Hoće li i ovaj slučaj, poput mnogih, svojim najvećim delom biti procesuiran van suda? U utorak ujutro se pojavila vest da je u toku hapšenje Jožefa Kase (tako su to krstili mediji). Ako gledamo našu već ustaljenu praksu, nije isključeno da će se neki povodom toga oglasiti i, možda, hapšenje proglasiti za politički motivisano, a nije isključeno ni to da će cela stvar biti okvalifikovana kao pokušaj remećenja skladnog multietničkog života u Vojvodini, ugrožavanja Mađara itd. Ali, hajde da sačekamo i da vidimo šta će sve oko toga biti.

Ne bih ni pominjao ovo oko Kase, da mi na pamet ne padoše još neki slučajevi. Možda nije umesno stavljati ih u isti koš, ali tu svakako ima izvesne pravilnosti.

„Ako se niste popeli na Kineski zid, niste videli Kinu" - tvrdi turistički slogan. I s pravom, jer da bi se ova zemlja razumela, da bi se shvatilo kako je bilo moguće da najmnogoljudniji narod na svetu vekovima ostane izolovan - a to je i do današnjeg dana - mora se posetiti Veliki zid. Ni fotografije ni video snimci napravljeni tuđom kamerom tu ne pomažu mnogo: ništa ne može da prenese utisak koji posetilac ima kada se uživo nađe na najvećem odbrambenom objektu na svetu, za koji mnogi (pogrešno) veruju je jedina građevina koja se vidi s Meseca.

Iako nije imao pouzdanih dokaza, na neki nedokučiv način

bio je siguran u to da su i ptice volele da posmatraju njega.

Jedini problem bio je što tako nešto nije mogao da dokaže.

Zato je odlučio da o ovome nikome ne priča.

I

Jednom je Danil Harms bio zaljubljen u neku ženu.
U jednoj knjizi pročitao je kako da bi mogao da bude sasvim kreativan čovek prvo mora da se zaljubi.
Zbog toga je Harms odlučio da pod hitno mora da se zaljubi.

II
Danil Harms je bio mnogo zaljubljen u tu ženu ali uopšte nije mogao da se seti šta bi sa tim novootkrivenim osećanjem mogao ili trebao da radi.
A pošto nikad pre toga nije bio zaljubljen ─ Harms čak nije bio siguran ni u to da li je osećanje koje ga je iznenada obuzelo uopšte moglo da se nazove ljubavlju.

Ako u Srbiji postoji opozicija, ona nije u Skupštini. Ako u Srbiji postoji alternativa, ona nije u političkim organizacijama. Većina stranaka nije namerna da učini bilo šta, već želi da vrhunac svog delovanja doživi dolaskom na vlast. I da promeni 'njihove' ljude 'svojim' ljudima. I da se zarekne da će nešto raditi drugačije od 'njih'. Makar da promeni nazive ulica.

DS se zaglavio u 'postđinđičevskoj' fazi razvoja ali je tu, ipak, odabrao mrvicu apsolutne poslušnosti lideru i izbacio ideološki put. Bilo koji ideološki put. Novi predsednik će imati samo mehanizam koji se naziva DS. LDP je zaostao nešto ranije u verbalnoj matrici koja datira još iz perioda života Zorana Đinđića i tome dodao 'racionalizaciju poteza'.

- danas, 19. novembra obeležava se Međunarodni Dan Muškaraca u preko 50 zemalja sveta, osmišljen da slavi i podseti na polovinu čovečanstva o kojem postoje predrasude i stereotipi baš kao i o drugoj polovini, da se obrati pažnja na muškarce kojima je takođe unapred namenjen model, zahtevan model koji ćesto zahteva nemoguće od ljudskih bića samo zato da bi okolina kazala "e, to je pravi muškarac!", a moj predlog je da danas sretnemo nekog muškarca i da mu kažemo da je "pravi" da ga pitamo "kako si?" i da se zajedno podsetimo da je svaka muka manja kad se podeli, kao što je i svaka sreća kad se podeli - veća"   

Kažu stare priče da je najveća prevara đavola u priči o paklu u moći da ubedi ljude da - pakao ne postoji, ili u jednoj od varijacija iste tehnike "prevara" da su pakao drugi, ne mi. I još kažu da je svaki đavo - u detaljima,

"Detalj"u koji nas je "neki đavo" tako usput uverio je da muškarci tokom života i ne mogu biti diskriminsani, da je sva društvena moć koja im je namenjena sasvim dovoljna da provedu život bez teskoba i nepravdi koje su poznate ženama.

Vreme je za rušenje takve zablude, za razgovor o svemu i svačemu što bi valjalo menjati u modelu namenjenom muškima.

