Skoro celo leto, tako mi došlo, slušala sam samo njegov glas. Ponovo sam ga volela kao nekad. Iznova sam se zaljubila, kao nikad. Podsetila sam se svakog zvuka, urlika i tona. Izmaštala sam i prisvajala svaku njegovu reč koju sam želela da čujem. I poblesavila za nekim rečima koje nikad nisam čula. Arogantno sam odbijala da slušam druge. Ili ako ponekad jesam, brzo sam se vraćala ovom starom liscu. Takvo je bilo leto.  

(c) Hans Peeters

Blic piše: Zaštićene ptice bez glave nađene u prtljagu

BEOGRAD - Republička inspekcija za zaštitu životne sredine juče je otkrila 240 ubijenih jedinki zaštićenih vrsta ptica u ručnom prtljagu četvorice italijanskih državljana

Neki dan gledam antologijski prilog nacionalne televizije koji arhetipski slika neveselu srpsku stvarnost: na pitanje egzaltirane voditeljke koliko koristi ima od „velikih i spasonosnih rasprodaja", začuđena gospođa odgovara „nimalo"! Na naivno „zašto", sledi filozofski mirno „zato što nemam para"! 

Srbija ovih dana zaista živi neki svoj shizofreni život: onaj koji emanira razdragani režim kroz medije i onaj koji se stvarno živi nikako se ne dodiruju! Srbija bez elite i kritičke inteligencije dozvoljava sebi da oboli od teške i hronične manipulacije, koja potpuno remeti racionalnu percepciju stvarnosti i vitalno ugrožava svaki smisleniji pokušaj planiranja budućnosti. Umesto da se manipulacije plaše i klone kao srednjovekovne kuge, naš joj establišment eufemistički tepa - spinovanje! Onda kada blazirane državne sveznalice svoje himere medijski proglašavaju istorijskim činjenicama ili dokazanim nacionalnim strategijama, teško je biti optimista...

O koristi i šteti izučavanja nacionalne istorije počeo sam da razmišljam znatno pre nego što sam nabasao na Ničeovu knjigu " O koristi i šteti istorije za život" (Grafos, Beograd: 1990). Još kad sam počeo kritički da razmišljam o sistemu (obično bude oko 17-te godine, u mom slučaju 20, u mnogim slučajevima nikad) shvatio sam da je učenje istorije imalo za cilj da me ukalupi u mainstream matricu svake nacije – nama dobro a nikome zlo (zvanični moto grada Kraljeva). Sve nacije veruju u isti bullshit zen, da su kroz istoriju uvek bili pravedni, branili svoje a nikad želeli tuđe,

Srednji kažiprst je odavno osvojio Makluanovo Globalno selo a kod nas uspešno zamenio pokazivanje lakta. Srednji kažiprst se pokazuje počev od obdaništa, preko osnovne i srednje škole, fakulteta... pokazuju ga devojke, mladići, navijači, piloti, bravari, mostograditelji, seljaci, osobe bez karte u javnom prevozu, biciklisti, auto i taxi vozači, filmski i pozorišni

Već je počela bogata sportska nedelja,
nadajmo se da će sledeća biti još bolja.

Počelo je 13. svetsko prvenstvo u atletici.

MIslio sam još za vikend da okačim neki blogčić, ali...

a pošto niccolo doccni sa teniskim blogom (US Open počeo pre par sati),
ljubitelji tenisa su dobrodošli.

Kada je 2007. John Maloof, u potrazi za materijalom za knjigu o svom kraju u Čikagu na kojoj je sarađivao, obilazio antikvarnice i kuće licitacija, naišao je u jednoj na gomilu negativa - na hiljade u kutiji, kako se kasnije ispostavilo - i kupio ih za $400. Nakon što je kutiju doneo kući, prošao je još dobar broj meseci dok nije počeo malo da razgleda sadržaj, skenira ponešto u kompjuter u nadi da će naći nešto pogodno za svoj projekat. Ubrzo je shvatio da su delo jednog fotografa, da sežu unazad do '50-ih, i da su izuzetne.

 
Pisati je isto što i živeti. A za mene živeti znači stvarati.

Upoznao sam jednog talentovanog mladog momka, koji je odlučio da sa mnom podeli svoja razmišljanja kroz poeziju. Evo pesme, a autor neka se kroz pesmu Vama predstavi.

Pisati rodoljubivu poeziju je jako teško. To je hod po tankoj žici jer je jako jako uzak manevarski prostor, da bi se izbegla patetika, pretenciozne metafore, suviše jake reči i slike...

