Poslednjih dana, zbog specifičnog stanja duše, pobegla sam u rane šezdesete prošlog veka i odgledala par filmova "novog talasa" iz kućnog video-šteka, između ostalih i Cleo de cinq a sept (Kleo od 5 do 7) od Agnés Varda,
jedne po meni jako interesantne i inteligentne rediteljke, o kojoj mlađi ljudi danas, gotovo da ništa ne znaju. Ne svojom krivicom. U poplavi holivudskog treša i drugih filmova žnj produkcije, koji haraju našim područjem godinama, retko da se može naći neki tv kanal na kojem možete pogledati neki dobar evropski film, a o Vardinim filmovima da i ne pričamo. Nepravda i šteta. Da ne grešim dušu, skorašnji razgovor o nouvelle vague fazi sa mojom veoma mladom prijateljicom, kojoj sapunice ili današnje nazovi komedije, u tv sinema ponudi nisu vr', osvežio mi je dan, i učinio da poverujem da nije sve tako crno. Ipak, malo priče o nouvelle vague via networking sa ponešto linkova neće škoditi, iako će moje pisanje za nečiju internet pažnju biti predugačko. 
Da se osvrnem na trenutak na pojavu nouvelle vague u kinematografiji. Pokret pod ovim imenom nastao je u Francuskoj pedesetih godina prošlog veka, i kao vrhunac filmskog modernizma postao je i ostao jedan od najuticajnijih i najvažnijih pokreta u istoriji kinematografije. Mnogi današnji reditelji ne kriju da su bili pod velikim uticajem ovih umetnika, karijatida filma, (Tarantino nije krio da mu je inspiracija bio Trifoov fim "Pucajte na pijanistu"), kao što su reditelji novog talasa bili pod uticajem Hičkoka, Forda i ostalih američkih reditelja, te italijanskih neorealista de Sike, Roselinija i dr. s početka 40-ih prošlog veka. Oko ideje da film postaje način umetničkog izražavanja kao književnost ili slikarstvo, okupilo se na desetine entuzijasta i fanatika filma - Godar, Trifo,Rene, Mal, Varda, Demi, Marker, Šabrol i dr.To su bili umetnici koji su izražavali svoje osećaje, ideje i opsesije kroz svoje filmove, baš kao pisci u romanima i drugim delima.
Uveli su nove filmske tehnike i netradicionalni pristup produkciji. Snimali su na izvornim pariskim lokacijama, na ulici i kafani, svoje komšije, običan svet. Agnes Varda je pravila jedan dokumentarac o svojim susedima, bračnom paru koji je prodavao parfeme i dugmad. U svojoj maloj radnjici, sami su mešali mirise, a ako neko usput želi i dugmad - voila ! Kritika malograđanštine postala je žestoka, a ozbiljne dramske scene često su bile prožete suptilnim humorom, ironijom i cinizmom (u Trifoovom "Pucajte na pijanistu" ima scena kad jedan lik u filmu priča, i kune se da ne laže životom svoje majke, a kadar se prekida scenom u kojoj starija žena pada mrtva.)
Na svojim prvenstveno veoma osobenim filmovima Agnès Varda zaradila je titulu grandmére de nouvelle vague francuskog filma. O njoj sam malo htela da pričam. Njena tipično ženska usmerenost, nije sprečavala Agnés u iskazivanju egzistencijalnih drama u filmovima Poent kurt, Kleo od 5 do 7, Sreća, Stvorenja, Lavovska ljubav( jedini holivudski) Dagerotipije, Jedna peva, druga ne, Žako iz Nanta( o mužu Ž. Demiju) i dr.
Kad mislim o filmovima A. Varde, pa i filmovima svih njenih "unučića" iz nouvelle vague faze, dođem opet do toga kako je lepo postojati na svetu, i pritom otkrivati skrivenu lepotu, opet i opet. Ona, lepota, mnogima ni ne zapadne za oko, ili je omalovaže. A ona je u delima Agnés sublimirana, ispod svega, i unatoč svemu. Ja volim njene filmove i blizak mi je taj senzibilitet. Od njenih pitanja – Šta to znači biti star?...Koga možemo voleti?...Koje se priče mogu i smeju pričati na filmu? - do saznanja da je gledajući njene filmove još uvek moguće "otkriti" svet, posebno Pariz. U njima, on je još uvek živ, lep, i dobro, sa živima, i svim onim mrtvima na Pere Lachaise-u.
