Na vest o smrti Normana Mailera novinar Michael Skapinker  poteže “Advertisements for Myself“ i posle više decenija ponovo prelistava „....Being a man is the continuing battle of one’s life, and one loses a bit of manhood with every stale compromise to the authority of any power in which one does not believe...“. Skoro da je svaka reč dovoljno polimorfna da može da posluži kao iskrivljeno životno sočivo u samu rečenicu iz koje je izvađena, pa tako zatvori ustajalu petlju, onaj mali rešetkasti točak u kome kao miševi možemo da trčimo dok nam ne ponestane vazduha. Ali to je jezik, u svom punom sjaju, a onda kao majušna rupica u onu veličanstvenu građevinu što se zove „čovek“. 

Ne bi me toliko privukla rečenica, iako je nečiji iskreni životni princip, bar meni, uvek magnet posebne snage, da tu snagu Michael nije pojačao probuđenim sećanjem kako je nekad ova rečenica ostavila poseban utisak na njega, utisak dovoljno jak da rečenicu zalepi na sto dok je kao đak radio domaće zadatke, sa ciljem da mu daje čvrstinu („...to fortify myself...“).

Taman sam zaboravio na svoju fascinaciju outoputem sa šest traka u jednom smeru, svih šest napakovanih, gde skoro svi voze prebrzo, ne drže ni približno bezbedno odstojanje od kola ispred sebe, pa onda neki od vozača što telefoniraju dok voze, što jedu, vode ljubav, igraju kriket, vaterpolo i slično, i nije to fascinantno nego činjenica da nema saobraćajnih nesreća. Tačnije, ima ih jako malo s obzirom na sav taj haos u koji je ta ravan realnosti u tom trenutku uronjena.

 

 

I kako sam zaboravio na to naleteo sam na vest da su Google autonomna vozila, bez vozača i ne šinska vozila nego ulična i drumska, AI, imala više desetina udesa, recimo 50-60, u poslednjih nekoliko meseci.

Ono što je pozadinski šum ovog sad tranzicionog civilizacijskog doba u kom živimo je komentar autora vesti: „skoro ni u jednom slučaju nije vozilo bilo krivo".

U celoj ovoj fami oko nove srpske političke mislenice, Jelene Karleuše (ne, nije blog o njoj ili bar ne samo o njoj) iskristalisalo mi se nešto pitanja i nešto malo zaključaka.

- Srđan Karanović je 1974 napravio TV film dokumentarnim stilom "Pogledaj me nevernice", maestralno, jednostavno taman toliko koliko treba da bude, jedan od onih filmova (kratkih) koji se mogu gledati opet i opet i opet ... tako da uvek ostave želju da se pogleda još jednom -

Danas mi je internet "naneo" zadovoljstvo da pronađem snimak filma, traje 38 minuta i ostavlja neizbrisive otiske i utiske i jedino što mogu je da ga podelim sa svima, da se tako napravi šansa za mnoge da uživaju u priči, slici, muzici, atmosferi, dijalozima, likovima, prizorima i mašti jednog umetnika koji je ovaj film napravio davnih dana.

Među nama koji su ga već imali prilike pogledati i gledati nanovo i koji sami sebe svrstavaju u poklonike, razvijen je pravi kult razmene kratkih replika, značenja scena i - naravno muzike, nezaboravne muzike.

 

 

Donesi mi melatonina

Curo fina

Donesi mi bensedina

Umesto vina

Donesi mi vitamina

Sa visina

Iz daljina

Sabor Svetog arhangela Mihaila i ostalih bestelesnih sila 2007

Naveče

22:30 - Sam sam sa klincima. Malo sam lenj.

Plan za sutra: Decu u školu. Nabavka. Kuvanje s kućnjakom.  Aerodrom. Gosti.

22:35 - Zvono na vratima. Otvaram. Preda mnom raščupana komšika odozdo. Na njoj šlafrok preko pižame. Uplakana.

