Umesto analize aktuelnog političkog trenutka u Srbiji čitao sam lektiru za prvi razred osnovne škole .

Autor Stefan Basarić

Zlo mi je već od ovog mora. Putujem bezmalo pola godine. Zamorno je, zaista. Iako sam u Čikagu izgubio dva prsta, fali mi taj grad, vezao sam se za njega. Pružio mi je ono što u svojoj zemlji nisam mogao da osetim. Siguran posao, topao dom, velika i česta primanja. Ali, ostavio sam sve to iza sebe zbog jednog motiva koji žulja sav moj rod već vekovima. Za svakog Slovena ta obećana, nepregledna sloboda i jedinstvo već dugo su izgledali nedostižno. Ali izgleda da nas je početak dvadesetog veka ,sve uzdrmao, uzbudio i prikazao nam onu svetlost za kojom tragamo. Priča se na brodu, slušam često na radiju, a i novine su prepune toga da ujedinjenje Južnih Slovena nije nemoguće, štaviše da se već mesecima detaljno razrađuje plan tog toliko željenog cilja.

Srbija nema puno prijatelja. Nema ih vec godinama, decenijama.

Nesumnjivo je da je Srbija davala dosta povoda za taj nedostatak prijatelja, ali je ipak malo država koje su sa manje podrške u svetu (kubori se i sa partnerima koji ce biti uravnoteženi) i naroda prema kojima je stav ljudi tako negativan (Srbi su u zadnjih par decenija čak postali dežurni negativci u akcionim filmovima).

Ovako sam mislio: pošto blogeri vole poeziju, opet sam preveo pesmu, ovaj put to je jedna koju sam čitao prilično davno, mislim da sam tada bio student i da su Idoli bili u ranoj fazi...pominjem to jer su mi se neke slike iz pesme isprepletale s nekim događajima i sa nekim stihovima iz tog perioda. Mislim da sam u to vreme spremao anatomiju i da je bila zima slična ovoj sad. Odvratan period. Pesmu sam našao u nekakvom štampanom materijalu koji je potom netragom nestao. Ali sam zapamtio naslov i neke elemente...Sinoć sam se toga setio, pronašao pesmu na netu i preveo je.

Teško je reći koja od dve konferencije o nuklearnoj bezbednosti je besmislenija, ona od prošle nedelje pod pokroviteljstvom predsednika SAD u Vašingtonu ili ova koja se juče završila u Teheranu, pod pokroviteljstvom njinog predsednika.

Obe su samo isprazne vedžbe iz PR-a, koje se okončavaju dokumentima koji nikog ni na šta ne obavezuju.

Edge se pita ovog puta (pitanje za 2009-tu godinu):

WHAT WILL CHANGE EVERYTHING? (Šta treba da se desi da bi se sve promenilo?)

Od mnogih ljudi koji su se već dokazali u istraživanjima raznih vrsta dolazi i mnogo odgovora, koje svako može da čita po želji. Mene već sam naslov podseća na nekoliko nedavnih vesti koje, opet, podsećaju na Ray Kurzweila, čoveka koji je personifikacija vere u sve brže i čudesnije odvijanje fantastičnog koje donose nauka i tehnika.

Ray Kurzweila je dao odgovor davno. Čovek koji se do bizarnog drži izreke da je umreti danas slično ginjenju u poslednjem danu nekog rata, pa tako vodi život gde je dobar deo života u bogatstvu (on se davno obogation na 2D seknerima i OCR (Optical Character Recognition) pa posle po prirodi izuzetne pameti i discipline samo širio to bogatstvo) zamenjen životom po klinikama, ali ne zbog zdravstvenih problema nego zbog potrebe da se ne umre baš "sad".

"PROLAZEĆI BICIKLOM PORED KUĆA I ZGRADA NA HAJLEND PARKU"
... bio sam impresioniran

Pred svake izbore narodu je obećavano da će mu biti bolje a bivalo je sve gore.Tokom ove  predizbornoj kampanji otvoreno je i najavljeno otvaranje toliko novih pogona da bi Srbija mogla brzo da postane država blagostanja i da će biti sve manje ovakvih tužnih priča o surovoj stvarnosti. Građani i građanke ipak izađite i glasajte a vi gospođe i gospodo koji budete na vlasti potrudite se da ispunite barem deo obećanja i imajte na umu da je Srbija puna ovih tužnih priča.

Evo jedne tužne priče nepoznatog autora o tranzicionom životu mnogobrojnih porodica:

 “Učiteljica nas je pitala da li znamo šta je to 1. maj - i svi su ćutali, samo sam se ja javio:
"To je dan kada bi tata trebalo da primi platu, ali je nije primio! Nije ni 1. aprila, ni 1. marta, ni februara, januara... U decembru je pozajmio za prasence od teče, ali mu još nije vratio, i kad god zove, mi moramo da kažemo da tata nije tu, iako se krije u ve-ceu kao da teča može da vidi kroz slušalicu."
Lupila mi je čvrgu i rekla da sednem...

po zakonu o nbs, guverner ne sme obavljati ni jednu funkciju u nekoj politickoj stranci. bez obzira sto je sns za bivse radikale vise porodicna firma za zaposljavanje i izivljavanje decijih snova (postati guverner, biti ministar bez dana radnog iskustva...) nego prava stranka, treca rec u nazivu malo bode oci kad se za zamenika predsednika izabere aktuelni guverner. 

Procitao sam, sa ogromnim zakasnjenjem, a "inspirisan" ovom javnom "prepiskom" Seje Sexona i Neleta Karajlica od pre neki dan, prvu knjigu Neleta Karajlica, Fajront u Sarajevu...

Odmah da se ogradim da se isti nije ovajdio mojih teskom mukom stecenih novaca, nego mi je jedan prijatelj(?) poslao pdf verziju knjige na teleprinter. Svejedno, ipak sam tradicionalno najprepoznatljivijem "nadrealisti" podario 3 sata svoga zivota, koliko mi je trebalo da sve procitam do kraja, tako da mi se ne moze prebaciti da sam mu ostao duzan. Naplatio mi je Nele svoju knjigu ne u novcu, nego u utrosenom

 Po svoj prilici jedan moj Bongard problem biće objavljen na Index of Bongard Problems, net arhivi svih oficijelnih Bongard problema.

Ovdje objavljujem dva nova koja se trenutno razmatraju...

Da, tako je, 1. maj ovde više nije, u punoj meri, simbol onoga što je "oduvek" označavao, već je, za jedan deo populacije, simbol sećanja na vreme koje je prohujalo, tj. simbol nekadašnjih uranaka, koji se dešavahu u doba društveno-ideološkog poleta.

Sve bi se tokom ranih jutarnjih časova sjatilo po poljanama, parkovima, oko spomenika, po širokim travnjacima... I staro, i mlado, i narodnjaci, i zabavnjaci, i funkcioneri, i radnici... - svi bi se slili u šarenu gomilu i, vukući izraz neke poludefinisane, suzdržane sreće, čaprknuli svoj komadić te atmosfere. Tu je muzika