Evo jedne mozgalice, na čiju formu je uticala aktuelna globalna situacija sa Corona virusom.

Vi ste vođa specijalnog medicinskog tima koji je poslat u područje zaraze nepoznatim  virusom. Vaš zadatak je da otkrijete o kakvoj bolesti je riječ, i pokušate da joj otkrijete lijek. Nakon mjesec dana istraživačkog rada na terenu i u mobilnoj laboratoriji,  s dosta prikupljenog znanja i meterijala, vraćate se u svoj naučni centar da objasnite ostalim kolegama kako se boriti  ovim opakim virusom.

E da, takav mi je dan...

Drugs are our friends...

Ima dana kad mi iskreno nedostaju.

Moram da pomenem G.Crosa jer nam je bacio kosku i zaključao blog.

Џон Џеј Чепмен, правник и есејиста, син председника Њујоршке берзе и прве жене чланице Извршног већа Анти-робовласничког друштва, по мајци директан потомак првог председника Врховног суда, по коме је и добио име, отац првог америчког пилотa који ће изгубити живот у Првом светском рату, био је страстан човек. Приликом политичких агитација умео је и да се потуче са неистомишљеницима. Једном је, прек, у бесу штапом премлатио младића зато што му се није допало његово опхођење према девојци с којом ће се Џон, две године касније, оженити. Његова страст није избијала само у поступцима прзнице -- покајања му нису била ништа уздржанија од грешака. Због оне туче је, гнушајући се себе и самокажњавајући се, гурнуо руку у ватру и држао је тамо толико дуго да је на крају морала бити ампутирана. О великим људима је рекао да су често у супротности са својим временом јер износе његову лаж на видело.

Sit back, relax, swallow the red pill and let go of your frequency of fear. Can't relax? Well that's because you don't know this. (Sorry, no Serbian - but we all know it's not required for this one.

I was never a fan of the system. Job, mortgage, 2.4 kids, big car. No thanks. I could never quite believe that that was what life was about. I wanted to travel, explore, enjoy a good time with friends. I never really felt like I wanted "more", but rather that I wanted "life". I avoided joining the rat race from the start - rebelling at school, dropping out of college, backpacking and exploring,

Srbi, osim oko Novaka Đokovića, odavno ne mogu da se slože ni oko čega. Tako ne mogu da se slože ni oko toga ko je pobedio na upravo održanim izborima. U narodu koji je onomad u direktnom fajtu pobedio NATO-pakt, svi su rođeni pobednici i svi vole da se proglašavaju pobednicima i tu svako pronalazi neki svoj parametar za koji bi se uhvatio. No, nije ni to bez nekoga vraga, jer su upravo održani izbori, za razliku od onih pre dve godine, žestoko ustalasali političko tlo pod Srbijom i ubacili njenu političku elitu u petu brzinu. U godine raspleta, rekli bi cinično zlobnici.

Dakle, ko je zapravo pobedio na ovim, konačno završenim, „dvokružnim", izborima?

Autor: dr Davor Džalto

Iz medija saznajemo za postojanje uputstva Ministarstva prosvete Republike Srbije kojim se traži tolerisanje pravopisnih grešaka na završnom ispitu učenika osnovne škole iz srpskog jezika, ukoliko se pitanja ne odnose striktno na pravopis (ovde kao izvor koristim dnevni list Blic). Kao dodatak tome stiže i informacija, ova već sasvim nadrealna, da će se tolerisati i mešanje ćiriličnog i latiničnog pisma. Nakon momentalne i burne reakcije roditelja, stručne i najšire javnosti, iz Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja (izvor: b92.net) stiže solomonsko rešenje problema: učenici će uglavnom zaokruživati odgovore pa tako neće ni biti prilike da učenik napravi pravopisnu grešku!

Otvoreno pismo minuskulnim neprijateljima filozofsko-politickog i pravnog Diskursa nad Diskursima Vuka ibn Mudrost Al Promisao Jeremica, Ministra inostranih poslova, Filozof-naturalis-a, Kozmo-futurologa extraordnaire i Pretece Misli (sui generis).

A lepo sam hteo da pišem o poljoprivredi...

Srbija se nalazi u ozbiljnim teškoćama koje se mogu prevazići samo nacionalno odgovornim radom svih,kao što je nekada govorio Jovan Cijić.Politička borba mora da se vodi tamo gde joj je mesto jer je to ozbiljna stvar a ne folkolor pa ne može biti ni deo navijačkog folklora, mada je skandiranje “Spasi Srbiju , ubij se” teško svrstati u bilo koju vrstu folklora. 

Niko ozbiljan ne smatra da su stadioni mesto gde se vodi politika i da fudbalske utakmice mogu biti političke tribine. Navijači nisu političke partije ali ih očito neko instrumentalizuju kao grupe za pritisak.

Zato bi parlament i vlada morali postati ozbiljnija mesta ne samo gde se vodi politika, već mesta gde se ozbiljno raspravlja  šta se dešava u društvu i na stadionima.

Nije mi uopšte namera da se bavim , čak ni da kritikujem ponašanje navijača, već političkom neodgovornošću onih koji to tolerišu, podstrekavaju i usmeravaju.Nisam video ništa dobro kada se skandiralo “Spasi Srbiju i ubij se” Slobodanu Miloševiću, ni kada se skandiralo to isto Vojislavu Koštunicu, a ni sada kada se  skandira Borisu Tadiću ni bilo kome da se to upućuje.

Trenutno radim na projektu u Rumuniji.

Dva puta mesečno idem na dugi vikend kući u Francusku.

Naravno, jedva čekam da vidim familiju , igram košarku sa klincima, obidjem cveće u bašti i sve što uz to ide.

I svakog trećeg putovanja odem kod frizera.

Dok sam bio stalno kod kuće nisam ni primećivao tu regularnost šišanja i svega što uz to ide.Sada primećujem.