Jer ja kažem da je život upravo u detaljima i da je lakoća stereotipa (kojima smo, kao ljudi tako beznadežno skloni!) i u tome da - diskriminacija muškaraca ne postoji, da je muškarcima sasvim sve OK i da su muški samo izvor diskriminacije drugima, da su nasilni zbog fizičke snage, da su neosetljivi, da ne umeju da govore o svojim emocijama, da su sebični, da nemaju sposobnost empatije, da ne umeju sa decom, da su nestalni, nepouzdani, čitav spisak uvredljivih, diskriminatornih opaski nam prečesto "sleće" sa usana za muškarce, slično kao i za žene.

Nešto mi ovaj "patriotizam" poznat. U Srbiji je ovih dana, nakon još jednog od haških tumačenja "pravde", i među tzv. običnim ljudima i među intelektualcima na delu slična histerija kakva je bila ona s kraja 80-tih godina

Jedna i neponovljiva...yugaya!

Retko osetim ožiljke duše na ljudima koji gostuju kod Opre na kauču. Dok ih gledam kako prosipaju utrobu pred auditorijumom javnosti koja će zatim, zajedno sa njima, po krvavim i smrdljivim iznutricama lešinarski prebirati i zagledati sadržaj poslednjeg obroka mogu da večeram, lakiram nokte, preslažem veš. Ne tvrdim da oni žigosani belegom disfunfcionalnog odrastanja koji svoje demone isteruju na taj način ne potiču iz loših priča, niti da su njihove priče manje loše od onih na koje ja reagujem - a koje nisu nikad tamo na bakteriološki ispravnom nameštaju ispričane - samo je takva gledljiva i artikulisana rečima i saopštena do u najmanji detalj konkretna trauma iz detinjstva meni daleka i ne tera me da kidam sa sopstvenih rana konce i nanovo ih otvaram.

Pre neko veče na, do jutarnjih časova, ugodnoj i prijatnoj sedeljci i druženju, razgovoru i ćaskanju, nekako stigosmo i do teme: Kafane. Kad dođoh do reči, ispričah kako smo šezdesetih godina, moj ćale i ja krenuli u celodnevnu nabavku svega i svačega a zbog predstojeće Nove godine. Kola je parkirao negde kod Pravnog fakulteta a onda smo se desnom stranom Bulevara uputili ka Smederevu! Za sobom smo ostavili Grgeč, Domovinu, Orašac, Starca Vujadina i klipsali sve tramvajske okretnice na početku smederevskog puta.

U principu postoje dve vrste patnji.

Udeo zaposlenih u javnom sektoru u odnosu na ukupan broj zaposlenih (oko 26%, ne računajući javna preduzeća), koje je znatno viši nego na Zapadu, glavni je argument za otpuštanje zaposlenih. U najnovijoj analizi Fiskalne strategije (od strane Fiskalnog saveta RS) navedeno je da se na osnovu analiza Svetske banke, procene Fiskalnog saveta ukazuju da je ''breme'' od 440 hiljada zaposlenih u javnom sektoru moguće smanjiti za najmanje 5%, i to pre svega u oblasti obrazovanja, zdravstva, lokalne samouprave i javnih agencija. Dakle, radi se o broju od oko 22 hiljade ljudi, što zaista nije ušteda

Možda niste primetili, ja jesam - građanska nam se klasa i njena avangarda, poštena inteligencija, sve više okreću svojim korenima - narodnoj muzici. Ne mislim, daleko bilo, na turbo-folk "grand&pink" produkcije, već na onaj, nekad, prezreni žanr narodne muzike svih naroda i narodnosti počivše nam i od mnogih  popljuvane i popišane države.

Ovako ja vidim da funkcioniše šef (ma ko to bio a ima tih molera okolo ...) Onog suda kada se nađe u nesaglasiju sa sudijama, logikom, činjenicama u istome tome sudu a koji obnašaju pravne poslove u ime pravde ...  ustvari u ime one 

Nikola Vujčić je u današnjem kulturnom dodatku «Politike» podsetio na probleme koje je imao kada je 1985. objavio pesmu slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna «Zašto sam fašista» u «Književnoj reči».

Nesporazum oko pesme nastao je najviše zbog nerazumevanja autorove ironije kojom je upravo «naglašavao svu svirepost fašizma u želji da to zlo izvrgne ruglu» (Ovo su Šalamunove reči objavljene u štampi iz tog perioda.) A Tine Hribar, koji je ovu pesmu svrstao u svoju zbirku «Savremena slovenačka poezija», kaže da je Šalamunova pesma izrazito

Moji su stavovi iz ovo malo blogova koje sam napisao poprilično jasni, pa zato mislim da mi za ovaj blog nisu potrebne preambule. Dakle, moj je blog još jedan u nizu ovih, da kažem, inspirisanih presudom Haškog tribunala.