- Zašto plačete? – zbunjen sam. Ona jeca. Traži pomoć? Rekao bih da ne krvari.

 

 

Koji smo mi pagani. Kao sada će nešto biti mnogo drugačije :)

Anyway, moj prvi utisak jeste da smo mi, Novosađani, posle mnogo vremena konačno bili dobri pa nam je Coca Cola poslala čiku u crvenoj garderobi sa belim detaljima da nam donese sneg. Pravi sneg! Hvala Finskoj! Tako lepo sada i drugi mogu da se ugledaju na nas i da ne dozvole silama mraka da marširaju ulicama pa će njima možda Zeka doneti nešto lepo. Ne znam tačno kada stiže Zeka ali ga ovom prilikom molim da mi u maju odnese Maju i buldožere i da mi vrati biciklističke staze i ukradeni bajk. Za početak.

Ovo nije kontrablog, pišem kao odvojen tekst jer kod Jelice ima jako puno komentara, ja kasno videla celu raspravu, provela nedeljno prepodne iščitavajući komentare kod Jelice i Martine... Da ne bude zabune - ja Jelicu mnogo volim i poštujem i nema dileme oko toga da se slažem sa svim što je kod nje napisano, ali imam neodoljivu potrebu da temu pogledam iz drugog ugla. Da se ispravim, to nije samo obična potreba - neke moje prijateljice i neke druge žene nemaju drugi izbor nego da gledaju temu iz drugog ugla.

Imamo ogroman dug s tendencijom rasta, a nizak standard s tendencijom pada, sve veći broj stanovništva živi sve lošije i sve je ogorčenije na onaj mali deo koji je uzeo ogroman deo bogatstva.

Preti li opsanost da zemlju napuste tajkuni a novac su već prebacili u inostranstvo i tako ostave narod kao siročiće? Može li država da dovede državu u red, je li država zaista jača od onih kojima do sada nije htela ili nije smela da pravi smetnje?.Ko ima veću moć i uticaj, ko koga drži u šaci i ko će koga lupiti šakom?Dokle će mediji seiriti sa aferama umesto da izveštavaju o rezultatima obračuna sa kriminalom.

Predsednik države već nekoliko puta s pravom  insistira i daje punu političku podršku obračunu sa organizovanim kriminalom. Iako je bilo nekoliko dobro organizovanih akcija od strane MUP-a i tužilaštva još uvek se ne vidi odlučna akcija države. A da je situacija krajnje ozbiljna dovoljno je uporediti koliko je para država dobila od 2001.godine,šta je izgrađeno i koliko smo zaduženi, koliko ima siromašnioh, koliko milionera. Dakle, konkretno šta  se radilo od 2001.godine do sada, gde su tolike pare, otkud toliko kriminala i mafija. Što duže oni koji su na vlasti budu odugovlačili sa odgovorima na ova pitanja to više rizikuju da se dovedu u situaciju da i sami budu odgovorni za nečinjenje, a ko zna koliko i za činjenje. Izgovor ne može biti ni petstogodišnje ropstvo pod Turcima, ni bahatost Miloša Obrenovića, dvorci Karađorđevića, ni 2.svetski rat, ni komunisti,ni Milošević, ni sankcije, ni NATO agresija, ni odbrana Kosova, ni svetska ekonomska kriza, jer ništa ne može opravdati pasivnost države u obavljanju svojih osnbovnih funkcija.

Profesor Mlađan Kovačević kaže da je od 1. januara 2001. godine do danas država je po osnovu inostranih kredita, privatizacije... uzela 70 milijardi dolara.

Razlike među ljudima su normalne, podele i razlike po mnogim pitanjima takođe, ali ono što nije normalno je na koji način, sa koliko mržnje, netolerancije,netrpeljivosti i ekstremizma se ispoljavaju. Upravo to navodi na zaključak da se podele ipak svode na ljude i neljude, civilizovane i necivilizovane, pristojne i nepristojne.

