Bend

Desetoro plus Karlos Santana. Tri bubnjara, bas i prateća gitara, dva duvača, klavijature, dva vokala. Svi sasvim dobri osim vokala. Jedan sa rap kretanjem i odgovarajućiim glasovnim sposobnostima, a drugi glasovno bolji, ali bez umeća da pokrene publiku. Karlos komunicira sa publikom skoro isključivo preko muzike, što je u redu, ali bendu jako nedostaje neko ko će povesti stvari u dobru žurku. 

Сцена

Градски Стадион у Скопљу, петак увече, 10. јул. Цена карте

U svom tekstu Srbija protiv Srbije, Nebojša Jovanović iznosi tezu da je - slično konstelaciji u filmu Davitelj protiv davitelja (gde iza davitelja-monstruma, asocijalnog i retardiranog autsajdera koji ubija iz nesposobnosti da shvati društvene odnose ili prihvati principe razmene koji konstituišu zajednicu i pojedinca u njoj, postoji  i ubica “insajder”, osoba koja “van svake sumnje” shvata takve odnose i principe pa suvereno i sa neupitnim ugledom učestvuje u društvenom i ekonomskom životu) - dakle, da je politika tzv. Druge Srbije bila podjednako produktivna u pogledu unutrašnje

Za razliku od prve noći drugu noć sam spavao dobro. Razlog je prost nije bilo pijanih "Rusa" da mi zavijaju "na uvce" njihove narodne. Ujutru kad sam se probudio imao sam vrlo čudan osećaj, onako kao kada je u avionu došlo do dekompresije (naravno da ne znam kako to izgleda ali pretpostavljam). Nešto mi konstantno zuji u ušima u oba komada. Tražim Pantu koji se već razleteo po kamp kućici (karavanu u daljem tekstu) jer naravno kao i svaki udarnik hoće da bude prvi na zboru. Kao Alija Sirotanović (onaj rudar na novčanici od 10 dinara) nekadašnjih iz srećnih vremena. Hoće više,

 POZORIŠNI FESTIVAL „TVRĐAVA TEATAR“   

SMEDEREVO

avgust 2009.

Nestankom bivše velike države, na kratko vreme, ali samo u odnosu na Večnost, svet teatra na ovim prostorima mnogo je izgubio. Dubrovačke letnje igre, Splitsko leto, i na kraju, Grad teatar u Budvi. Naravno, i dalje smo, kao deo takozvanog regiona imali učešća u nekim

U dvorištu moje osnovne školi stoji nas gomila. Baš kod onog natkrivenog dela ispred ulaza gde smo igrali "između dve vatre".  Pada mrak. Uglavnom su to  ljudi sa kojima sam išla u gimanziju, sa kojima sam se družila tada i tokom studija... i poneko iz osnovne. Čekamo. Razmišljam kako je lepo što su tu oni ljudi koje smatram inteligentnim osobama. Drugi ne bi ni čekali naravno. U jednom trenutku neko nas je pozvao. Ulazimo. Iznutra to više nije hol moje škole već neka svečana sala, slična onoj u Skupštini grada (Beograda). Puno je ljudi u odelima. Pokazuju nam vrata. -Tamo je ulaz ..u Evropu! Jer to je ono što smo čekali. Idemo kroz hodnike, dole, pa gore, stepeništa puno, nema prozora, veštačko osvetljenje, puno podseća na hodnike u Studenjaku .. Pokazuju nam naše sobe. Kažu nam da je sada žurka, proslava i da možemo da se pridružimo. Krećemo kroz hodnik negde stepeništem nadole, u neku diskoteku. Žurka je negde tamo odakle dopiru grozomorni zvuci nekih narodnjaka. -Ne, hvala! Ostaćemo u sobi! Pravićemo mi sami svoju žurku. OK! Ispalo je više kao sedeljka. Bio je i jedan bloger oko čijeg godišta smo se Žmu i ja natezali to popodne.

 I onda sam se probudila!

