Nadam se da je u redu da ovde podelim pitanje koje sam postavila na Fejsbuku, na grupi Put oko sveta biciklom.

Znam da blogeri ne vole da otvaraju linkove, ali molim one koji prate moje putovanje da ipak kliknu na ovaj i odgovore na anketu. Ovo je tekst ankete:

Najverovatnije ću na jesen sama štampati knjigu, ali pre nego što se upustim u to, trebalo bi da znam sledeće:

Da

Mediji javljaju da će Đurđevdan ući na reprezantativnu listu UNESK-a kao nematerijalna baština, zajedno sa tangom i flamenkom. Saglasan. 

Umesto analize aktuelnog političkog trenutka u Srbiji čitao sam lektiru za prvi razred osnovne škole .

Kad građanina nanese put po Trgu Republike u prestonici ima priliku da iza spomenika onog Kneza što jaše vidi Narodni muzej obložen skelama i tako to stoji skoro deceniju po modelu Potemnkina koji je u neko vreme davno prošlo ulepšavao vizure vođama i narodu i brisao im iz vida ružne i skršene gradske pejsaže a koji su ih mogli uterati u depresiju. Ovde na Trgu je svojevremeno, pre desetak godina, bila ideja da se započne obnova Narodnog muzeja, naravno za početak je načinjena skela preko cele fasade koja nedvosmisleno šalje poruku građanima da je poduhvat od značaja za istoriju i kulturu Srbije započet, radost se širila gradom, vođe su zbrajale pozitivne poene i uopšte stvorena je optimistička i vedra atmosfera. Posle od svega toga, sve do danas, nije bilo ništa, zaboravljeno je zašto su te skele postavljane, smišljen je neki drugi razlog da se optimizan u narodu održi a Narodni muzej je tamo več skoro deceniju bezbedno obložen i slabašnim, iznemoglim glasom pokušava da obnovi onu poruku o obnovi ali više niko to ne sluša.

Autor: Rodoljub Šabić
Prve podzakonske akte iz svoje nadležnosti naša nova Vlada donela je zaista neuobičajenom brzinom, bezmalo sutradan, samo par dana po izboru. I stupanje na snagu tih propisa bilo je neuobičajeno brzo. Neki su objavljeni u Službenom glasniku istog dana kad su i doneti, a stupili na snagu "narednog dana od dana objavljivanja".
Kažem neuobičajeno brzo jer Ustav Srbije predviđa da "zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni

U uglu pisaćeg stola stajale su tri prazne pakle gauloises. Pepeljara je zdušno brinula o četiri sasušena pikavca a do nje su dve prazne šoljice, nekada pune čaja, popunjavale prostor i sakrivale makazice za nokte i upaljač. Na praznoj činiji kraj otvorenih terasnih vrata, lenškarila je plastična tacna umrljana majonezom i mrvicama koje sam sinoć napravio.

 

Pre mog znanja, organizam se odlučio da odmori mozak i sve funkcije prebaci na  prazan stomak. Pola sata sam čas odlazeći iz sobe išao ka wc-u i gledao se u ogledalu čas u naletima gladi jurišao

U sumrak otezaju senke, i tako to...

Kad padne noc (all the animals come out at night) zovemo upomoc. I dok pjevamo do zore, ljube se Istok i Zapad, i ona se budi. Ne zna sta da radi kada polozi maturski ispit, ali zato ima decka inzinjera pred kojim je karijera. Hop-cup, u trenu ustaje iz kreveta, zulja je postelja, jabuke i vino cekaju, i res prepecen tost. Danas putuje na fakultet, tisucu kilometara od nigde, na auto putu bratstva i jedinstva. On tera po svome, ali trebao bi da zna, da nikom nije lepse neg je nam, dok lijepe zene prolaze kroz grad, suncanom stranom ulice.

Ljudi ne misle glavom. Ljudi ne misle, samo se boje.

U Ukrajini smrt  je pocela da raddi  puno radno vreme. Ukoliko se  nastavi tim putem, a nema razloga sumnjati u utabanu ljudsku glupost ,radice smrt prekovremeno.

Vecina Ljudi u istocnoj Ukrajini zasigurno nije podrzavala postavljanje barikada, zauzimanje zgrada.  Jos su manje bili za  to da im sumnjiva lica sa maskama pokrecu revoluciju. Znam. Nije to podrzavala ni vecina onih na Majdanu,a kamoli oni sto su ostali kuci.

Znam.  Nije to podrzavala ni vecina u Krajini  pre gotovo cetvrt veka. 

Ali, zalud. 

ili Pronađeno vreme ili eh Pruste, Pruste!

Urezujem njeno ime u jednu od prečaga klupe, januar je 1971 godine, ispod mene je Dubrovačka luka, vidim, kad prekinem urezivanje, Gradsku kavanu, onaj deo što prozorima izlazi na luku. Jeli bre mazgove, ti mi muvaš sestru, setim se Mićunovog, pre konstatacije nego, pitanja. Koju, smejem se, imaš ih dve a imaš i onu u Puli? Ne zajebavam se, Jovana ima samo šesnaest godina a ti si mator konj, studiraš... Ma ne bre, samo sam pažljiv, zacopala se u mene, sam si svedok, prati

Tadija Janičić: Bajke za nevaljalu decu (slike i skulpture)

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska 37, Novi Sad, www.msuv.org
Otvaranje: četvrtak, 8. maj 19h
Kustos izložbe: Nebojša Milenković
Trajanje izložbe: 8. maj - 1. jun 2014.

 

 I pored brojnih tehnoloških otkrića i pronalazaka smišljenih da mu olakšaju svakodnevno funkcionisanje - čovek današnjice deluje nesigurnije no ikad u svojoj novijoj povesti.

Ispražnjena značenja i velike ideje (koje su u međuvremenu potrošile svoje pokretačke potencijale) njegov život svele su na svakodnevni napor prevazilaženja zjapa koji stoji između potreba i mogućnosti - odnosno ispražnjenosti unutrašnjih i neselektivne prenatrpanosti spoljašnjih svetova i sadržaja. Kriza vremena u kom živimo prevashodno je kriza ideja i ona svakako nije zaobišla ni umetnost. Šta, dakle, u takvoj konstelaciji ostaje kao moguća (poželjna) strategija umetniku/umetnosti našeg vremena? Da li je to davanje odgovora na ionako konfuzna i do kraja ne uvek sasvim lako/jasno dokučiva i čitljiva pitanja - ili, moguće, pokušaj da se pomenuta potraga artikuliše nastojanjem da se praznina o kojoj je reč: omeđi, artikuliše, dokuči, ograniči, savlada, prevaziđe, relativizuje, ignoriše, ironiše…

Slikar Tadija Janičić odlučio se, promišljeno, za ovaj drugi pristup.

"Bio jednom jedan decak, koji je celog zivota radio sta je zeleo."

 

 

Gost autor: Gavrilo

 

Фотографија beginning телескопа Hubble

Неуро-урбанизмус

Mентални поремећај који се манифестује као депресија, напад страха, шизофренија највише је заступљен у популацији великих градова.
Директор института за менталне болести у Манхајму, Andreas Mejer-Lindenberg каже да је неуро-урбанизмус последица велике буке, загађености ваздуха, пуно смећа, суживота великог броја људи на малом простору, свакодневни стрес.
Да ли су то заиста узроци?

- Није ти било овако сигурно. - рекао је. - То знам.

Нисам имао срца да му кажем. Спустио сам његову главу на своје раме и пратио његово дисање. Да сам знао да ће до овога доћи, прескочио бих помињање секса од пре три сата. Требало је само да се упознамо и необавезно оговарамо блогере.

Na današnji dan pre 34 godine umro je Tito koji je baš 34 godine bio na čelu Jugoslavije. I evo već 34 godine kako nije više smetnja nacionalnim zagovornicima romantične vizije „srećne budućnosti svojih naroda“. Dakle, imali pune 34 godine da izvuku svoje narode- svoja stada, iz „mraka i diktature u kojoj ih je držao Broz“ pa se postavlja prosto pitanje -šta su  uradili da narodu bude bolje i zašto su uradili to što su  uradili da sve unesreće i upropaste. Tito je bio u određenim istorijskim okolnostima, iskoristio ih na najbolji način da zavađena plemena pomiri, da od jedne siromašne feudalne zemlje napravi industrijski srednje razvijenu, da zemlja koja je bila poznata u svetu samo po balkanskim divljaštvima postane ugledna država koju su svi u svetu uvažavali i poštovali. Od prošlosti se ne živi pa ni od Tita,pa može svako do mile volja da ga hvali ili kudi ali suštinsko pitanje zašto smo tu gde jesmo i šta nas čeka.Oni na kojima počiva budućnost niti pamte niti su opterećeni Titom. Najmlađi koji se sećaju kada je otišao sada su četrdesetogodišnjaci, većina bez posla, bez dana radnog staža, izdržavani od roditelja ili odavno u inostranstvu.

Jugoslavija je imala razvijenu industriju, proizvodila je sve od igle do lokomotive, izvozila na strana tržišta a i domaće je obuhvatalo 22 miliona stanovnika.

a onda

Već je 26 godina  otkako su sa  Titom i formalno rasčistili i odrekli se svega što bi podsećalo na njega pa i zajedničke države. Umesto jedne normalne države imamo šest sedam što država što kvazidržava od kojih ni jedna ni sve zajedno ne mogu da se uporede sa SFRJ, jer sve je išlo nazad samo su dugovi rasli. Tako sada 22 miliona građana koji žive na prostoru nekadašnje SFRJ umesto 20 milijardi dolara ili 14,48 milijardi evra duga koliko je bilo 1990.godine, danas su dostigli fantastičnu cifru duga od 90 milijardi evra ili 124,2 milijarde dolara. (Slovenija 28,8 milijardi evra, Hrvatska 28,7 milijardi, Srbija 20,507 milijardi evra, Bosna i Hercegovina 5,5 milijardi, Makedonija 2,7 milijarde, a Crna Gora 1,7 milijardi evra.)

 

 

Prošle sam nedelje, ispred TV ekrana, razmišljao da li bih ja, da sam kojim slučajem narodni poslanik, glasao za Vučićev ekspoze.

Pokušaću da elaboriram tok svojih misli i primisli, nada i strepnji, međutim, najpre da kažem:

Da, glasao bih.

Zašto?

Pa pre svega zato što se vidi da se mandatar potrudio da napiše sveobuhvatan program. Dakle, vidi se trud. Potom, očigledna je ambicija. Mogao bih da zakeram i kažem da novi premijer pridaje previše pažnje kvantitetu, ali izgleda da mu je to u karakteru. To