Rođen sam.

Živ sam.

I onda mi on reče

- Ja sam 4 godine bio u HOS-u

Sipao nam je obojici po dva prsta rakije i uzdahno dok je seo.

- Ja, od kada pratim politiku, poklonik sam Šešelja.

Otpih gutljaj, otpi i on. Nismo se kucnuli.

 

 Muk.

 

 

- I, šta nam je sada činiti – upita on pogledavši me.

Suviše naboran za svojih 50 godina. Verovatno to on misli za mojih 38.

 

 Muk.

Stari kontinent stari; prosečni fertilitet je nizak (jedno i po dete po ženi). Zemlje na istoku i posebno jugoistoku Evrope su u još težoj situaciji zbog snažne emigracije koja je najviša među reproduktivnom generacijom. To pogoršava demografsku strukturu jer se čak do petine fertilnih žena iseljava iz tih zemalja što uzrokuje snažno smanjene broja rođene dece (i posledično porast udela starije populacije). 

Paradigma tog problema je situacija u našoj zemlji. Po trendu u proteklom delu godiine biće uspeh ako u Srbiji bude 67 hiljada živorođenih beba (isto kao 2012), dok će trend pada mortaliteta (na verovatnih 98 do 100 hiljada ove godine) oboriti stopu negativnog prirodnog priraštaja na (i dalje vrlo visokih) 32 hiljade, što je čak 4,5 promila.

*

Čang Mai je verovatno jedini grad na Tajlandu za koji će svi posetioci – i mladi i stari, i oni željni provoda i oni što traže mir i oni koji predano obilaze istorijske znamenitosti – složno ustvrditi da im se dopada. Za same pak Tajlanđane, on je kulturni simbol nacije zbog velikog broja hramova u njemu – čak tri stotine, što je skoro jednako broju hramova u Bangkoku koji je nekoliko puta veći.

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno je BIRODI (Biro za društvena istraživanja) objavio svoj „Alternativni antikorupcijski izveštaj".
Radi se o rezultatima jednog zanimljivog istraživanja koje je za predmet imalo postojeći antikorupcijski pravni okvir, njegovu sadržinu i primenu, kao i ocenu delovanja, odnosno integriteta („antikorupcijske održivosti") antikorupcijskih tela, odnosno državnih organa čiji zadatak je borba protiv korupcije.
Izveštaj mi je bio vrlo zanimljiv, dvostruko zanimljiv.

There is probably something wrong with my phone.

As soon as the announcement came last month that foreigners were wanted in the new flip-flopped Serbian government, I was on alert. Surely the call would come from Aleksandar Vučić asking me to take over a few portfolios. Not too many, enough to keep me occupied a couple days a week.

But the call never came. I should get my phone serviced.

 

Ove nedelje

se nastavlja se (i završava, nadajmo se) US Open, 

počinje Evropsko Prvenstvo u košarci u Sloveniji, 

a nastavljaju se i kvalifikacije za SP u fudbalu...

Srpska država je u problemu. To je neko opšte mesto oko kog se svi slažu. Nabrajanje tih problema je već prilično dosadan posao jer je svima muka da iznova slušaju o niskim prosečnim primanjima, nedovoljnim penzijama koje u zbiru sapliću državni budžet, sve većem državnom dugu, zdravstvu koje svi koji rade plaćaju a bolesni prose novac da bi se izlečili, obrazovanju koje ne stvara obrazovane, u kome rade nezadovoljni a svoju decu mu prepuštaju preplašeni i zabrinuti...

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali  razni - od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode - i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija  liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto - kasni na posao!

Podjednako se osećam kao Srbin i kao Hrvat. Srbin po nacionalnoj pripadnosti - po majci i po ocu, a Hrvat jer su mi svi preci iz Like i Dalmacije. Zato Hrvatsku osećam i volim kao svoju drugu domovinu. Kao i većina Vojvođana, pišem ćirilicom i latinicom i uvažavam sve različitosti koje ujedno smatram i najvećim bogatstvom naše pokrajine. Ipak, posmatrajući proteklih nekoliko meseci agonalnu situaciju oko pokušaja da se uvede ćirilično pismo u zvaničnu upotrebu u Vukovaru, postavljam sebi pitanje, da li bih isto osećao da živim u tom gradu?

 

Objekti prosvetnih igara su konačno krenuli u škole. Roditeljima je svanulo, a su kuće ostale u tišini. Nema glasnijeg zvuka od onog koji se ne čuje, i kojim odzvanjaju prostori koje su do maločas naseljavala deca. Naročito raspuštena, ona koja preko leta zaborave da škole postoje kao takve, da će ikada opet otvorene biti, verujući da je leto ona debela roze žvaka koja može da se rastegne duže od dužine ruke i onda kao tanka, lepljiva vlas namotava na prste do beskraja.