Fly me to the moon
And let me play among the stars
Let me see what spring is like
On Jupiter and Mars (--- F. Sinatra)

Na kraju filma Papillon, glavni junak (Steve McQueen), osudjen na doživotni robiju na Djavoljem Ostrvu u Francuskoj Gijani, je jedini zatočenik u istoriji ovog zatvora koji uspeva da sa ostrva pobegne. U poslednjim kadrovima filma, Papillon nošen strujom pluta ka pučini na malom splavu napravljenom od loze

Kad se neko opije pa polupa po kafani dođe policija i odvede ga, a sam plati štetu, što je normalno. Ali nije uvek tako, za neke država plati sve preko leđa poreskih obveznika.

Srbija je pompezno obeležila dan oslobođenja Beograda i 65.godišnjicu pobede nad fašizmom, ali još uvek nije načisto na kojoj strani je tokom rata trebalo biti.

Ispada kao da je Srbija pobedila a da se nikada nije pobunila ni digla ustanak protiv fašističkih okupatora, a ponekad izgleda kao da se tokom rata sva premestila na Mars pa 1944.godine vratila e da bi oni komunisti činili masovne zločine.

Eto prođoše 4. i 7.juli a da ih Srbija zvanično ne obeleži a mediji jedva i pomenuše.

Srbija je, verovatno, jedina država u Evropi koja samo kad zatreba ističe svoj doprinos pobedi nad fašizmom i antifašizam kao vrednost kojoj je privržena, a stidljivo i svake godine sve manje obeležava dan borbe protiv fašizma. Sedmi juli- Dan ustanka naroda Srbije, već pet godina nije državni praznik. Nije toliko bitan datum niti da li će se praznovati, ali nije mudro to što je Srbija 'zaboravila' da bar jedan dan u godini posveti sećanju na borbu protiv fašista.

 Doduše, predsednica skupštine  je bila na svečanosti u Beloj Crkvi

ali izgleda kao predstavnica SPS a ne zvanične Srbije jer bi u tom slučaju i protokol podrazumevao prisustvo garde i i visokih oficira.

Još neće da nam jave ko će da upravlja Beogradom.
Muljaju,  love u mutnom, prekrajaju.
ostalo je još tolko toga da se proda, smuva…..

Savamala

*Molim pogledajte dodatak na dnu teksta, nisam želeo da menjam originalno obećanje bez dogovora.

 Nikad nisam bio u Petnici - ni na nekom od tih đačkih naučnih kampova, čak ni u prolazu - ali ideja ustanove mi se sviđa. Sviđa mi se i to što je u pitanju neprofitna organizacija, koja se trudi da pristup deci ne bude ograničen mogućnošću plaćanja komercijalne cene takve vrste obrazovanja, nego da kriterijumi budu na bazi znanja i ideja, a da se troškovi pokriju na drugi način.

Sa Dunjinog bloga preuzimam ovaj link na vest da Petnica trenutno ima akutan problem sa finansiranjem, zbog neuplaćivanja obećanog iznosa od strane "države" (koji god državni organ je to obećao pa nije ispunio). Nadam se da će kratkoročni problem biti premošćen što pre - a u međuvremenu bih voleo da predložim način da se, na srednji rok, smanji zavisnost od državnog budžeta i da deo finansiranja na sebe direktno preuzmu oni koji veruju da je Petnica potrebna Srbiji - a posebno, nadam se, oni koji su sami imali priliku da se uvere u vrednost Petnice kao obrazovne institucije - oni koji su u njoj nekada bili, a sada su odrasli i postali finansijski sposobni.

  Ova prica nema nikakve veze sa politikom ,  svaka slicnost sa nekim ljudima i dogadjajima je sasvim slucajna. Naprotiv , pisem je da se svi malo odmorimo od politike , da se zabavimo i nasmejemo , kome bude zabavno i smesno.

  Prica je istinita , moracete da mi verujete na rec jer niko nece da prizna da se to bas u njegovom selu desilo , a to me cudi , jer , kada se nesto lepo desi svi se otimaju da je to bas kod njih bilo. Za ovo se niko ne otima..pa procenite sami.

   Zamislite vojvodjansko selo , siroko , siroko..sto da se stedi kad se ima.

   Zamislite glavni

    Ne, nije to zbog onog izgladnelog kuceta na autobuskoj stanici u Beogradu.

   Htela sam to da kazem taksisti u cijem sam taksiju preplakala sat vremena od Beograda do kuce,pre petnaestak dana, ali on je vec otisao... I nisam bas plakala nego onako, suze krenu pa stignu do grla, onda ih ja guram nadole...one se penju...ja ih guram pa me nekada prevare....onda se pravim da gledam kroz prozor u mrak i polja ravnice. 

