Pre tri godine, baš na današnji dan, spakovala sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu, da se tamo sretnem s čovekom s kojim ću krenuti na put oko sveta. Danas, tačno tri godine kasnije, pakujem stvari u ogroman... kineski ruksak, a bisage i bicikl ostavljam u Irkutsku, odakle za nekoliko sati vozom krećem za Moskvu (četiri dana jahanja) a iz nje avionom za Beograd.

To je ta vest iznenađenja -- vraćam se privremeno. Vraćam se zbog knjige koju objavljujem. Treba da budem tamo kad izađe, da joj pomognem. Odvojila sam dva meseca za to - mesec dana za pripremu, štampanje i organizaciju svega, i mesec dana za promocije.

                                       ( A NA SVU PRILIKU I MUŠKE, ŠTO SE SVE IMA
                                        UREDNO ZAKLJUČITI IZ PRIČE KOJA SLEDI )

          Ćera: - Super je ispalo testo! Imali smo goste, pa nikako da se javim. Hvala za recopis. :) Treba samo da kupim oklagiju, morala sam da zajmim. :)

          Majka: - Ko nema oklagiju ima običnu litarsku staklenu flašu. To tek da znaš. A za testo mi je baš drago. Inače, i mi smo imali goste...

Polutka je leta. Ljudska vrsta se u ovo doba deli na one Srećnike koji su na more otišli i Zalivače, one koji su ostali da im cveće zalivaju. Zato se sad mogu u zgradama sresti sasvim nepoznati ljudi koji, sa izvinjavajućim osmehom modela Ne nismo provalnici, očajnički pokušavaju da usklade par rupa na vratima i buket s poverenjem ostavljenih tuđih ključeva. Ukoliko se radi o kući, utoliko je zabava veća, treba otvoriti ne samo ulazna vrata, nego i još par kapija, dići most preko jendeka, otključati naopačke postavljene brave, preskočiti krokodile, izboriti se sa onim vratima između i još ponekim koje do tada ni primetili niste.

Zagrljaj i poljupci.

Jebote, nismo se videli od prošlog milenijuma...

Zar je prošlo četrnaest godina?

 Ma više, skoro dvadeset...

Ne zajebavaj...

Izgledaš bre k’o momak, dobro, posedela ti kosa, posedela brada ali nigde bore i vitak si burazeru...

Ne preteruj, šta tebi fali...

Šta mi fali, vidi mi stomačinu, širi sam nego duži...

Jebi ga, uvek si bio bucmast, voliš brate da klopaš… još ako i guneš koju…

 Online peticija protiv prodaje zemlje ispod žita.

A gde toga ima više nego u kiši papirnih meteora? Podigneš ruku i čekaš koji ćeš uhvatiti. Hoće li ovog puta biti tužna, teška ili vesela? Hoće li biti pametna, plitkasta, mekana, tvrda i koričasta, prašnjava i žuta ili sveže odšampana zarobljivačica noseva u redu na kasi? Ili agatokristiva, meka i slana?

Ja sam oduvek bila najsrećnija kada mi u šaku padne epska fantastika, ta fina dorada svih naših zajedničkih

Prvi januar 2014. S dvogledom oko vrata izlazim iz kuće, pitajući se koja će mi biti prva vrsta na ovogodišnjoj listi. Na parkingu prolazim pored nevidljive ptice, pa nastavljam do svoje zimske pačke, da mi tamo prva fela koju računam postane gačac. Pa ipak, pre toga sam već video jednu. Koju ne računam. Koju ne primećujem. Čija opažanja ne zapisujem. Za jednog strastvenog ptičara, to je neobično ponašanje. Ili možda i nije?

Nov član ekipe, odmah posle kiše, nakon poplava i vanrednih stanja. Obzirom da se i Kinezi groze broja četiri prešli smo na magičnu cifru pet. 