Ja nisam neki poseban filmski znalac, jednostavno konzumiram tu umetnost, i na osnovu toga kažem da li nešto volim ili ne. Zašto volim Agnès? U Vardinim filmovima ima najviše te francuske "joie de vivre", neko je rekao, a tako i ja mislim. Kakav blagoslov gledati na život tako! I upijati ga tako kao ona! Neretko, posle, osetim potrebu da budem bolja osoba nego što jesam.
Njen prvenac La Pointe courte, o životu nesrećnog para u malom ribarskom gradiću, bio je prvi film francuskog novog talasa. Ovaj film bio je uzajamno delovanje savesti i emocija, a u stvarnom svetu direktna predhodnica za "Hirošima, ljubavi moja", Alena Renea, sa Emanuel Riva ( seća li se toga još iko ?) u glavnoj ulozi, "Prošle godine u Marijenbadu" istog autora, i drugih filmova rive gauche stila. Iako veoma slična i bliska rediteljima novog talasa, Agnes je pripadala pokretu Rive Gauche zajedno sa Margerit Dira, Alen Reneom, Kris Markerom, Anri Kolpijem, Lelušom i drugim levo orijentisanim umetnicima.
Clèo de cinq à sept (Kleo od 5 do7) beleži vreme u kom jedna pop pevačica čeka rezultate biopsije zbog sumnje na kancer, i odustaje od igranja nametnutih uloga zbog moguće teške bolesti. I tu Anjes upotrebljava vreme na svoj način, događaji se odvijaju u istom tempu kako bi se odvijali u stvarnom životu. "Dok sam lepa, živa sam" stav, naizgled bezdušne pop pevačice, i Pariz via auto, autobus, taksi & visoke štikle. Mnogi kao i Kleo, u njenom filmu, nisu spoznali zakon i snagu lepote, već samo njene substituente, koji nas saleću sa svih strana. Dosta žena ne zna da razlikuje taštinu od lepote, a biti taj mračni predmet želja često postaje sinonim za biti lep. Ali o tome ću drugom prilikom, ako se usudim i odlučim, da kao običan filmski konzument nešto kažem o lepoti, slobodi, i još jednom reditelju kojeg volim - Bunjuelu, što da ne?
Eto, u povremenim i ponovnim susretima sa filmovima novog talasa, došla sam po ne znam koji put do zaključka da su filmovi iz tog vremena bili nekako bolji, hrabriji od ovih koji se danas prave. Kao da su se filmovi i reditelji spremnije bavili raznim temama. Danas su svi puni nekog opreza i po meni osujećeni "čegagod se dotakneš, nekog ćeš povrediti" feeling-om. I opet se vidi određenost i politička nagnutost. Te, "nemoj ovo ovako, povredićeš zajednicu...nemoj ovo ovako, povredićeš nekog nacionalno..."(A.L.Webber). Niko da zaroni u te ljudske mikrokosmose. Tako mi se čini. Ali ne umem ja to vešto da kažem, bolje to osetim i razumem. O tom novom zeitgeist-u sasvim lepo i pametno je govorio Andrew Lloyd Webber (Jesus Christ Superstar, Cats, Phantom of the Opera i dr.) u svom ne tako davnom intervjuu nekim važnim engleskim novinama, i rekao da ne zavidi uopšte današnjim stvaraocima, kad je nekako sve uopšteno, dvodimenzionalno i minimizirano. Svi nekako marširaju na istu melodiju( od ovoga mi se diže kosa na glavi), i još je rekao da je srećan što je živeo u jednom drugom vremenu, te da je u svojim delima uradio otprilike sve onako kako je hteo.
I na kraju ovog javljanja, malo nepotrebnog znanja. Jim Morison je sahranjen na groblju u Parizu jednog julskog jutra pre mnogo godina, u prisustvu pet osoba. Po njegovoj želji. Jedna od njih je bila Agnés Varda.
Tune by Michel Legrand, Les Parapluies de Cherbourg
