autor: Rodoljub Šabić

Dok se stranke na vlasti bave prisluškivanjima i presretanjima telefona, listinzima telefonskih razgovora i presecanjem predsedničke kolone vozila u kasnim noćnim i ranim jutarnjim satima, u najvećoj opozicionoj stranci otvoren je put za odlazak njenog doskorašnjeg dugogodišnjeg lidera. Odlazi li Boris Tadić, iako još uvek tako mlad, kako tvrdi, njegov visoko pozicionarini stranački kolega Božidar Đelić,  i još uvek tako lep, dodale bi brojne predstavnice glasačkog tela Srbije, u političku penziju i ropotarnicu  istorije ili je i dalje moguć strategijski manevar i njegov povratak na veliku državničku scenu?

Svako veče, baš negde pred spavanje, čika Maksa je imao običaj da izađe i parkira šamlicu ispred prozora svog dvorišnog stana, na stočić stavi metalni tanjir sa parčićima hleba osušenim u rerni, pribor za šivenje i crvene gaće. Krpio je danima i godinama, a da niko od komšija nije znao da li to čika Maksa ima samo jedne gaće, da li su mu sve gaće crvene ili mu je dosadno, pa krpi gaće da bi se ostali stanari nervirali u neznanju. A

Da ne kazu zlobnici da zaostajemo za svetom, koji za sve i svashta organizuje radionice, kako bi potrebna znanja i veshtine priblizili shto vecem broju korisnika, pa tako postoji program za iscrtavanje lica, rukovanje prilikom intervjua za posao, kako prekrechiti svoj zivotni prostor-a da ne bude dzabe,... evo jedan jedinstveni workshop samo za nas.

Ideja je da potrebno utvrdimo i dovedemo do perfekcije, kako nikakvi pokushaji sumnjivih namera ne bi ugrozili nashu izuzetnost. A poshto smo narod shirokogrud, sa osetljivom dushom, da pruzimo shansu i onima napolju, ( van nashe ograde),

Gost autor "sremcica"

Broj…kvantitet…kvalitet…vreme…duzina…jacina…velicina…ocena…bilo sta…

Osvanulo je divno, sučano jutro u Buenos Airesu. Sa prvim zracima sunca, krenula sam put nacionalnog aerodroma koji se nalazi u srcu grada. Prolazim ulicom u kojoj živi Lucila i uz put nailazim na sliku koja me je tako podsetila na centar Beograda u ranim jutarnjim satima – male prodavnice i pekare se lagano otvaraju, prodavci užurbano sređuju radnje, u vazduhu se oseća miris svežeg peciva i čuju se glasovi vozača koji su se tu na trenutak zaustavili kako bi isporučili robu.

Iskreno, ne mogu dočekati da stignem u Ušuaju. Posle gotovo 20 sati putovanja, neopohodan mi je osećaj da sam konačno tamo... Na putu ka aerodromu, prolazim ’favela’ distrikt koji se nalazi tačno ispod autoputa, što me je podsetilo na nekadašnje stanje ispod Gazele u Beogradu.

Lisabon sam pohodio tri puta. Prvi put kao pravi turista, sa porodicom, vodjen ljubaznim domaćinima i željan da vidim što više znamenitosti. Drugi put poslovno, sa kratkim kasnim noćnim trenucima odmora i opuštanja. Treći put, pre nekoliko nedelja, imao sam tri dana odmora pred naporan rad. Iskoristio sam ih onako kako sam najbolje mogao - lutajući bez cilja, nasumice ulazeći u uličice, izbegavajući poznata i prenatrpana mesta, osluškujući duh i život običnih ljudi. Portugalski nobelovac Žoze Saramago napisao je u svom delu "Putovanje u Portugal": "Putnik nije turist, on je putnik. Postoji velika razlika. Putovati je saznavanje; ostalo je jednostavno otkrivanje". Ja sam tek iz trećeg puta otkrio od Lisabona nešto malo više nego što se može naći u svakom turističkom vodiču.

Na današnji dan bi uz srećniju genetsku predodređenost i pravilniju ishranu, Čarls Mingas, najveći džez kompozitor svih vremena, napunio devedeset godina. Verovatno bi se na rođendanu prisetili i Mingasovog pokojnog šefa, Djuka Elingtona. Koji je možda najveći džez kompozitor svih vremena. Ali treće mogućnosti nema.

Čarlsa Mingasa je otac tukao za svaku sitnicu. Naprimer, jer bi se upiškio u krevetu. To je ostavilo posledice. Izvesni teoretičari džeza tvrde da se svi džezeri dele na patetične i frustrirane. Nazvan The Angry Man of Jazz, ne samo jer je umeo da se maši sekire, Mingas je pripadao ovim drugim. Rođen u Nogalesu, Arizona, gradu koga preseca granica sa državom Sonora (delu sveta o kome uzgredno preporučujem da se čitalac obavestiti putem romana "2666"), Mingas će se Meksiku vraćati često a najzad i konačno. Srećom po muziku, a po svemu što znamo o Nogalesu i po sebe, odrastao je u ne previše udaljenom Los Anđelesu, u getu po imenu Vots (Watts). Vots je bio i ostao izvor svakojakih nevolja, ali i kuzina u kojoj je mešavina muzičkih uticaja, rasa i potrebe da se odatle pobegne proizvodila neprekidne erupcije muzičkih talenenata. Što se tiče nasleđa sa kojim je Mingas odrastao, dovoljno je reći da je Mingasov otac tek kao punoletan otkrio da nije belac, već vanbračno dete crnog roba, živevši do ovog otkrića uz majku Šveđanku i njenog neslutećeg muža, Nemca.

autor: Rodoljub Šabić
Juče i danas ne mali broj ljudi me kontaktirao, što direktno, što na Twitter-u, i pitao za moj lični stav o slobodi izražavanja i slobodi medija. Povod su bili, s jedne strane vesti o privođenju, čak i zadržavanju nekih građana zbog "sumnje da su počinili krivično delo izazivanja panike i nereda iz čl. 343 KZ Srbije", s druge fenomen nestajanja određenih tekstova sa nekih portala ili "padanja" celih portala iz neobjašnjivih razloga.
Još juče smo bili u prilici da pročitamo nekoliko zanimljivihi postova na temu slobode izražavanja i slobode

Kada sam kao petnaestogodišnjak dobio svoj prvi poziv za omladinsku vaterpolo reprezentaciju SFRJ bio sam šokiran taman kao da mi je uručen poziv za vojsku. Radilo se o selekciji igrača do 18 god. 

Odmah da pojasnim, nisam ja bio nikakav vaterpolo vunderkind, već je (kako se to kasnije ispostavilo) u pitanju bio jedan mješoviti, eksperimentalni sastav, oformljen više da bi se uz nekolicinu standardnih omladinskih reprezetativaca probali i neki novi mlađi igrači, nego da se ganja sam rezultat na turniru 6 nacija povodom kojeg je i bilo to okupljanje.

Odisej i Ahilej. Cipras i Varufakis.