...onda ništa!

Preživeli smo (još jedan) smak sveta! Ja sam za svaki slučaj spustio roletne (kome se jednom Sunce pomrači i crne rupe se boji).

CERN je pokrenuo LHC - džinovski akcelerator čestica (ko drugome crnu rupu kopa...), ja sam istovrameno imao košmar, na svu sreću,

ili

- šta nam za manje od 12 milisekundi radi amygdala -

i

- da li je tačka gledišta koja je ishodište izreka "u strahu su velike oči" i "ljubav je slepa" može biti osporena predlogom da je ustvari obrnuto, ali nas je strah da to priznamo i prihvatimo? :)) - 

"We have nothing to fear but fear itself." -- Franklin D.Roosevelt 1933, First Inaugural Address

Strah, kao jedna od osnovnih emocija ima nekoliko, na prvi pogled različitih definicija. Većina se slaže da je "strah emocionalni odgovor na neposrednu opasnost ili pretnju" i da predstavlja jedan od instrumenata preživljavanja jer doprinosi svesti o svemu ugrožavajućem u neposrednoj okolini.

Kažu, takođe, da strah kao emociju treba razlikovati od fobija, koje ljudi "imaju" plašeći se nekontrolisano potpuno neverovatnih stvari, pojava ili tema.

O strahu se još može reći:

"Strah je negativno osećanje koje čovek doživljava kad vidi opasnost, bila ona stvarna ili nerealna (nestvarna, tj. opasnost zapravo ne postoji). Strah je primarna emocija koja nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje. To je urođena, genetski programirana reakcija na preteći ili bolan spoljnji stimulans.

Postoji celi raspon mogućih negativnih osećanja u zavisnosti od situacije u kojoj se čovek nalazi:

- čovek može izbeći opasnost - strah

- čovek nije siguran može li izbeći opasnost - panika

- čovek je siguran da ne može pobeći opasnosti - užas

Postoji takođe celi raspon nerealnih (iracionalnih, nestvarnih) strahova koje nazivamo fobijama (fobija nije nužno iracionalna, ali je uvek preterani strah). Na fiziološkom planu, manifestiuje se ubrzanim radom srca, porastom tonusa mišića, povišenim krvnim pritiskom, povećanim lučenjem adrenalina, ubrzanim disanjem, sušenjem usta itd. Na planu ponašanja, manifestuje se karakterističnim držanjem tela koje je biološki signalna reakcija na opasnost.

Prošlo je više od dve nedelje otkako nema Pavla. Pavla Kozjeka. Za njim su ostali krik, ranac, klinovi, kaciga, Nada i Ana Karin. Krik je poslednje što se čulo od Pavla, kada se pod njegovim nogama odlomio snežni sloj, ispod vrha Mustagh Tower, na 6400 metara. Pavle je pao u provaliju, duboku 2000 metara. Slovenačka ekspedicija K7, koja je stigla u pomoć preostalom alpinisti, Dejanu

Suzdržan do granice "učtivog namćorstva", pre svog prvog dolaska u Niš (za 55 godina svetske karijere) Duško Gojković je došavši na XXV internacionalni jazz festival Nišville, ispoljavao sumnjičavost u ideju organizatora da formu bi - bapa predstavi u tako velikom amfiteatru kakva je niška Letnja pozornica. Njegove sumnje odagnalo je skoro 4.000 ljudi koji su mu te noći  priredili ovacije kakve je do sada, po njegovim rečima, doživeo samo u Japanu.

Otvorila sam Vimeo account, pustacu moje Tranzart Videos.

Stencil Art in Serbia from Jasmina Tesanovic on Vimeo.

Sveti Lisabonac nije od onih namrgođenih svetaca, što kada se naljute umeju da budu strogi, pa čak i surovi. Dobroćudnom svetom Antoniju nijedan zadatak nije suviše sitan i nijedna molba besmislena. Zato na njega računaju gladni, kljasti, siromašni i ugnjeteni. Na primer, zapaženo je da nema boljeg načina da se nađe izgubljena stvar nego da se obratite svetome Anti. Čak nije nužno da ste izgubili nešto zaista vredno. On će vam jednako pomoći pri traženju igle zapale u tepih, zaturenog venčanog prstena ili kad vam se dete izgubi među pijačni tezgama ili ne možete da ugledate auto na parkingu. Posebno je umešan u rešavanju porodičnih briga. Uvek je tu da vam pomogne da nađete sebi bračnog druga, da rešite kućne razmirice, da zaimate dece. Ali ljudi kao ljudi, umeju da zloupotrebe dobrotu. Matore devojke znaju da, kad već izgube nadu da će se udati, okrenu sveca naglavačke i priprete mu da ga neće postaviti na noge sve dok im ne nađe čoveka po njihovom ukusu. A one udate kojim Bog ne dâ poroda, umeju da iz naručja svečevog ukradu malog Hrista i ne vraćaju mu ga dok ne zanesu.

Njegova svetost patrijarh Pavle je, tokom prolećnog zasedanja Sabora, iz svoje bolesničke sobe isterao trojicu vladika, koji su ga posetili na VMA kako bi dobili njegov blagoslov za izbor novog patrijarha.

- Neće biti sa mnom kao sa Germanom, kažu da im je viknuo na rastanku. Naime, Pavle je za patrijarha SPC izabran dok je stari patrijarh German ležao na VMA i također se protivio smeni.

Bliži se jesenji Sabor.

Juče sam na pitanje kako se ono zove naša zemlja, ćerci, iz najmračnijeg dela svoje svesti, punoj zaboravljenih ravnopravnih građana i naroda, sa mitskim slobodama i pravima, odgovorila „Savezna Republika Jugoslavija". Brzo sam se ispravila, pljunula i pomerila sa mesta, a srećom, mislim da me nije ni čula.

Eto, posle tacno 20 godina, ponovo se nadjoh na hrvatskom primorju. Vise sticajem raznoraznih okolnosti nego sto sam imao zelju da ciljano idem tamo, ali tako je ispalo "najzgodnije" za ovogodisnju morsku avanturu.

I, kako je bilo? Pa, nije bilo lose, ali nije bilo nista "wow". Staro, klasicno SFRJ iskustvo sa mora, plus autoputevi bez kojih se danas verovatno niko ne bi uputio podno

U jednom malom selu u opštini Knić, živeli su Tomanija i njen suprug Vojče. U opštinu Knić doselili su se jer ih je ime jako podsećalo na Knin, za koji su emotivno vezani i o kome i dan danas sanjaju.

Upoznali su se 1995. godine u zatvoru Gnjilanu gde su bili na izdržavanju tromesečne zatvorske kazne zbog prostitucije. Bila je to ljubav na prvi pogled, kao što obično biva u tradicionalnim srpskim ljubavnim pričama. Ljubav se rodila istog trena kada su se videli u zatvorskom dvorištu, i odmah doneli odluku da će se venčati čim se nađu na slobodi. Tako je bilo.

Nakon što su bračno putovanje proveli u Karlovcu, Karlobagu, Ogulinu i Virovitici, doselili su se u selo Žunje u opštini Knić i počeli da se bave seoskim turizmom, specijalizovani za prevođenje žednih preko vode i prodaju magle.

Tomanija je svake godine rađala po jedno dete. Non stop je bila u drugom stanju, sve dok joj čoveka ne oteraše u zatvor. Svaki put kad bi videli Tomaniju, imala bi stomak do zuba i cigaretu u ustima. Nije gasila. Pričalo se po selu da voli i da popije koju domaću rakiju šećerušu. Nije ni čudo zašto je rodila onakvu decu; sinove Acu i Dragana i ćerke Natašu, Lidiju i Vjericu. Rađala bi ona još, ali Vojče zaglavi robiju.

Ja htela da pišem blog. Nisam odavno.

Sinoć mi pade na pamet da , zapravo, nema

žena koje sviraju duvačke instrumente u rock, i

jazz muzici...pa rekoh da otvorim značajnu temu....

Pa prespavah, tema mi se, iz potpuno ličnih razloga učini

trivijalnom... pa , odlučih da menjam...

Kraj leta , i ova težina u vazduhu...znam da znate osećaj,

me povukla da pričam o tome kako je teško tražiti i naći ,pomoć

and now is the time

OK, OK, znam da je naslov odvratni izraubovani kliše. Međutim, nekad i klišei savršeno odgovaraju situaciji. Mislim da je to tako u ovom slučaju.

Sačekao sam 48 sata da vidim da li će nam se nebo sručiti na glavu. Nije, pa ko velim 'ajde da napišem koju o (zaista, ne pišem taj pridev olako) istorijskom meču odigranom u subotu 6. septembra 2008. u Jerevanu, Jermenija, u sklopu kvalifikacija za svetsko prvensto u fudbalu 2010. Jermenija-Turska (0:2). No, kao što (nadam se) taj kliše-naslov nagoveštava ovo je sve samo ne tekst o fudbalu.

   "...a u ruke Mandušića Vuka...." - Šta koristimo za sportski ribolov ?

  Danas uopšte nije problem doći do kvalitetnog i relativno jeftinog pribora. Ali sedamdesetih, to je bio – podvig : po moj prvi štap "Cormoran" sive boje, morali smo otići čak (a tada je to bio puuut) u Pančevo. U Beogradu nije bilo ničeg pametnog (...!) – osim par polupraznih prodavnica "Lovac", a ljudi koje je ribolov zanimao – bukvalno su se snalazili.
 

VOLELO SE DVOJE MLADIH,

SEST MESECI I GODINU.

KAD SU HTELI DA SE UZMU ...

DA SE UZMU, AMAN, ZAMAN

DUSMANI IM NE DADOSE ...