Ima li načina da se razlike prihvate i tolerišu, a kroz civilizovan dijalog razrešavaju?Gde su tu porodica, škola, mediji, država? Verujem da većina zna šta bi trebalo ali ne zna kako. Ni sam nemam odgovor,  pa evo teksta za razmišljanje.U Press Magazinu je objavljen odličan članak “Svi srpski raskoli” pa je to dobar povod i uvod da se svako zapita i razmisli čemu to, zašto i dokle.

“Dušan Kovačević napisao da se Srbi dele na nebeske i ovozemaljske, proistočne i prozapadne, čuvare Kosova i secesioniste, patriote i izdajnike, racionalne i iracionalne, monarhiste i republikance,vernike i ateiste, četnike i partizane, oslobodioce i oslobođene, Srbe i Jugoslovene, na podunavske, pomoravske, posavske, podrinske, pa na srpske Srbe, kosovske, crnogorske, hrvatske i ostale Srbe. Slede srpski Srbi i Srbi iz dijaspore: nemački, francuski, američki, novozelandski, južnoafrički Srbi. Potom u Srbiji imamo bogate i siromašne, one na ić i na ov, ac, ski, go, ač. Zatim na podele za i protiv Rusija - SAD ;Mladić heroj - Mladić ratni zločinac; Partizani - Četnici ;socijalizam - komunizam ;Ćirilica - Latinica ;Crvena zvezda - Partizan ;narodna muzika - zabavna muzika; autošovinisti-autopatriote;Srbi iz turskog dela Srbije i valjda oni koji nisu.

U podeli učestvuju i sadašnja i bivša braća, rođaci, kumovi, prijatelji. Iza njih su građani i seljaci, stari i mladi, muški i ženski, rođeni i nerođeni. Poslednja podela, po Kovačeviću, jeste Srbin podeljen na samog sebe.

"Nakon islamske revolucije 1979, Iran je postao republika, ali uz izabrani parlament i predsjednika, odlučujuću riječ u mnogim pitanjima i pravo veta na većinu odluka imaju vjerske vođe, na čelu s vrhovnim vođom (ovu funkciju je do svoje smrti 1989 obavljao ajatolah Homeini)."

-- sa Vikipedije

Baš mi je drago što nisam u Iranu, pa da ajatolah Al Hamnei ima ustavno pravo da se meša u poreski sistem, stavljajući veto na mišljenje ekonomskih eksperata u vladi...

Vremena se menjaju. Države racionalizuju. Automatizuju.

U nekim oblastima državne uprave izgleda da se ipak kupuje kvalitetno. Na primer, izgleda da je Srbija jedna od 25 država za koje je utvrđeno da koriste ovaj interesantni softver.

Tomislav Gotovac (alias Antonio G. Lauer) nije bio sa ovog sveta. On je u Umetnost i u Život naprosto došetao iz nekog filma, interžanrovskog, godarovski haotičnog... Odrastavši i duhovno i intelektualno se formirajući na filmu, stripu, džezu i teatru čitavo svoje postojanje posvetio je umetnosti ― baš kao što je i sada, strukturalistički promišljeno, podjednako filmski, odšetao natrag. Uostalom, čitavog života sve fenomene sveta koji ga je okruživao, posebno fenomene umetnosti, Gotovac je lakonski objašnjavao rečenicom: Sve je to Movie...

Za  Toma Gotovca u filmu najbitnija je bila atmosfera, u umetnosti ― istina. U centru pažnje arta kog je stvarao nalazio se sam umetnik, odnosno njegova potreba da se žive vlastiti snovi, potreba da se ideali učine dostupnim i mogućim: Nisam pravio razliku između života i filma...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nikada još nisam okačila video klip bez prateće priče. Pravim presedan filmom o FB bontonu, dodajući mu samo ovo malo reči. Što se mene tiče: ODLIČNO! Zajedno sa ostatkom kampanje koja mi se silno dopala. Povratak u budućnost ili kako tokom samo 60 godina može da se promeni društvo i svet: