Mučio sam se noćas pokušavajući da nekako u tekst bloga uobličim ovu petooktobarsku smešu osećanja. Mučio se i odustao. Lete misli na hiljadu strana, svaki je segment naše današnjice za poseban blog.  A nikako da te misli slože u nešto jasno i konzistentno. 

I onda vidim da, kao i obično, život to sklopi i sačini baš kako treba. Dakle, evo priče o bagatelisanju slobode, sirenskom zovu demagogije, prednostima uravnilovke nad tržištem. O precenjenostii demokratije koja se ne maže na hleb. 

O tome kako zmija grize svoj rep.

Piše: Rodoljub Šabić

Nizu neobičnih (ne)događanja u vezi sa "akcijom" ljudi pod "fantomkama" u Savamali u noći 25. aprila pridružio se još jedan događaj. Takav, da bi za njega, za razliku od ostalih, gotovo mogli reći da je komičan kad ne bi podrazumevao prilično tužne konsekvence za ljude na koje se odnosi.
U noćnoj akciji uništena je velika nepokretna (i pokretna) imovina nekih ljudi. Ti ljudi su, budući da im je imovina uništena bez ikakvog pravnog osnova, odlučili da u skladu sa zakonima naše zemlje potraže satisfakciju za to.
Jer, čak i da je onaj

Imamo problem. Lično, mislim da je veći od svih naših dnevno-političkih muka, izbora, cenzusa, kandidata, Kosova. I taj problem nije samo naš, deli ga Planeta, ali ga ta činjenica ne čini manje strašnim. I to što se, srećom, ništa nije desilo, ne znači da neće, niti da se takve stvari ne dešavaju. Naprotiv, dešavaju se sve češće i češće. Možda ne u našem komšiluku, možda još uvek možemo da se pridržimo za onu «to se uvek

"Uzalud je bilo ista ciniti i govoriti te veceri, ludje od drugih. U ponoc otici ce ove djevojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji sto je rasipa vodenicni tocak, i sejtani, sto tad ustaju sa svojih legala, rutavim sapama pljeskace ih po vlaznim butinama, sjajnim od mjesecine."

(odgovor na novinarsko pitanje)

Vi pitate koliko u Beogradu ima vrabaca i da li su i koliko ugrozeni? Moj uobicajeni odgovor je da to ne znamo, ali hajde da krenem iz pocetka i pokusam da rasclanim kako to da mi to ne znamo?
 

Poštovani,

Petar Petrović je bio Četnik za vreme Drugog svetskog rata.

Ne. Petar Petrović je bio Partizan za vreme Drugog svetskog rata.

Ne. Petar Petrović je bio Ustaša za vreme Drugog svetskog rata, a zato što nije bio Hrvat, izbacili su ga posle par meseci i naterali ga trči unatraške do nekog malog sela u Bosni.

Ne. Petar Petrović je bio u logoru u Nemačkoj. Zarobljen kao vojnik za vreme „Aprilskog rata“.

Stigli posle tri sata - Minhen - Wörthersee. Jezero je ogromno, idelano za letnji odmor. Ono što se oduzima dah je boja jezera - smaragdno zelena boja. Valjda je zato lepo i izgleda još veće.

Ovde mnogi stanovnici Austrije i Nemačke provode svoj letnji odmor jer je dovoljno toplo za kupanje a noći su prijatne. Hoteli su praktično na plažama ili na samoj vodi i izuzetna je ponuda hotela, privatnog smeštaja, pansiona.

Mi smo ovoga puta dosli da pratimo našeg druga Nikolu Tošića na takmičenju za IRONMAN

Kaže jedan autor, parafraziram, liberalno: „Progresivna levica mora naći konceptualnu mapu sa mogućim početnim ili započetim putevima, da bi se i sama našla na mapi, i počela da ubedljivo iznosi i svoje sugestije".

Pročitano bi mi otišlo u prošlost, kao skoro-tautologija modernog doba, i pored svetlih izuzetaka što ponekad bljesnu oko nas, da sinoć na putu kući nisam naišao na članak kako je bivši popularni UK ragbista (nikad čuo za njega) uhapšen pošto su mu u kući našli aparaturu za pravljenje crystal metha, po uzoru na seriju Breaking Bad, sve sa veštačkim bojenjem supstance u plavo, kešom na sve strane i sličnim.

Sitting on a beach under a coconut tree (but not under the very crown, I know that), I am contemplating birding and the meaning of life… Salty breeze comes from the Caribbean, way saltier than any Mediterranean sea breeze. Watching my first Brown Pelicans, I am inhaling deeply and commenting to Sergio Arias how strong the scent is. He answers: “Maybe the ganja those guys are smoking makes it that strong.”

Свима Вама који славите,

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Божићна

(Govor u povodu otvaranja izložbe fotografija Milutina Miloševića)

Cini mi se da ima nešto duboko nepravedno u načinu na koji funkcioniše naplata tzv. muzičkog dinara u Srbiji danas.

Zamislimo npr. da se ne radi o muzici nego da, recimo, postoji neka firma koja proizvodi usisivače. Usisivače u firmi ne kupuje dovoljno ljudi, pa se onda ona doseti da građanima svoje usisivače šalje poštom. Ne onima koji su naručili, ne onima koji ih traže, ne onima kojima treba, nego svima, ali onako baš svima koji imaju poštansko sanduče i adresu na koju se usisivač može poslati. I onda ako se vi prevarite, pa uzmete taj usisivač koji vam je stigao (iako ga naručili niste) i krenete njime da usisavate, oni se pojave i traže vam da platite što ste usisavali njime i da plaćate svaki put kad usisavate njime.