Kada se u novinama pojave naslovi kao “Tajne službe vojske bez ikakve kontrole”, “Magija tajnih službi “  i izjave ministra odbrane da sa direktorima službi sarađuje na bazi promenljivog poverenja, a ne da sa njima rukovodi iako su mu potčinjeni, to naravno izazove niz dobronamernij ali i onih drugih pitanja u vezi tih “misterioznih” službi.

Već devet godina priča se o reformi sistema odbrane, svaki ministar odbrane na kraju svake godine govori o značajnim rezultatima koji su postignuti a posebno svaki ističe kako je upravo “od kako je on ministar napravljen ogroman i suštinski pomak“. Bilo bi krajnje neodgovorno reći da nisu ostvareni značajni reformski procesi, uz isto tako značajne promašaje, počev od masovnog i neselektivnog penzionisanja i lutanja oko koncepcijskih pristupa.

Inače, održano je na stotine konferencija, seminara, savetovanja, javnih rasprava, stručnih konsultacija, realizovano mnogo mnogo uzajamnih radnih poseta na različitim nivoima sa ciljem da se razmenu iskustva o reformi sistema bezbednosti.

Neka ranija  ekipa iz Generalštaba i Ministarstva odbrane predlagala je ujedinjenje VOA i VBA u jednu službu, iako nigde u svetu nema primera da su te dve službe objedinjene. Državni sekretar za politiku odbrane Dušan Spasojević odbacio je taj model spajanja i naložio da se nekadašnji model tih službi u JNA modifikuju za današnja vremena, jer se, po njemu, a što je i tačno , pokazao kao bolji i funkcionalniji od predloženih rešenja.

Naša navika je izgleda da patimo od naše posebnosti pa tako prikupimo iskustva mnogih zemalja, izučimo različite modele, ukrstimo ih i onda umesto da odaberemo najbolji mi napravimo kombinaciju najlošijih rešenja i to zovemo kao naš specifični model.

Danas nam je ministar bio u poseti Kliničkom centru u Kragujevcu, pa je tom prilikom odvojio vreme da se sastane sa Milanom Popovićem iz Kraljeva i Anom Lojanicom iz Kragujevca. Za one koji nisu pratili blog i vesti revnosno: Milan Popović je udovac Andjelke Trifunović Popović, koja je nakon dva dana hospitalizacije u Kraljevu prebačena u Kragujevac gde je umrla na porođaju, a Ana Lojanica je izgubila bebu početkom ove godine u Kragujevačkom kliničkom centru. Oboje smatraju da su lekari napravili brojne propuste, ali su komisije za stručni nadzor, inspekcije i ostale "-ije"

Ljudi u mojoj zgradi su nacija
humanista, egoista, gubitnika, fasista, altruista,
ljubitelja zivotinja i jadnika

To je kao kad gledam s terase, vidi se u pijaca u daljini, nesretno zabodena medju zgradama i lišena svake poetičnosti. Nikad ne bih poželeo da je naslikam. Ne zbog tamnosivih nadstrešnica tezgi čiju zardjalost odavde jasno mogu da zamislim, već zbog one ljudske vreve koja se sa ove visine vidi kao neurotično mrdanje neodredjene žive materije. Taj alien pokret nije pulsiranje, više je niz trzaja nepravilnog ritma. Izaziva blagu jezu. Ako je kojim slučajem sunčan zimski dan, broj ljudi je mnogo veći. Dok hodam, izbegavajući, zastajkujući, propuštajući,

Već godinama Malta je jedna od češćih destinacija srpskih turista. Ne znam da li svi Maltežani govore engleski jezik, ali pouzdano znam da taj jezik svi Srbi ne govore. Kako se onda sporazumeti sa domaćinima, ukoliko vas put navede na neki od otoka Malteškog arhipelaga?

Postoji rešenje:  SRPSKO - MALTEŠKI REČNIK, odnosno DIZZJUNARJU MALTI - SERB. Problem je, međutim, što retko ko zna za to rešenje. Sumnjam da i srpski lingvisti znaju za ovaj rečnik.

