Koliko sam samo puta, na najrazličitijim lokacijama (po vozovima, u autobusima, čekaonicama pravougaonim i kvadratičnim, kafićima i restoranima, i uopšte, na javnim mjestima gdje se htjevši-nehtjevši zateknete sa gomilom nepoznatih osoba) naletao na priče ljudi koji se jadaju na učinjene im nepravde.

               Elem, vozim ja tako tog krhkog i majušnog fiću sva u grču, ni živa ni mrtva. Dlanovi se zacementirali uz volan zaleđeni stravom koja mi gamiže vrhovima prstiju. Džada uska, krivudava, prilično neodlučna po pitanju toga u kom smeru bi trebala da se opruži, pa se nekako migolji i strmeknjuje na sve strane po malo.

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo.

Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene  performanse sa žarom misleći

"Dem a loot, dem a shoot, dem a wail,
A shanty town..."

Reggae muzika je direktni dokaz da smo svi mi dosli iz Afrike. Ne sa Kosova, nego iz Afrike. Ali i da smo svesnost konacno stekli tek kada su nam poslednji ostaci vode Sargasso mora poceli da hlade obraze uzavrele od hiljadugodisnjeg bunila, dok smo se polako budili na pescanim plazama karipskog arhipelaga. Iako jos uvek nisam stigao da iz prve ruke vidim Jamajku, zivot na ovom ovde ostrvu pruza i tu mogucnost da se moze imati najbolja moguca zamena. U to ne ubrajam Notting Hill karneval, iako ni on nije za bacanje. U to ubrajam setnju od Brixton Akademije do jedne picerije-udzerice, koju drzi jedan italijan (veliki navijac Intera iz Milana), a u koju se prolazi pored nekoliko radnjica sa svim i svacim, a izmedju ostalih i jedne prljave, zapustene prodavnice ploca u kojoj se ne putuje samo kroz vreme, nego se direktno penje unazad gore uz planetarnu pupcanu vrpcu.

Dragi Dnevniče,

Jutros sam ustao prilično uznemiren. Usnio sam noćas čudan san…Ja kao stojim na vetrometini,  a iza mene neki prelepi  beli konj, evro me oprosti, kao da će da progovori. Okrenem se ja, kad odjednom sve ono što sam stekao mukotrpnim radom za godinu dana netragom nestade. Nema mi kuće od 600 kvadrata, nema mi bazena, nema m nii Audija A400 XL I Turbo dizel-benzin na turbo pogon nitro. Gleda me batler onako mrko i  sve mi, evo vako preti prstom…A ja ga pitam - Pobratime pa šta ovo bih?, a on onako šapatom sve mi ponavlja - Vučić, Vučić, Vučić …..Probudih se unezveren i znojav, pošto sam  takav i legao  zbog kasnog basketa sinoć, a moja Ljudmila mi reče - Spavaj, spavaj bio je to samo ružan san.

Ustajem iz kreveta I puštam svoju omiljenu  Rusku himnu, sa kojom uvek započinjem dan. Inače ovu stvar sam zavoleo još dok sam kao mlad obilazio striptiz klubove, gde sam i upoznao moju Ljudmilu, zanosnu plesačicu. Odmah zatim sam pustio i sledeću meni omiljenu stvar (Marširala Kralja Petra garda ) jer Kosovo je za mene srce Srbije što mi inače  piše I na kamionima.

.

fed je osigurao okruglu brojku danas.

iskreno, meni deluje nestvarno da neko može tako dugo
da dominira tako zahtevnim sportom, koji se uz to
stalno menja i mnogo zavisi od tehnologije,

što  mnogo ubrzava promene, skraćuje vreme za prilagođavanje
i mnoge talente ostavlja daleko iza.

"So far I think I've done so well," Federer said at the Shanghai

(Илити: Не волим да причам о себи, али узмите мој случај)

Gost autor: Tasadebeli

Када сам започињао своју просветарску каријеру, непрекидно сам понављао у себи: „Ти сада радиш са живим људским бићима. И то малим људским бићима. Деца нису истоветни шрафови на некој покретној фабричкој траци, а ти ниси Чарли Чаплин у Модерним временима који те шрафове треба да заврће на исти начин по читав боговетни дан толико да ти руке понављају исти покрет чак и када престанеш да радиш на траци. Деца нису шрафови, људи нису шрафови,...“ И тако стално, ево већ двадесет година понављам то себи.

Autor: Rodoljub Šabić

Danas sam iz Prekršajnog suda primio jedno baš „zanimljivo" rešenje. Nije me ni malo obradovalo ali sam se, kada sam ga pročitao, ipak nasmejao.
Dakle, Prekršajni sud doneo je rešenje koje glasi:
„Prekida se postupak pokrenut protiv (ime i prezime) iz (naziv grada) ulica (ime ulice i kućni broj).
1. jer se ne zna boravište okrivljenog - nalazi se u inostranstvu na duže vreme-nije dostižan sudu.
2. jer je kod okrivljenog nastupilo privremeno duševno oboljenje - privremena duševna poremećenost,
3. jer je za isto delo protiv okrivljenog pokrenut krivični postupak.
Postupak će se nastaviti kada prestanu smetnje koje su prekid izazvale."

Ne mogu ni da zamislim kako se osećaju roditelji Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, vojnika ubijenih prilikom služenja vojnog roka u kasarni na Topčideru. Ne samo da su ostali bez svojih sinova, nego moraju da se suoče sa tim da državni funkcioneri kriju ubice njihove dece. Dva vojnika naše vojske ubijena su zato što su videli ono što nisu smeli da vide, a većinskoj Srbiji to ne smeta, jer valjda veruju da je bolje nešto sakriti nego dozvoliti kaljanje ugleda vojske. 

Ne znam za vas, mene kao građanina Srbije je sramota.

...kada govorimo o bajkama

2-5. septembar 2012.

Moja domaćica u Biškeku, trideset-deveto-godišnja Poljakinja Renata, učiteljica jezika u kirgizijskoj prestonici, otvarala je vrata svog jedno-sobnog stana svim putnicima koji bi joj se javili preko Kauč surfinga. I sama je mnogo putovala, uglavnom u ličnoj režiji -- nema kontineta

Šokirana sam odlukom Republičkog Fonda za Zdravstveno Osiguranje da plati redovan skrining za otkrivanje raka materice kod ginekologa tek JEDNOM u TRI GODINE! I to u zemlji sa najvećom stopom smrtnosti od raka grlića materice u Evropi!

Ja ću za te tri godine, u Nemačkoj otići 6 puta kod ginekologa.  Verujte da nemački fond ne bi plaćao da ne postoji potreba, da ne postoje na stotine studija koje ukazuju na to da je otkrivanje raka grlića materice u ranom stadijumu najbitnije za dobar ishod lečenja.

Zamenite tenk Kosovom, dajte imena Corporate coveculjku i... eto!