********************************************************************************************************************

Sta je to sto srpske snove, ideje, interese i stremljenja cini beznadezno zastarelim, devetnaestovekovnim, unapred propalim, antievropskim, vec pomalo i dosadnim?

Ima onaj govor koji je odrzao Milosevic u ono vreme kada je postao potpuno svestan svoje propasti u kojem kaze nesto tipa "Ne mrze Srbiju zbog Milosevica, vec Milosevica zbog Srbije". Mozda je to bilo samo pateticno palamudjenje, ali posle Milosevica je dosao Kostunica (iza kojeg je one jeseni stalo sve sto je moglo da hoda i zaokruzuje listice) i nije proslo dugo, nije proslo ni godinu dana, pa je i Kostunica postao

U proleće 1989. sam radio na filmu 'Panonski vrh' (u originalu Pannon csúcs). Fabula radnje filma nije bitna za ovu priču, ono što je bitno je da nam je trebao zatvor kao objekat. Naravno, ne sećam se koliko scena se u istom snimilo (mrzi me sada da kopam po papirima da tražim scenografski elaborat), ali se sećam da su nam, osim ćelije, "igrali" hodnici, kupatilo i dvorište. Osim toga to nije mogao biti makar kakav zatvor s obzirom da je radnja filma počinjala 1948.

Elem, da ne dužim, od suženog izbora marijaterezijanskih zatvora, izbor je pao na Zrenjaninski zatvor. Dobro je izgledao za naše potrebe, a upravnik se pokazao kao ljubazan i predusretljiv. Na sastanku na kome je posao ugovoren postavio je minimalne i razumne zahteve glede ponašanja ekipe -- držati je na neophodnom minimumu, organizovati ulaz/izlaz u većim grupama, ako baš ne može cela ekipa odjednom [naravno da ne može, moja (scena) mora biti prva, a nema smisla da ostali sede i vrte palčeve dok mi radimo] i, najvažnije, nikakav, ali nikakav kontakt sa zatvorenicima.

  Da se razumemo, ovo je prvi kontra blog koji pišem za skoro pet godina pisanja bloga ovde. Mnogi su mi kratili živce, mnogima sam i ja poradila na cepkanju istih, ali po prvi put ne želim da napišem komentar, već post-odgovor. Pre svega zato što ne mislim da pričam sama sa sobom, a vidim da autorka posta nema nameru da se pojavi i razgovara sa onima koji diskutuju na temu koju je postavila. Naravno, radi se o postu »Džabe si cepala matericu«.

  Ja sam svoju matericu pocepala četiri puta. Tri puta zbog tri carska reza kojima su spasavali život meni i deci koju sam rađala. Četvrti put zbog posledica pomenutih carskih rezova, kada su spasavali život samo meni. Zbog toga sam spremna u oči da skočim svakome ko mi kaže da sam to džabe uradila. »Najviše što čovek može da uradi u životu je da stvori drugog čoveka«, rekao je jedared moj drug Darko Rundek i ja se sa tim potpuno slažem. Ljudi se dive statuama ljudi, traživši i našavši u njima umetnost koja je to mahom zbog toga što uspe da napravi najpribližniju kopiju onoga što pravi Majka Priroda. I rađaju majke.

Lady Godiva, Zagreb, 2001.

Prst u oko lažnom moralu 

Vlasta Delimar je Žena. Zrela Žena. Pri tom Žena koja je apsolutno svesna: sebe, svog pola i roda - baš kao i okolnosti odnosno mehanizama po kojima funkcioniše svet koji ju okružuje, i koji, pri tom, nažalost baš i nije naklonjen Ženama kao što je ona. Zbog toga Delimarova vlastiti pol i telo ─ golo, žensko telo u stalnoj akciji - najčešće koristi kao sredstvo pobune i bunta protiv svih ograničavajućih građanskih i malograđanskih normi (i formi) društva u kom ona kao Žena i kao umetnica deluje i živi.

Karakteru iz ove priče se čarape uvek pocepaju na istom mestu. Dva kažiprsta na njenim stopalima su duža od palčeva i obično za par meseci -sa onim made in China - ili malo duže kad se radi o pamuku drugačijeg porekla, iz čarapa izvire pobednički kažiprsti.

I ko kaže da u Srbiji nema jedinstva i da nikad ne možemo da se dogovorimo ni o čemu? Eto, ovih dana je postignut konsenzus o gej paradi: NEMA KOMPROMISA!