Svako ko je učestvovao u dogadjajima 5. oktobra, bilo kao gradjanin na ulicama, ili novinar koji je revoluciju pratio iz zemlje, ili inostranstva, ima svoje uspomene na peti oktobar 2000. To je dan koji je počeo kao još jedan, poznati pokušaj da se obori režim Slobodana Miloševića i završio nečim novim – uspehom, prevratom, pobedom demokratske opozicije.

Ako ukrstimo na desetine hiljada privatnih uspomena na taj dan - njihov zajednički imenitelj je uvek osećanje nade i snažnog optimizma, preovladavanje jedne zasnosne vizije budućnosti u kojoj će Srbija biti u društvu

Mnogi su danas na razne načine želeli da obeleže desetogodišnjicu svrgavanja Miloševićevog režima, ali jedan događaj se bitno razlikuje od svih drugih. Na margini zvaničnih manifestacija, akademskih diskusija i istorijskih TV emisija, 5. oktobar 2010. je obeležila jedna beskompromisna građanska akcija ispred Narodne skupštine Republike Srbije, sa snažnom porukom:

ĐUBRE ZA ĐUBRE - Spontani, ekološki građanski protest

Naime, građani su putem Fejsbuka pozvani da 5. oktobra iznesu đubre iz svoje kuće i, umesto u kantu, izbace ga na plato ispred Skupštine - iste one pred kojom (i u kojoj) su pre deset godina srušili vlast omraženog režima...

Ko se drznuo da pozove građane na tako smeo čin i zašto?

Rodio se kao plod desetogodisnje zudnje. Jos dok je presrecna majka brisala suze, babice se posvadjale.
Svaka vukla na svoju stranu a zna se: Puno babica, kilavo dete.
Svako je tu imao svoj racun; dok su se racundzije obracunavale, dete nije imao ko da nahrani; uskoro su poceli da se utrkuju ko ce da ga sahrani, kad je sklonjen onaj sto je hteo da ga brani.

Oni koji su u to dete polagali velike nade sad moraju da se nadaju da majka jos moze da rodi.

A i majka mora da bude svesna da ce biti samohrana i, pre svega, mora da dobije odgovor na pitanje:

Ko

Danas, deset godina posle svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti, odnosi i pozicije u našem društvu nisu jasni ni definisani. Na sve strane su iznuđene okolnosti i tzv. politička realnost s kojom niko normalan ne može da se pomiri. Zajedno su i dželati i žrtve. Nisu neosnovane pomisli da bi Milošević, da je kojim slučajem živ, verovatno na neki način ponovo participirao u vlasti. Zbog takvog nelogičnog i zbunjujućeg stanja stvari, mnogo ljudi nezadovoljno živi, teško podnosi loše ekonomske prilike, gubi veru u pozitivne društvene promene i progresivno se razočarava u demokratiju za koju su se borili i koju simboliše 5. oktobar. Pri tome, demokratija u Srbiji se još uvek nije dovoljno „zapatila", vrlo je krhka i nestabilna.

Gost autor: Milja Jovanović

Telefon mi zvoni česće oko petog oktobra. Svake, u poslednjih deset godina: javljaju mi se novinari koji postavljaju istovetna pitanja, "propuštene prilike", "greške vlasti", "da li nam je bolje", "šta se promenilo". To što zovu nije nelogično: ljudi imaju potrebu da "svode račune", prave preseke i pretvaraju istorijski u narativni tok koji je lakše kontrolisati i "razumeti". Ipak, istovremeno, svih tih desetak dana, koliko to rezimiranje traje, ja imam osećaj da iza tog pokušaja uspostavljanja kontrole nad smislom poslednje decenije struji i nastojanje, jednako jako, da se zbog toga što "nam nije ništa bolje" i sam peti oktobar obesmisli i razori. Sličan stav naslućujem i među svojim prijateljima: pošto nismo dobili ono čemu smo se nadali, onda je bolje uništiti i sam uzrok te užasne nade.

( ...su nosili Zico, Maradona, Dejo, Pele,  Piksi, Zidane, Platini...)

...godina kasnije...

Zvanicno: na pet-sest godina od Evropske Unije; Evro je preko 100.00 dinara; najbolji medju nama vec sedam godina lezi na groblju u Ruzveltovoj, cekajuci da se sretne sa paradigmom onog radnika iz fabrike u kojoj sat na ulazu nije mogao nikako da se popravi; demokratska vlast je stabilna i determinisana ka reformama, progresu

Saopštenje za javnost  povodom šest godina od ubistva  gardista Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića u  vojnom objektu Karaš

Ne shvatam šta se događa, ali kapiram da je, očigledno, nešto važno i da, s obzirom da sam na mesec dana od porođaja sa najmlađim, pokušavaju od nečega da me zaštite...

Konačno, Žmu priznaje da se, izgleda, nešto događa kod kuće. Nije baš siguran šta? Misis Kuki je videla nešto na Euronews-u, al' to kod nas je mnogo komplikovano - ona ništa ne shvata, samo je pisalo Beograd i videla je neku gomilu i...

Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši.

Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi.

Ili predvečerje.

Spavala sam prilično mirno.Tada. Mada... ja uvek spavam mirno.

Još je rano za kompletno sagledavanje 5. oktobra, jer je reč o mnogostruko složenom događaju o kome se ne zna sve, pošto akteri nisu mnogo rekli, neke tajne odneo je Đinđić, nesporni lider borbe protiv Miloševića, a druge će ugledati svetlost dana tek za mnogo godina, kada se otvore arhivi svih onih službi koje su delovale na ovom prostoru, koji je tih godina zaokupljao pažnju moćnika čitavog sveta.

Evo, uoči 5. oktobra stiže bar jedna lepa vest: bloger Nebojša Spaić izabran je za glavnog urednika NIN-a.

Nadam se da će Spaić od Nedeljnih Izvinjavajućih Novina uspeti da napravi Nedeljne Istraživačke Novine, dakle nedeljnik koji će na profesionalan, hrabar i šarmantan način istraživati najbolnije i najbitnije teme moderne Srbije.

Jedna od tema koja me stalno progoni, još od 9. marta 1991. godine, jeste naša politička elita, njena (ne)sposobnost da vlastiti

Kada sam na prethodnom blogu napisao da je za jednu (anti-EU) grupu građana, upravo EU kriva za sve - od osamostaljivanja Kosova, do nezavisnosti Crne Gore, a nešto ranije i za raspad SFRJ, jedan od komentatora je napisao nešto što se svodi na „ko je Crnoj Gori branio/dozvolio da uvede nemačku marku dok je bila u zajednici sa Srbijom". Naivno sam verovao da smo makar ovu lekciju savladali i da nismo baš tako lako zaboravili otrovne strele ka Crnoj Gori, toliko česte u vreme Miloševića i Koštunice. Nadam se da će za pet godina, isti ovaj komentator napisati „A ko je gejevima ikada

jedan od razloga zasto relativno lako komuniciram sa masinama lezi u cinjenici da sam prihvatio da one uvek urade upravo ono sto im kazemo da urade. rezultat te komunikacije cesto nije onakav kakav bi mi zeleli ali krivica ne lezi na masinama. to sto sam ja zeleo da nastavim pravo po kolovozu nije ni u kakvoj korelaciji sa cinjenicom da sam sleteo sa puta. vise sa time sto sam okrenuo volan dok sam pokusavao da dohvatim telefon koji mi je pao ispod sedista. naravno, cesto ima "bagova" koji prouzrukuju greske u komunikaciji (kvarovi na sistemima) ali za potrebe ovog teksta pokusajmo da pojednostavimo pristup.

dakle cesto postoji razlika u onome sto je trazeno i onome sto se mislilo da se trazilo. sta hocu reci? pa na primer, odazivajuci se na ljubazni poziv onoga ciji se poziv ne odbija, da je 5. oktobra trazeno nesto sto se u principu i dobilo - bolji zivot.