Dvadeset godina besprizornog otimanja novca i resursa ovog naroda od strane političko-tajkunske kaste bilo je dovoljno da se društvo vrati u predcivilizacijsko stanje. Ono što je na vrhu piramide bila besomučna krađa moralno nakaznih vladara i kruga njihovih poltrona, koji su nas uz pomoć naše slomljene volje uzjahali i danas čine naš politički sistem, na putu ka dnu se pretvorilo u gloženje oko ostataka plena i mrvica koje su nam bacali. Zaslepljeni lažnim ideologijama i nimalo slepim vođama gubili smo države, gradove, blagostanje, samopoštovanje, dostojanstvo. Pretvorili su nas u apologete zločina, svoje krvave pirove i gadosti proizvodili u zajedničke, plemenske i nacionalne. A zatim i otpor svemu tome unovčili, uhlebili, izigrali.

Vi bar niste vredjali zdrav razum.

Moj gost danas: naš gnevni kolega Mikimedic

Pazite situaciju -- u romingu si, i nekome hitno treba da uplatiš kredit.

Telenor, lider medju telekomunikacionim kompanijama u Srbiji i Pakistanu, mi je omogućio da to učinim preko svog računa. Kako elegantno. Računa koji uredno plaćam 12 godina bez ijednog dana zakašnjenja.

Hvala ti, Telenore, što omogućavaš teletu srbinu takve usluge.

Ne lezi vraže. stiže sms: 'prekoračili ste vaš mesečni limit za kreditiranje'.

wtf?

Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.

Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.

Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.

Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:

— Песме?!... Којешта!...

— Ко зна? Можда има лепих ствари?! — додао би неко при таквом разговору.

Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:

Dere se neko... Neka budala se dere. Mora biti da je budala. U stvari - dve budale, najmanje. Pročkiljim na jedno oko i pogledam na sat na kaseti koja mi je pored glave: pola šest. 

PA POLA SEDAM IM MAJKI MAJČINIH DA IM MAJKI ...

O jebem ti život i svet u kome se budale svađaju nedeljom u pola šest kad će truba tek za pola sata?! Vidim da su još neki poustajali I gledaju kroz prozor scenu koja se odigrava ispred paviljona: dvojica se, otimajući se oko nečega što ne vidim onako podignut na lakat , psuju na stranom jeziku.  
„Šta je ovo, koji im je qrac?" - pitam.
„A ništa, treba drva da se cepaju." - sležući ramenima kaže mi nepoznati, plećati momak.
„Mmmm, znam." - kažem pokrivajući se po glavi. „Niko neće... Pa i ja bih nekom jebo mater da me sad na ciču istera."

Pogleda me sa smeškom. „Ma jok  Oni se otimaju za sekiru. Slovenci." - slegne ramenima. - "Ustaju u pet da bi se domogli sekire."
Tog dana sam saznao da su nas u goste primili pripadnici odeljenja alpskih izviđača. Ili čete, možda. Nisu baš svi bili Slovenci, a samo su šestorica bilo reprezentativci u  nordijskim disciplinama. Nisam ni zano da se Jugosalvija takmiči u nordijskim disciplinama?! Čak ni da je cepanje drva zorom po ciči jedna od njih. 

 ...

Vojislav Stojković

Priču stare gospođe čuo sam u jednoj od onih dugih i izgubljenih noći krajem dvadesetog veka, dok su rakete krstarile nad Beogradom tražeći svoje ciljeve, a mi sedeli u memljivom skloništu.

Govorila je tiho, a prekidala je samo kad bi maramicom brisala suze. Svi smo je pažljivo slušali, čak su i deca prestala da plaču.

- Moj otac Šimon, iako poreklom Jevrejin, nije bio ni trgovac, ni zlatar, a ni zelenaš, bio je paor i čobanin.

Mogao bih da pišem o komunikaciji. Dugo bih mogao o tome. Vredelo bi. Nacrtao bih sliku. Bila bi nacrtana tako da leži. Pospana u svom krevetu, ne bi mi dozvolila da otvorim oči. Tražila bi da spavam. Predstava, kao i sve ostalo što treba da traje, traži da bude negovana. Stalno da je pred očima. Ukrašavana i obojena. Ponekad uramljena. Ramom od punog drveta, da odaje osećaj topline. Svežine, kao i istorije.

Kažu da ne možeš da sanjaš nešto

Не пишем наручене текстове

Поручило ми да напишем нешто о свом опусу и блогерском искуству које ће се, из нехата и ничим изазвано, једног лепог дана претворити у збирку радова!

Како написати наручени текст? Како себе не доживети преозбиљно и избећи замке еготрипа?

Dragi rekreativci. 
Dobijam pitanja, pa da odgovorim.
Biću surovo iskren, kao i uvek.
Ne znam zašto, ali guzica je centar interesovanja većine vežbačica ženskog pola.
Prvo, ukoliko hoćete da zategnete guzicu ili butine, niste rekreativci, već imate tačno definisan cilj, kao i bilo koji ozbiljni sportista. Dakle, potreban je ozbiljan pristup.

i kazem sebi, sto puta:"Neces pisati petkom uvece. Zazalices sutraaa"! Ali ne, moja neprincipijelan mi to ne dozvoljava!

Funeral Blues

by W.H. Auden

Stop all the clocks, cut off the telephone,

Prevent the dog from barking with a juicy bone,

Silence the pianos and with muffled drum

Bring out the coffin, let the mourners come.

Let aeroplanes circle moaning overhead

Scribbling on the sky the message “He is Dead”.

Put crepe bows round the white necks of the public doves,

Let the traffic policemen wear black cotton gloves.

He was my North, my South, my East and West,

"Mir je najlepša devojka, koju ne može imati svako",  (rimtutituki, 1992) 

Vidim neka ispiivanja, 75% klinaca hoće vojsku nazad. Malo da se ratuje, nismo dugo. A i da ne uvredimo elitu na vlasti, da im održimo prosek, šta fali.

Ja se recimo sećam, nisam mogao da dobijem pasoš pošto nisam imao završen vojni rok. Onda bi ih, one u Vojnom Odseku, molio i kumio i davali bi mi pasoš isto kao što ti strana ambasada izda vizu - sa kratkim rokom, tačno na onoliko na koliko planiraš da otputuješ u inostranstvo.

Recimo, list Danas za koji sam nekada radio

Mjuzikl "Mamma mia!" premijerno je prikazan krajem marta u Pozorištu na Terazijama i o tome je Optimist opširno pisao u prošlom broju. Interesantna činjenica vezana za srpsku verziju mjuzikla je da lik Harija, kojeg glumi Dragan Vujić Vujke, nekim neverovatnim čudom ili možda elektrošokovima postaje heteroseksualac. Hari, jedan od trojice s kojima je glavni lik Dona kao mlada imala ljubavnu aferu i dobila ćerku Sofi, pred sam kraj originalnog scenarija saopštava da mu je Dona bila prva i poslednja žena s kojom je bio: "Dona, ti si bila prva devojka koju sam voleo. Ali, bila si i poslednja devojka. Vidiš, postoje razne porodice. Tvoja je ti i Sofi. Moja je ja i... Lorens!" Tu scenu u srpskoj verziji nećete videti, jer je reditelj Jug Radivojević odlučio da Hari bude heteroseksualac i završi sa Doninom prijateljicom Tanjom, koju glumi Dušica Novaković.

Kažu vesti da je CERN obavestio javnost o napretku svojih istraživača kad je reč o sjajnoj, brojnoj, raznolikoj ekipi "Higgs Hunters", koji su se okupili oko LHC da bi se sreli sa - Higgs bozonom.

Kažu - naišli su na njega i kazali: "Hi, handsome!", baš te dugo tražimo, kako ti je bilo ovih 13,5 milijardi godina bez nas, ha?

I u vazduhu ostaje pitanje:

- Kako ćemo dalje, zajedno, sad kad smo se sreli?

Lepa vest

Ulicama Berlina, kolovozom i trotoarima, vijuga jedna kamena linija sastavljena od dva bloka koji su bili temelj Zida, svugde su u ravni podloge, malo su drugačije boje i po njima se ne može uvek hodati, ali se uvek mogu – videti. I kad se zagledaš u njih stvore ti pitanje „da li je danas važnije što je Zid pao ili što je bio?“. Lakoća kojom se može dobiti odgovor „važnije je što je pao“ nosi istovremeno sobom svu težinu istorije kojom je – bio. Istorije kojom je ostavio neizbrisiv otisak na ulice, prostor, zgrade i život svih koji su u Berlinu živeli, tada i sada. I ne samo na njih.

 Berlin je već dugo važan grad, iz mnogo dobrih razloga. Sporiće mu, ponekad, tu „važnost“ obližnji Drezden i istorija Saksonije, (a o Bavarskoj ili Hesenu i da se ne govori), ali niko neće stvarno poreći važnost Berlina i Pruske, čudesne države koja je nestala preko noći 1919 (neće je spominjati često, ali njen nevidljivi otisak je tu).

Berlin, kao četrdesetpetogodišnji simbol „podeljenog grada (sveta)“, nosi sobom svu tu važnu istoriju nekako sasvim posebno, slično kao otisak Zida koji ne postoji više ali je „sveprisutan“, bar meni potpuno vidljiv.

 Možda zato ne umem da vidim spomen na Zid drugačije nego kroz na mah stvorene slike samo o – Berlincima koji su živeli s obe strane Zida.