blog za uspostavljanje dijaloga

Odavno smeram da napišem tekst o Manastiru koji izuzetno volim. Nažalost, najnoviji dogadjaji naterali su me da taj svoj naum učinim brže nego što sam očekivao.

Pre tri dana, neki mediji objavili su vest da je bratstvo Manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena u toliko teškoj situaciji da razmišlja da napusti Manastir. Dan kasnije, a evo i danas, vest je bilo moguće naći samo na sajtu Kurira. Volšebno je nestala iz svih drugih medija!

Raspitao sam se na par mesta i shvatio u čemu je stvar: kažnjavaju ih zato što su "Artemijevi". Ne samo da su ih doveli u bezizlaznu situaciju uskraćivanjem koječega (pored sve muke koju ionako imaju pod pritiscima kojima su izloženi), nego je organizovano i zatiranje svake vesti o njihovoj situaciji.

Iz sasvim drugog izvora, saznao sam da sličnu sudbinu deli i Manastir Devič. Sestrinstvo bukvalno gladuje. Prijateljica koja ih je posetila priča da kad su ona i njena majka bile u poseti, videle su da su zalihe hrane bile pri kraju i da monahinje dele dva krompira i jednu papriku za ručak.

 #4 UPDATE, Počeli pregovori oko mogućeg susreta Vladimira Klička i David Haye-a za ujedinjenje šampionskih titula u teškoj kategoriji po WBA, IBF i WBO verziji

Svoje imovinske karte objavili su Miroslav Mišković, Milan Beko, Predrag Ranković Peconi, Željko Mitrović, Milka Forcan, Filip Cepter, Bogoljub Karić, Sonja Liht, Svetlana Ceca Ražnatović i Queeria.

Miroslav Mišković poseduje 250 evra na štednom računu, garsonjeru od 30 kvadrata u Borči, koju deli sa svojom porodicom i podstanarkom koju su primili kako bi poboljšali svoje loše imovinsko stanje. Vozi fiću iz 1965. godine.

Milan Beko poseduje 200 dinara na štednom računu. Nema nekretnina. Živi u kartonskoj kutiji od zamrzivača u blizini hotela „Hajat“, što mu posebno odgovara jer tu mahom odsedaju njegovi poslovni partneri. Vozi biciklo.

                                     Moje je stanovište: naoružana neutralnost (Kjerkegor/Kierkegaard)

Kažu da je jednog popularnog političara mlađe generacije (ne mislim, dakle, na D. Mićunovića) lično krstio - mitropolit Amfilohije.

Ne znam da li mu to pomaže.

S druge strane, sigurno znam da uvaženom blogokolegi K. (koji sa uživanjem ovih dana ubira jeftine poene sprdanjem s „navodnim popom" iz  mog prethodnog bloga i pružanjem utočišta onima koje mene blate i unižavaju), ne bi pomoglo ni da ga krsti lično - patrijarh Irinej, uz svesrdnu asistenciju glasovitih vladika Filareta i Pahomija. No go so.

   Призор који следи данашњим младићима и девојкама тешко је замислити: осам стотина хиљада партизанских војника раштркано је по земљи која се зове Југославија. Пред њима узмичу немачке, усташке и четничке јединице, највише у правцу Загреба. Колоне сутрашњих победника често без престанка за њима марширају, правећи кратку паузу, колико да се попуши цигарета. Они срећнији борци смештени су као посада у преузетим насељима, и пред слободан излазак у град међусобно позајмљују бољу војну опрему. Сви ревносни војници света деле истоветну илузију: да су у униформи лепши. Неће је још дуго носити, јер последња је година Другог светског рата.
     Будућим генерацијама ове слике изгледаће попут фантастичних приповести из земље која никада није постојала.

Ne citam vise cesto blog B92. U prethodna 2 dana sam malo nadoknadjivala propusteno. Uglavnom Krkarove tekstove. Nisam htela da uzurpiram prostor svojim pricama, zato cu ovde, u svojoj kuci (vikendici). 

