Zdravo Krle,

Pričali smo bili nedavno o prevođenju Dilana.
Obećao si da ćeš da objaviš moj prevod, jer nemam autorsku opciju, pa ćeš ti moći da krtitikuješ, a ja da se preznojavam.

Bez obzira kojim se kalendarskim metrom mere, nove godine, velikih začetnih slova, dolaze neumoljivo. Nogom u vrata, bez pitanja. Ne pomaže ni pokušavanje da se umiloste slavljem u njihovu čast, kilometrima caklećih svetala, šleperima kiča prinetim kao žrtve. Nove godine dolaze i sa sobom za ruku vode Neizvesnost. Nju posebno pokušavamo da umilostivimo čestitkama u kojima uporno, ne umarajući se od ponavljanja, želimo jedni drugima što više starog, proverenog, i što manje novog. Zapravo je najbolje držati se nužnog i time unapred Neizvesnosti pokazati da ne tražimo mnogo, da nam je skromnost vrlina, da ćemo blagodarno umeti da cenimo ako nas poštedi svoje mašte i širokog repertoara boktepitakakvih i sačuvajbožeisakloni iznenađenja. Bez obzira na sve to, nova godina ukoračava u svoje vreme, ne obazirući se oko sebe, namerna da traje onoliko koliko joj je dato i slobodna da čini sve što joj na pamet padne. Ne zanima je ni njena prethodnica koja joj snishodljivo ustupa radno mesto i odlazi...

 

Karavađo - Žrtvovanje Isaka 

 

Ponekad, kad splasne objavljivačka aktivnost na blogu, ili mi trenutne teme ne zaokupljaju previše pažnju, znam da se promuvam po arhivi bloga b92. Veliko je to i bogato skladište svakojakih zanimljivosti, zabavnih, mudrih i poučnih spisa, te pomenutu aktivnost toplo preporučujem i ostalim blogerima.

Pa tako, i u ove božićne dane, pitajući se ima li Kazezone autorsku opciju, jer vidim čovjek, sem upečatljivih komentara, ne "okačinje" autorske tekstove, naletih na OVAJ TEKST, a koji se opet naslanja na OVAJ, autorke edi-va.

Vidim na netu posvuda vest da je grupa pozorištanskih umetnika predložila da se Trg Republike poništi i da se placu vrati stari naziv od pre Drugog svetskog rata tj. da bude opet Pozorišni trg. Gradska komisija za spomenike i nazive prostora po kojima se Beograđani kreću će razmatrati predlog i do kraja meseca, po svoj prilici će predlog i usvojiti.  

Nemam ništa protiv tradicije i očuvanja tekovina gradskih iz prošlih vremena ali ipak, stvaranje Republike umesto Kraljevinje je značajan događaj u životu grada i naroda celog te bi se o tome moglo ali i moralo povesti računa i naći načina da se aktuelnom trendu zabašurivanja ko je šta za vreme Drugog svetskog rata radio priđe razložno i bez preteranih emocija, ako su emocije uopšte u pitanju. To što su komunisti ustanovili Republiku i učinili jedan značajan korak unapred ne bi smelo da zamagli oči savremenicima koji komunizam ne vole, oni jesu učinili, pošto su pobedili fašiste, korak unapred i zaorali stazu po kojoj i danas država sa sve narodom hoda, pa i ovi što predlog dadoše a i komisija koja će o tome misliti i odluku donositi.

Autor: Rodoljub Šabić

Jutros sam se, na Tviteru, povodom medijske vesti „Dvaput više elektronskih narukvica" našalio tvitom - „a tamo neki kažu da ne povećavamo ulaganja u IT i elektroniku!:)". Pomalo „neslano" jer problem nije „u ulaganju u IT" već nešto sasvim drugo. Evo o čemu je reč. Vest se svodi na:

"Pošto je broj osuđenika koji kaznu služe kod kuće u prošloj godini dupliran, Vlada odlučila da otvori 7 novih kancelarija za elektronsko praćenje zatvorenika.

Kancelarija će se otvoriti u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu, Užicu, Leskovcu, Čačku, Smederevu i Pančevu."

 

dejvid bouvi danas slavi 66. rođendan.
stari mistifikator i marketinški mag

uspeo ja da nas iznenadi i ujedno
povede down the memory lane.

Od mojih mnogih passtime ljubavi i mrznji, mozda najizrazenija je neobjasnjiva zelja da se svake godine, uporno i iznova, penjem na visoke nadmorske visine sa kojih se posle zabrinjavajucom brzinom sjuravam nadole, i to na samo dve drvene, u moderno vreme i sarene daske, uz blagu pomoc dva metalna stapa. Naravno, treba se dobro i pravilno obuci i opremiti, treba revnosno odraditi domace zadatke, ali kada se jednom cak i polukompetentno iskristijanise od vrha do dna zicare, genetska mutacija je zavrsena i do kraja zivota ce se jednom (a katkad i dvaput) godisnje trositi perverzne kolicine para da bi se ponavljalo ovo iskustvo.

17-21. decembar 2012.

– Laos, Vijetnam, Kambodža, Tajland – ti ćeš se raspametiti! Kad jednom tamo uđeš, nećeš izaći godinu dana! – predskazao mi je Vlada u Šangaju.

Iako su mi njegove fotografije sa odmora u tim zemljama oduzimale dah – u najdoslovnijem smislu te reči – htela sam da zadržim rezervu. Velika očekivanja koštala su me brojnih razočarenja u Kini, te ne bih želela da mi se to ponovi u jugoistočnoj Aziji, kao ni bilo gde ubuduće. Zato sam, koliko god mogu, odbacila njegove sugestije i ne nadajući se ničemu, osim još toplijem vremenu, zapedalala ka kinesko-laoskoj granici.

„Ovu poruku obavezno uništiti nakon čitanja" - sećamo se ove rečenice iz ratnih, špijunskih, pa i ljubavnih priča i romana. Obično je poverljiv kurir prenosio poruku zapisanu na parčetu hartije od jedne do druge osobe, a ona je sadržavala i upozorenje da je treba uništiti (spaliti, sažvakati i progutati i to bukvalno) čim se pročita njen sadržaj. Ponekad je poruka pisana tajnim mastilom, koje se vidi pod specijalnim svetlom, određenim uglom gledanja, sa zagrevanjem i slično. Poznat je i slučaj pisanja poruke na glavi ošišanog vojnika, a onda čekanje da mu kosa poraste kako bi se poruka sakrila i prenela.

Kako spaliti ili progutati poruku u današnje vreme kada se one prenose elektronskim sredstvima komunikacije? Kako sačuvati privatnost i tajnost komunikacije? U ovom tekstu su opisani neki od aktuelnih sistema i aplikacija.

 

Iako nisam ovisnik o Facebooku, skoro svakog dana prošvrljam po njemu bar pola sata. Pre svega da bih video koje su izložbe, zanimljivi događaji...planirani za danas, sutra...a pogledam i šta je ko od mojih prijateljica i prijatelja postavio na stranu. Tako juče naiđoh na citat iz opusa Ive Andrića, koji glasi: Ne mogu ja dobri čoveče ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav. Od sebe se ne može ozdraviti.

Narodnim

Elem, smisljamo rano jutros, moji prijatelji Holanđani i ja gde da idemo u nedeljni provod, Nemačka, Belgija, il u lokalu, po Holandiji. I ja kažem da bih volela da vidim grad Jednoroga u Severnoj Holandiji, zove se Hoorn, slušala mnogo, gledala slike, al nikad bila.

I tako, krenemo mi autom za severnu Holandiju, prva destinacija prekrasan gradić po imenu Marken, na ostrvu u moru, ali to i nije more, nego jezero, jer je još severnije pregrađeno, što i nije bitno za ovu priču. Ali, divan gradić, drugačiji od drugih delova Holandije, kuće mahom drvene i obojene u tamno zeleno, radionice klompi, idilični restorani, marine, brodići, ptice, uživancija.

Ovi praznični dani - skoro dve nedelje odsustvovanja sa posla, jer svaka firma i ustanova gleda da spoji sva moguca crvena slova u kalendaru - posveceni su generalnom besposličarenju. Razmenjuju se posete rodbini i prijetaljima, jede se i pije preko svake mere dok onaj mali ostatak dana čovek provede usidren ispred TV-a ili kompjutera ubijajuci mamurluk ili gorušicu, gledajuci da kako-tako ubije vreme do sledece posete ili sledeceg prežderavanja i oblokavanja ...

 

Kako za koga, naravno!