Срна у снегу, foto Радан Спасић

(Baš u vrijeme dok je trajala rasprava oko događaja u vezi sa Šarlijem, ja sam bio odsutan ... pa eto ako nije problem iskoristio bih priliku da u vezi svega togaponešto   kažem)

Poštovani, imam čast, zadovoljstvo i tremu da vam predstavim Goričinu i moju, sveže izašlu, vruću iz štamparije, knjigu »Priči nikad kraja«. Beba-knjiga ima samo jedan dan i o njenom pojavljivanju me izvestila, sikćući mi u uvo, suautorka, Moja najbolja drugarica. Daklem, Moja najbolja drugarica i ja smo roditeljice knjige-prvenca, pogledaj levo. Kao što možete primetiti knjigu je izdala naša matična kuća, Samizdat B92, tako da je sve komplet. Ovim povodom, želim da vam napišem sledeće:

Najpre, ne bih htela da ovo zvuči patetično, jer ako nešto ne podnosim to je patetika. Ne volim cviljenje, prenemaganje, slinjenje i glumatanje u poznim godinama, od strane navodno nikad odrasle dece, ni zahvaljivanja koje prati pogled, koji za razliku od reči ne laže i stavlja na test moj IQ.

edit

Odmah na početku: Da, priznajem, fan sam ''Velikog brata''.

Nisam na forumima, ne glasam, ne sedim pred tv-om, ali pratim, onako sa distance i uglavnom znam šta se tamo dešava. Znam ko se izblamirao, znam ko se izglupirao, znam ko ne zna zemlje i gradove sveta, znam kako Čanak sprema omlet. Ako nekog zanima, mogu da mu prepričam - na pp, da ne davimo ostale.

Nego, baš me zanima, ko će pobediti, ko će dobiti 50.000 evra.

У мом селу овде постоји обичај да људи, ту негде око краја године, шаљу писамца пријатељима и рођацима у којима пожеле једни другима све најлепше и сумирају шта им се догађало током те године. Практична ствар, само изабереш најлепше ствари које су ти се догодиле, додаш онда још мало, и пошаљеш исто писмо свима -- није то телефон па да ти постављају незгодна потпитања. И тако сви људи, чак и они с којима никако другачије и не комуницираш већ само преко тих малих годишњих извештаја, дознају све о твојим успесима у протеклој години. Оно мајушно додавање је неопходно, јер ако ти није још боље и лепше него претходне године пријатељи и родбина се одмах забрину.

Ево, да пробам и ја тај леп обичај и да сумирам некако моју 2015. годину. Ја, додуше, још увек нисам добро увежбао то око филовања, али следеће године ће, а како иначе, све бити још боље, што и вама желим.

ne smatramo margnalnim grupama nego ih tretiramo kao ozbiljan politički subjekat?

"nacionalističe", "fašističke", "klerofašističke", " desničarske", "huliganske", propalitetske, iz nekih tamo predgrađa, kriminogene, rasističke, koje slave srebrenicu i nose majice sa likom ratka mladića... koje prete, biju novinare, pave sranja na kosovu, prave sranja gde god se zateknu, razulareni su, anarhičniji su od onih koji sebe nazivaju anarhistima... sve su... ništa su... mnogo ih je...

zapravo, malo ih je. oni su, (što nije tema ovog teksta) malobrojni  kao i grupa

Има још неких пола сата до краја овог првог дана новембра месеца. Прелетела сам нетом у потрази за чланцима, фотографијама, освртима и уопште, пригодним текстовима...1. новембра 1918. године Прва српска армија, на челу са Петром Бојовићем, је ослободила Београд.

Devetog novembra je Međunarodni dan borbe protiv fašizma, protiv nacizma, ustanovljen kao sećanje na noć između devetog i desetog novembra 1938, noć koja se zove i "Kristalna noć" u kojoj je rulja izlupala stakla jevrejskih radnji, linčovala Jevreje, spaljivala im kuće i sinagoge i u kojoj su Jevreji odvođeni  u zatvore, pritvore i "privremene objekte" koji su kasnije postali zloglasni koncentracioni logori.

Sve se to dešavalo uz saglasnost nacističkih vlasti i kao posledica zakona koji su doneti par godina ranije, poznatih kao "Nirnberški zakoni" kojima se definisalo državljanstvo i građanska prava stanovnika tadašnje Nemačke, a kojima su Jevrejima - sva ta prava oduzeta. Zakoni kojima je legalizovano ubijanje Jevreja,

ponižavanje, učenici, Jevreji, izvedene pred razred uz natpise mržnje na školskoj tabli, "Čuvaj se Jevreja! Jevreji su naši najveći neprijatelji!", 1936.

Progon je bio zakonit, nasilje poželjno, a čitava jedna grupa građana Nemačke, Jevreji, bili označeni za istrebljenje tokom procesa koji će kasnije biti nazvan Holokaust, industrija smrti, kojim je država ubijala sopstvene građane jer ih je, zbog njihovog etničkog, verskog, istorijskog identiteta - stavila van zakona. Jer je od mržnje napravljena politika i - sve se svima činilo zakonitim i "normalnim".

Umorni ste, iscrpljeni, frustrirani? Zvuči kao da bi vam dobro došao ručni rad… Ako ne vjerujete, isprobajte novo pomagalo za naporne ručne radnje 

http://www.tportal.hr/funbox/funtime/49671/Rucni-rad-za-svaku-domacicu.html 

Malo znam o ručnom radu, priznajem. Pletenje (klot i frket) i štrikanje (ne znam da li postoji razlika, ovde smo da naučimo jedna drugu), kukičanje, vez (ima onaj sa mat, i onaj sa svilenim koncem), šivenje, gobleni, tkanje, necanje (to ne znam šta je, ali naučićemo), heklanje (verujem da nema veze sa Heckler

Ne, ne želim da budem ambasador. To je odgovor onima koji mi, šta god da kažem, dobace: “Aha, to se ti nabacuješ za ambasadora.” Ne nabacujem se. Dokaz? Nemam, sem da je možda malo nelogično da sam propustio da budem ambasador u vreme kada je moj školski drug odlučivao o tim pozicijama, nego sam rešio da postanem sad kada se za to pita čovek o čijem radu mislim sve suprotno od Vesne Pešić. I neretko o tome pišem. Ne samo to. Video sam za osam godina dosta ambasadora na delu. Neki su bili profesionalni, tihi, pronicljivi i kompetentni. Neki su bili velikići, slučajno i greškom poslati u ambasadore, pa su kolutali očima skrivajući se po mračnim ćoškovima ambasade samo da ih predsednik slučajno ne pita o odnosima u vladajućoj koalciji dotične zemlje. Takav jedan, Velikić, posle izbora 2012. prvi se zaleteo u novine da ispriča kako je oduvek znao sve o “katastrofalnom Tadiću i njegovom režimu”. Kukavički, da se čovek ispovraća.

(Ovo je kompletan tekst prof. Vladimira Vuletića iz današnje Politike. Tekst u štampanom izdanju je kraći za 1300 karaktera, zbog prostora. A meni se čini da je dovoljno intrigantan da treba da ga pročitate celog. NK)

Još pre Hrista, kada su Rimljani osvajali Hispaniju, u planinama uz Atlantik živelo pleme Luzitanaca. Njihov vođa, po imenu Viriato, bio je spretan ratnik i godinama se uspešno opirao osvajačima.

I ko zna koliko bi Rimu još vremena i napora trebalo da pokori Luzitance da se jednoga dana pod šatorom rimskog vojskovođe Cipiona nisu pojavila trojica ljudi. U torbi su mu doneli lep poklon. Viriatovu glavu. Ubili su ga na spavanju.

Poznata francuska izreka “što se više menja, sve je više isto” je cinična konstatacija o stanju, ili  situaciji u kojoj se nalazimo.  Ona je, po mom mišljenju, univerzalna jer mi se svi, dokle pamćenje i istorija dopiru, uvek nalazimo u nekom stanju ili situaciji.

Ova korona situacija čoveka prosto izaziva da počne da razmišlja o tome kako će biti posle. Posle je kad