Odrasla sam na moru. Uglavnom u Tribunju, svojevremeno majusnom selu koje se sastojalo od kamenog ostrva, kamenim mostom spojenog sa kopnom i zaledja. U zaledju su bili brdo/groblje Sovlje, Zamalin, gde je drzao kafic Miso Kovac, od kog su moji roditelji imali kljuc. Misova kuca je bila iznad kafica. Ispred parkiran Moto Guzzi koji je vozila njegova zena, cuvena lepotica, Splicanka,

Uvek me gane kada vidim kako se predstavnici dojučerašnje vlasti transformišu u ”nezavisne” intelektualce i žestoke kritičare svih demokratskih vlada od 2000. naovamo. Oni koji su do juče čučali u ćoškovima partijskih nusprostorija kako bi dobili priliku da ubace neku svoju rečenicu u stranačko saopštenje, odjednom se grabe za baklju slobode, demokratije i pravde, iznenada bivajući prosvetljeni naknadnom pameću, odjednom se guraju u red onih koji se diče ”činjenicom”  da ”nikada nisu bili član/ice nijedne stranke”, kao da je to sertifikat Mense.

... na traktoru će stradati.

Beogradska razglednica

Zagrebačka razlednica

Jedna od dražih epizoda u mom veselom životu je tzv. 'Margita's case' koji se desio pre šest godina.

Moram napraviti i mali uvod. Imala sam sreću da dobijem stipendiju za društvene studije komunikacije i obrazovanja za rad s mladima. Za mene je to bio ogroman izazov, biti s mnogo mlađima od sebe na putovanjima, učiti od svih njih, ne mudrovati i ne praviti se pametnom. Jedini način da naučim jeste da dođem otvorena za učenje. No, prvog dana druge godine studija, kad smo konačno videli naše tutore o kojima smo slušali godinu dana, o njihovoj izuzetnosti, i krenuli sa upoznavanjem, ja napravih ''slučaj''.

Iscrpljujući se komentarisanjem dnevnih događaja i praćenjem isključivo "stranačke" politike, često gubimo širu sliku iz vida, kao i zakone geopolitike koji mnogo više utiču na naše živote nego izjave stranačkih prvaka, protokolarne ministarske deklaracije ili floskule stranih amabasadora. Ovaj tekst je mali i skroman pokušaj da se uvide neki sadašnji i budući trendovi na Balkanu, koji će uticati na naše sudbine i sudbine naše dece.

Danas je bio čudan dan. Prvo sam bio u Hramu Svetog Save gde je od 9 do 11 veliki hor predivno pevao povodom 100 godina od smrti Mokranjca. Zatim sam bio na paradi ponosa koja je bila od 12 do 14. I na kraju protest ispred B92 od 21 do 22:30.

Shvativši ozbiljno posao izbora i kupovine svog prvog doma, bacio sam se u izučavanje manje poznatih aspekata kvalitetnog stanovanja. Zagrebavši ispod površine kojom se većina nas prosečnih kupaca nekretnina najčešće zadovoljava, naišao sam na čitav niz problema i potencijalnih opasnosti po zdravlje koji se često kriju iza, ili ispod, lepog eksterijera i enterijera. Promenljivi gradjevinski standardi, nestručno remodelovanje i generalna nezainteresovanost

Danas je dan kada jedna porodica može radovati, a sa njom i 10 miliona nas. Danas Ivana pokušava da ponovi uspeh svog oca Gorana i "ubije" olimpijsku medalju. Zaboleće me prsti od vračanja.



Porodica Maksimović je jedna od najbrojnijih u londonskom Olimpijskom selu. Glavna zvezda porodice na ovim igrama je svakako Ivana, naša reprezentativka, jedna od prvih naših sportista koja je ostvarila olimpijsku normu, pre čak dve godine. Ocu Goranu su ovo sedme Igre! Na onima održanim u Seulu pre 14 godina osvojio je zlatnu medalju. Popularni Maksa je selektor reprezentacije, ali on nije doneo odluku da njegova kćerka ide na Igre - jednostavno, Ivana je dragulj koji se retko radja i sama se izborila za ovaj uspeh. Majka Miribana je trener reprezentacije, ali svi će reći da je neverovatna kombinacija oca šampiona i majke izuzetnog sportskog pedagoga (a nekada takodje dobrog strelca) rezultovala takvom kombinacijom gena koja je u naizgled krhkoj i čak previše ljupkoj Ivani složila šampionske kockice.

Srpski timski tenis na krovu sveta!

Finale Dejvis Kupa: Srbija - Francuska 3:2 !!!

Konačno je svoj rezultat dalo višegodišnje, postepeno prikupljanje teniske energije.