Nebo se otvorilo….kako rece jedan od mnogih "doajena" tadasnje srednje generacije YU sportskih novinara/komentatora, jedne fenomenalne i tople aprilske veceri u Beogradu (prethodnici teme ovog teksta) u godini posle koje vise nista nije bilo isto u nasim zivotima….kako nas koji smo godinama sa radoscu isli na nikada zavrseni stadion sa lepse strane Topciderskog brda, tako i za miione sirom pristojno velike zemlje koja ce uskoro prestati da postoji. Nista nije bilo vise isto…Taj trk uvek nasmejanog i jednog od najproduktivnijih fudbalera koji su ikada igrali na beogradskoj Marakani

„Zid je grafitu najbolji drug“

Nešto mi se, ljudi moji, slošilo.

Valjda na ovu promenu vremena, šta li, ne znam tačno.

Žiga me u krstima, probada me u grudima, koči me u leđima, 'vata me depresija, sušim se ko grana...

Neće na dobro da izađe, osećam.

Pa sam htela da zamolim, ako može ministar Stanković da dođe da me pregleda, njemu nekako verujem, ipak on čovek ima funkciju, pošto ovima u Hitnoj pomoći ništa ne verujem, oni

Večeras je velika utakmica, finale Lige šampiona, duel Barselone i Mančester Junajteda, dve ekipe koje su najviše pokazale u protekloj sezoni i verovatno dve najjače ekipe na svetu u ovom trenutku. Isti timovi su se sastali u finalu i pre dve godine i tada je Barselona ponela pehar kući.Tada je Rim bio domaćin, ovog puta londonski Vembli. 

Dan pred hapšenje narečenog snimali smo malo duže i bile neke zajebane scene tako da je cela ekipa bila kao iz centrifuge izvađena. Znao sam da nešto zaboravljam ali nisam imao snage da proverim šta pa sam se nekon razduživanja kostima odvezao u hotel. Tuširanje, kraća seansa
na fejsbuku i CKM i paljba na klopu. Dok čekam na kiosku piletinu, stariji gospodin sa ijekavičkim narečjem me tapše po leđima.

“Tako je junače”
“Hvala”

Mrtav sam gladan a i pojam nemam o čemu pričam a pivo i piletina mi drže mozak daleko od razmišljanja. Nakon klope seo sam u baštu kafića jednog pa drugog, u zbiru 7 – 8 piva i otišao da spavam. Probao sam da se setim šta sam zaboravio na setu. Naočare i telefon su bile tu, baš kao i novčanik. Ne znam zašto mi stoju upaljena ta lampica u glavi.

Ujutru opet drama za ustajanje, opet vožnja na set gde se snima, opet kostim, opet šminkanje.

“Jao pa ja vam sinoć nisam skinula tetovažu. Skoro da je neoštećena”.

Jebote ja sam se šetao kao pokretni bilbord sa tetovažom čoveka koji ima rezervaciju u haškom hotelu “Drama”.

U davnoj davnini prošlog veka, bejah u drugom razredu gimnazije, moj (jedan od dvojice) najbolji drug Puco, imenom Nenad K. (danas Doktor nauka, profesor i predavač na fakultetima od Crne Gore, preko Nemačke i Holandije pa sve do Amerike i Kanade) otpeva mi pesmicu koja sledi:
 

Au jardin de mon père les lilas sont fleuris
Au jardin de mon père les lilas sont fleuris
Tous les oiseaux du monde y viennent faire leurs nids.