 MILOŠ STOŠIĆ (1977), dipl. filolog opšte književnosti i teorije književnosti, objavljuje teorijske i prozne književne radovi u časopisima i periodici. Freelance fotograf koji objavljuje fotografije u magazinima u zemlji i inostranstvu, Učestvovao na više grupnih izložbi. Bavi se muzikom od 1993. godine (Stop it!, Rejected, Stonewall, Unison, Mnjenje); iza sebe ima više studijskih izdanja objavljenih kako u zemlji,

[Прослави различитост]

Сваки облик комуникације подразумева одређени степен манипулације. Шта више, што је комуникација боља то је степен манипулације већи.

Док ово читаш, преко система знакова, ја управљам твојим мислима. Палим неуроне у твом мозгу и покрећем низ асоцијација које су у теби направљене искуством. Преласком на директно обраћање теби, боцкам амигдалу која мења твоје емотивно стање и ирационални део тебе треба што пре да закључи да ли сам ја теби претња у животу и, ако јесам, каквим понашањем треба да одговориш на ту претњу?

- "Da li znaš ko je bila najbolja teniserka Jugoslavije pre rata?" - pita to, a oči mu se cakle. Očito je bilo da uživa u mom pokušaju da se setim koja bi to teniserka mogla biti najbolja pre 1941.

- "Ne znam, zaista." - odgovorih ja posle nedugog razmišljanja i nastavih: "Hajde reci mi koja?"

Много ме воли моја мајка. Али, чак ни она није могла, а да не закључи, помало грубо, да сам ја један "лепак за будале". Стално сам истеривао "неку правду", што у обданишту, што на игралишту. Од маторих гилиптера из дворишта и из школе нема ко ме није давио, тукао и зајебавао. Не моји вршњаци, не деца са којом сам се играо већ старије силеџије којима сам пружао отпор. Као и оне жртве силовања што су носиле "прекратку сукњу", тако и ја понекад мислим да сам био "превише у праву", или сам се бар "правио паметан", "филозофирао" итд. Преиспитивао сам себе тако једно милион пута и увек долазио до истог закључка да ће пре бити да сам стварно лепак за будале, него ово друго. Било да су дошли пар година старији па нас отерали са терена или средовечни људи без икаквог осећаја гриже савести што деци отимају терен, било да нам старији и јачи из чисте обести "грацкирају" кликере или узму нову лопту и кажу "да ће је вратити"- ја нисам могао да ћутим нити да им се склањам с пута. 

Од свих таквих епозода једна је оставила посебан траг. Иако сам и у тој епозоди добио неке батине, увек се слатко исмејем кад је се сетим.

Počelo je na jednom od onih životnih prelaza koje je Ana prošla a da nije primetila. Kad se našla na drugoj strani, nastavila bi bila dalje istim korakom nesvesna da se okolina promenila, i zanešena u polemiku sa svojom drugom Ja, što je sve njeno tipično ponašanje, da se nije odmah sjatila gomila.

Ovo je četvrti nastavak Kontraspiska ili, ako prvi posmatramo kao zasebnu celinu, treći nastavak spiska literature koju, po mom sudu, treba da pročita svaki nacionalista, naročito početnik, jer je kod početnika jako važno da u startu svog političkog sazrevanja, umesto da bude zadojen mitologijom, mržnjom i fobijama, otvori svoje emocije i čula prema svoj tragičnoj lepoti sveta koju nikada neće uspeti da razume.

Nisam ga pročitao, ne nameravam, neću, čemu? Čuh tu i tamo ponešto a dovoljno imam godina, znam gde živim te mi nije teško shvatiti da sam/smo najebali. I radnici i mi penzioneri i svi ostali zaposleni koji nisu rod ili pomozbog nekome iz vlasti.

Jebote, pa gde to ima na ovom dunjaluku da se budžet jedne države, puni novcem koji se oduzima zaposlenima i penzionerima?! Sad se setih mog kolege, a bejasmo mlađani i besmo otišli da podignemo lovu za likovnu koloniju, kad pred poštom red penzionera od jedno 300 000 ljudi! Ovaj blesav kako ga bog dao, razdra se iz sveg glasa: