добијам Датум,
свечано се,
пред камерама,
обавезујем
и дајем часну пионирску реч
да ћу марљиво учити и радити,
поштовати родитеље и старије
и бити веран и искрен друг,
који држи дату реч.

Vremena se menjaju. Države racionalizuju. Automatizuju.

U nekim oblastima državne uprave izgleda da se ipak kupuje kvalitetno. Na primer, izgleda da je Srbija jedna od 25 država za koje je utvrđeno da koriste ovaj interesantni softver.

Autor: Rodoljub Šabić

U Skupštinu Srbije pre nekoliko dana je stigao jedan dobar predlog zakona. Baš dobar! Reč je o Predlogu zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata  koji je Vlada Srbije nedavno utvrdila i dostavila Narodnoj skupštini na usvajanje.

Moje zadovoljstvo sadržinom pomenutog predloga je logična posledica činjenice da bi njegovim usvajanjem bio ostvaren cilj za koji se već prilično dugo zalažem. Naravno, ne samo ja, već i značajan deo stučne pa i opšte javnosti.

Beogradski otegnut izgovor zvuči nekako razmaženo i umiljato, kadkad cmoljavo, mada ume kad treba da bude i surov, zajedljiv ili već, zavisno od prilike; taj govor je prepoznatljiv pa se Beograđanin lako uoči među drugim sabesednicima i to se može uzeti kao jedna od odrednica gradskog idnetiteta. Ali, to je samo stereotipan i već pomalo izvikan znak kojim bi se obeležila posebnost Beograda, ima ih mnogo drugih, vidljivih na prvi pogled, javno istaknutih i vizuri dostupnih, nevidljivih  i skrivenih od onog prvog pogleda, izmišljenih po potrebi ne bi li se gradu dodao neki novi plus, i naravno, bezbroj znakova koje sobom nose građani, svako na svoj način i sa temom koja ga se dotiče i da ne bude nesporazuma, ti znaci jesu najvažniji. I da se ne zaboravi, Vrabac je u toj priči nezaobilazan, pozicioniran na visokom mestu hijerarhije indentifikacionih znakova jer je neodoljivo privlačno misliti da ta mala ptičica prezentuje metropolu. Jedinstvo suprotnosti kako reče neki od filozofa, nije mislio svakako na ovaj Beogradski slučaj i vrapca, ali nije nemoguće u slučaju nedovoljnog dokaznog materijala samovoljno i po želji koristiti filozofsku misao i podržati Vrapca. 

Diž' se, vojsko!

Svakoga jutra budi me razglas. Tačno u pet, sa zvučnika koji su postavljeni na seoske bandere oglašava se glas nekog voditelja sa glavne državne radio-stanice. Prvih deset minuta priča nešto bez prekida a onda malo ućuti, koliko da se emituje jedna muzička numera. Uvek je reč o nekoj domaćoj pesmi, sa etno zvukom. Nakon nje, voditelj ponovo uzima mikrofon, da bi nakon šest-sedam minuta dozvolio emitovanje i druge numere.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nekako i ovaj kraj marta podseća na 'onaj'. Iz Prištine sam se vratio baš na ovaj dan. Autobus koji je polazio negde od Granda u 5 ujutru...u Beogradu oko 9.30. Znam da sam pancir ostavio u stanu u Prištini i da kolega koji me je zamenio može da ga koristi.

"Cynical realism is the intelligent man's best excuse for doing nothing in an intolerable situation." - Aldous Huxley

Pre nešto više od nedelju dana su jedan visoki političar u UK, bivši ministar sadašnje koalicije, i njegova bivša supruga osuđeni na zatvorsku kaznu od 8 meseci. On je suprugu onomad zamolio da slaže kako je ona prebrzo vozila kola da ne bi on dobio kaznene poene ("uhvatila" ih kamera), ona pristala, posle priznala da je slagala i sada su oboje u zatvoru. Od njegove političke karijere više nema ništa.

I ovo zvuči surovo, prekršaj je mali, svi ponekad prebrzo vozimo, laganje i podmetanje noge sudu, ubeđivanje na laganje i podmetanje noge sudu su ozbiljniji prekršaji, ali kazna, na prvi pogled, i dalje ume da izgleda surova.

Ja se ponekad setim UK pravnog sistema pošto na sve strane možemo da se provučemo ovde bez pečata ili potpisa, mnogi zakoni su prosti i vrlo liberalni, ne postoje lične karte, ali postoje granice na koje ne sme da se zaboravi, a čini nam se da bi svi umeli da zaboravimo na njih.

Apropos umeća zaboravljanja - jednom davno sam ja, sa 9 kaznenih poena na mojoj dozvoli u šali rekao suvozaču da sa sledeća tri poena gubim dozvolu pa bi mogao on da "vozi" ako baš ne primetim kameru na vreme. Iako prosto artikulisana šala je prošla neshvaćeno i ja sam samo zaključio da ljudi iz jednog grada u Srbiji nemaju previše smisla za humor.