The paradox of identity politics, in short, is that one needs an identity in order to feel free to get rid of it. (Terry Eagleton: The Idea of Culture, Oxford: Blackwell Publishers, 2000, str. 66)

Ulice u Siboneyu, kao i u većem delu Havane, bile su obeležene brojevima. Juan Berasategui sećao se mape Havane koju je video u Miamiju, na kojoj su mnoge ulice, čak i na periferiji, imale imena. Mapa je sasvim različito izgledala od turističke mape koju je dobio ovde, u Havani, da se lakše snađe. Isto mesto izgledalo je toliko različito na te dve mape da se pitao ono što ga je mučilo od početka, od ideje da dođe ovamo, ali i dublje u prošlost, od rođenja: mogu li se dva nivoa kubanske stvarnosti, koja se bave istim mestom, preklopiti i postojati zajedno, u istom kontinuumu?

Kada mi je prilikom upoznavanja u zvaničnoj prilici, jedna ugledna gospođa rekla:

- Čula sam za Vas. Vi ste blizak prijatelj s mojim unukom i on često i jako lepo priča o Vama.

skroz me zbunila. Nije baš devojčica, ali ne može da bude baba nekom mom drugu, nema šanse. Blenem. Gospođa se smeška - vidi da nemam pojma o kome govori.

- Moj unuk Filip? Vaš prijatelj?

Panično listam bazu podataka u glavi ... processing ... processing ... processing ... I napokon povežem. Gospođin unuk je moj komšija s kojim sam baš dobar! Jedino što se retko viđamo,

Blato, pa šta? Po staroj japanskoj priči postanja, u početku je Svet i bio samo blatnjava kaljuga. Vrhovni nebeski komandant Kamui ga je stvorio kao okrugli okean, postavivši ga na velike pastrmku...tako nešto...Kada riba u sebe uvuče vodu, nastaje oseka, a kada je izbaci iz sebe, nastaje plima, a kada se pomeri, nastaju zemljotresi...Jednoga dana, Kamui vidi svet ispod sebe, ono silno blato, te pošalje svoju pticu, vodenu plisku, da učini nešto ...Sirota ptica nije znala odakle da krene...Sve okolo blato i voda...I onda je počela da gazi blato, da leprša krilima I udara repom, načinivši prvobitna ostrvca suve zemlje..

 

Мислим да је дошло време да мењам место боравка. Нису разлози економске природе, већ једноставно што свакога знам. Добро то дође некада, када хоћу да ми саобраћајна дозвола буде готова за сат времена, што не морам да вежем појас или кад могу да одем у кафану, а новчаник је остао кући.

Оно што ми свакога дана све више смета

   Lov na bisere u Potpalublju se nastavlja. 
Ovog blogera znamo jako dugo. 
Moje skromno mišljenje da mu je odavno došlo vreme da pakuje kofere i sprema selidbu u neku udobniju kabinu potvrđuje i ovaj tekst, a da li je to zaista tako - procenite.
Imam izuzetnu čast I zadovoljstvo da Vam predstavim jednog od mojih omiljenih komentatora, ali i kritičara – Vladimira Petrovića

 «Propovednik treba da bude lep. Kad čovek gleda u njegovo lice, bolje oseća pobožnost propovedi. Ako je ružan, izgleda vam kao da greši». Japanska književnica Sei Šonagon (Sei Shônagon, 966-1017)
 «Lep si, a lepi treba da dobiju sve što požele» (Japanska izreka)

Pelinkovac sam počeo da pijem u Vojsci. Mislim: u JeNeA. Posle iscrpljujuće obuke na kojoj sam čak zadobio naprsnuće trtične kosti, što je rezultovalo nepravilnim sedenjem pa samim tim i posebnim problemima vezanim za digestivni trakt (kako lep način da izbegnem da kažem kakve posledice imam), i uz tešku hranu koja je padala na želudac kao kamen, čak je i omiljeno pivo počelo da mi predstavlja problem. Još kako je u Strumici (bugarski: vukojebina, primedba autora) uglavnom služeno Skopsko pivo koje je imalo sasvim drugačiji ukus od tadašnjeg favorita BiPa (nasuprot Prilepskom koje je sjajno pasovalo, ali ga je teško bilo naći), morao sam da pronadjem neko drugo piće za nikad dovoljno dugačke izlaske iz kasarne (mislim: ko je video vojnika koji pije kiselu vodu ili sok?). Kako mi je stomaklija ostala u nedovoljno lepoj uspomeni iz nekih ranijih poduhvata, izbor koji se sam po sebi nametao bio je pelinkovac. Popijem dva komaTa, smirim stomak, zagrejem se u zimskim danima, i veselo nazad u eSeMBe nabijent.

 

 

 

 

 

 

 

Ne znam da li ste primetili, oni koji se voze gradskim prevozom u BG, da sve ređe možete da naiđete na aparat za poništavanje karata u vozilu, a i kad ih ima, retko koji radi.

Takođe, vrlo je česta pojava da vozač nema kartu da vam proda, a ta karta je skuplja od one u trafici. Postoje stanice

 

autor:Jasmina Lekić

Vest da je umro Bogdan Tirnanić zatekla me na ulici.U stvari, poruka : sad je javila Dara, umro Tirke.

Ma koliko se znalo da je dugo i teško bolovao, smrt Tirketova me je jako pogodila.

Iz mnogo, mnogo razloga.

Odrasli u istom kraju, poznajemo se iz detinjstva.

Išli u Desetu beogradsku na Brdu, samo

Romero got married on the fifth of July, In our Lady of Immaculate Dawn, Could have got married in the revival man's tent, But there ain't no reviving what's gone, Slipped like a shadow from the family he made
In a little white house by the woods, Dropped the kids at the mission, with a rose for the virgin, She knew he was gone for good.

It's a long way to Heaven, it's closer to Harrisburg, And that's still a long way from the place where we are
And if evil exists its a pair of train tracks, And the devil is a railroad car.

Could have stayed somewhere but the

U vreme mejlova i sms-ova, lake i brze distribucije raznih 'kružećih poruka' koje treba proslediti dalje - ili će se desiti (ili neće) to i to. takve poruke su postale više izvor nerviranja i zavitlavanja, nego radosti ili zabave.

Radoznalost me uvek natera da ih pažljivo pročitam, i često se iznenadim... mnoge me dotaknu. Da li je u pitanju određeni trenutak, raspoloženje ili stvarna vrednost - ne trudim se da shvatim.

Ovaj put želim da jednu takvu poruku podelim s vama.

Pre nekoliko meseci, stari

ON:
nešto mi se:
izmešalo

jedno u drugo
uteklo...sa raznih strana
glave...i još
sa drugih mesta unutrašnjih
pa jedno
mislim da vidim...
a drugo vidim

nego
hoćeš da mi budeš
ogledalo?
da bacim pogled samo...
malo samo...

ONA:
želim, ali:
videćeš – kaleidoskop.
šareno.zagonetno.
privlačno. a grize.

A sad malo ona...

Ili da prestanem da pričam o sebi u trećem licu.. ili ne (kad već Žmu nije tu, da me propisno najavi)

Tananana... Biljana FN:

 

Negde na pola puta između odluke da obrišem prašinu u dečjoj (ako je jedno, onda detetovoj?) sobi ili da sednem da čitam literaturu za bogznazašto podstaredane upisavše mr studije (koje već bezobrazno dugo razvlačim sve vadeći se na dete), rešim da je, od dva korisna, najbolje treće ( i potpuno beskorisno). Tj. da se požalim na opštu nepismenost u Srbalja. I pri tom ne mislim na one