 Vozio me je od Beograda do kuce, medjugradski taksi prevoz, brzi, udobniji i jeftiniji od autobuskog, a nema ni one famozne "stanicne usluge"

 Zabrana Parade ponosa - mnogo više nego za samu LGBT populaciju - predstavlja pitanje narušenog ponosa same Srbije koja je po ko zna koji put pokazala kako nije u stanju da svoje građanke i građane zaštiti od nasilja!

U Nemačkoj, prvo su došli po komuniste - ja se nisam usprotivio, jer nisam bio komunista. Onda dođoše po Jevreje - ja se nisam bunio, jer nisam bio Jevrej. Onda su došli po unioniste - ja nisam protestovao, jer nisam bio unionist. Onda su došli po Katolike - ja se nisam protivio, jer sam bio Protestant. Kad su došli po mene, više nije ostao niko ko bi mogao da se usprotivi... Martin Niemoeller

Sloboda da se bude drugačiji i pravo na različitost pripadaju onom korpusu ljudskih prava čije poštovanje, odnosno nepoštovanje, jesu lakmus test za određivanje demokratičnosti, razvoja i socijalne emancipovanosti jednog društva. Zabrana Parade ponosa koju su pretnjama nasiljem izborile grupe koje u svom programu imaju elemente terorističkog delovanja, odražava dramatičan stepen civilizacijske, moralne, kulturne i svake druge zapuštenosti srpskog društva danas.

»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni  neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim?

Za vakata austro-ugarskog u Tuzlu je poslat proglas kojim se zabranjuje držanje koza i naređuje da se sve koze pobiju, jer se smatralo da uništavaju šume. U Mosniku, jednom od tuzlanskih naselja, jedan Tuzlak se usprotivio propisima i sačuvao jednu kozu. Neki stranac koji je u to doba posjetio Tuzlu i vidio kako ljudi tajno čuvaju, hrane i muzu jednu kozu izmisli i danas poznati stih: „Cijela Tuzla jednu kozu muzla".

Sve je počelo jednim telefonskim razgovorom. Posle razmenjenih informacija, razloga za poziv, počeo sam, po običaju da gušim.

Sagovornik, inače urednik/izdavač , odlučio je da me prekine. „Piši, nemoj da mi prepričavaš". I umesto knjige kojoj korekcije nisam uradio od oktobra, novembra pisao sam stihove. I ti stihovi su objavljeni kao elektronska kniga „neobične" poezije (ocena pomenutog urednika) u okviru Bele biblioteke Balkanskog književnog glasnika.

                                                                   I što pogledam sve je pjesma, i čega god se  taknem, sve je bol (Ivo Andrić: Ex Ponto)

            Evo trećeg (i poslednjeg) dela o poeziji. Za kraj sam ostavio najteži deo - priču o mom poimanju lirskog pesništva u Srbiji u poslednjih stotinu godina.

            Poznato je da se antologičari najčešće sreću sa teškoćama prilikom pravljenja izbora pesnika.

Umela sam često da kažem kako u ovoj zemlji Dembeliji, čim izađem iz stana, doživim neku idiotariju od strane državnih organa i organčića.

Kako sam samo bila u krivu.

Ispostavlja se da, u stvari, uopšte i ne moram da izađem iz stana da bih doživela neku idiotariju od strane državnih organa i organčića.

Idiotarije stižu i poštom.

Na primer, današnji račun Infostana.

Dobro, de. Će platim.

Nego, uz računčić, stiglo i obaveštenje.

Poznati osecaj kada me decije rucice bude iz sna. Moj trogodisnji sin Ivan me golica. Kaze vreme je da ustanem. Jos me oslovljava sa tatice. Jos mi se spava, ali i ne probam da mu objasnim koliko sam umoran. Igram sa njim. Mazimo se kao tata lav i lavic. Ujedam ga za stomacic a on zadovoljno grokce i smeje se. Pridruzuje se i mama Jovana. Ujutru volim i sa njom da se igram ali nemamo adekvatne "uslove za igru". Provodimo par dragocenih minuta u porodicnom mazenju.

Pitam Jovanu kakvi su nam planovi za danas, namerno se praveci da sam zaboravio eventualni odlazak

Moj mladji sin Ivan, 3 godinice, navukao se ne kompjuter, sto nam je, moram reci, porodicno. Svi visomo po kompjuterima. Ivca obozava da gleda na youtube.com crtane i druge filomove. Sve sam radi. Ukljuci lap top sam. Sam startuje brovser, sam klikne na dugmence youtube, sam klikne na crtani... Ima u bukmarku i neki sajt za online igrice. Pa je i tu samostalan. Problem mu je da ukuca nesto u pretrazivac jer je jos mali pa je nepismen, ali mi zato nepogresivo diktira