Kako stvari stoje od 1.1.2010., moćićemo da putujemo bez viza... Bez onog zakazivanja termina, skupljanja papira, čekanja u redovima, neizvesnosti da li ćemo dobiti vizu ili ne, i možda i onog što je najgore - osećaja da si manje vredan nego drugi, dok drugi mogu slobodno - tebe kao da neko kinji svaki put.

Ja se, iskreno, ni ne sećam vremena kada se putovalo bez viza.. Imao sam 8 godina kada je počeo rat između Srbije

Moram nešto da priupitam - šta je to više sa tim inspekcijama? Tačnije, znam šta je. Imaju moć pa se iživljavaju. Nego, šta je to sa narodom koji ćuti? Prosto je neverovatno do koje granice ide strah od ovih službi, pa se skoro nikada ne iznose u javnost sve one priče koje ljudi prepričavaju u četiri oka dok im sa čela kaplje znoj, neprirodan i nezdrav, znoj straha i muke. Koliko puta ste čuli rečenicu "Ako hoće nešto da ti nađu gotov si"? Kakva strahota. Mene još od vremena Slobodana Miloševića užasavaju ovakve rečenice do granice da poželim da organizujem miting, vas ne?

Onomad, upoznam neku kozularnu službenicu, sitan šraf u državnoj mašineriji jedne od manje uticajnih zemalja EU. Mlada,  vedra, ponosna na svoj otvoreni duh i glavu, koji su je nagnali da za razliku od nekoliko kolega iz ministarstva prihvati da službuje u Beogradu. Prosto joj se sijalo ono bucmasto lice od silnog uzbuđenja.

Već nekoliko meseci kasnije počele su da mi stižu priče da od nje većeg zlotvora na viznom odeljenju nisu imali. Da

"Umro Majkl Dzekson."

Iskusno kucam u pretrazivacu "Michael jackson died". Najbolje sto uspevam da nadjem, da bih potvrdio Ivanovu informaciju, je da je Majkl u bolnici i da je u komi. Samo jedna mala, meni skroz nepoznata, internet stranica tvrdi da je mrtav. Na sajtu CNN uzivo snimak iz helikoptera bolnice u kojoj je Majkl Dzekson. Kucam.

"Nije jos potvrdjeno."

"Dovezen je u bolnicu nakon prestanka rada srca."

"Zvezda takvog kalibra ne umire dok je ne opeva CNN."

 
"Crko je! Crko je!"

Jos je i podvriskivao je sa izrazom lica, kao da cestita novu godinu. Ispostavilo se da je slicna atmosfera i u celoj firmi. Do nas dopire prilicno glasna muzika i zamor. Kolege iz druge kancelarije, znatno vece od nase o necemu glasno razgovaraju ali ne razaznajemo detalje od muzike. Zvuci od prilike kao kad nasa reprezentacija postigne go na veoma vaznoj utakmici. Marko koji je okrenut zidu i koji je do tada isto imao slusalice se prikljucuje:

"Sta je ovoj budali."

"Majkl Dzekson je u bolnici. Kazu i da je umro."

"Pa sto se ovi ovoliko raduju."

Na to nismo imali odgovor.

Potpisavši predlog novog crnogorskog pravopisa, ministar prosvete i nauke u Crnoj Gori Sreten Škuletić okončao je treći čin crnogorske jezičke drame. Nakon što je u Ustav Crne Gore upisan crnogorski jezik kao službeni, i nakon što je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću otvorena katedra za crnogorski jezik - prva dva čina drame, o kojima još jedino komšijske mačke nisu rekle svoje - dočekali smo dramski klimaks i dobili, da se ne lažemo, očekivani rezultat, novi crnogorski pravopis. Ostajući simbolično pri formi drame, četvrti i peti čin će u prvi plan staviti dalja prepiranja, debate i svađe pristalica crnogorskog, odnosno srpskog jezika (dakle, Crnogoraca i Srba), kao i praktičnu primenu novog pravopisa pre svega u školstvu.