У досадашњој дискусији се искристалисало да се разлика између две сфере музике (уметничке и популарне) не може описати појмовима сложености и једноставности. Уистину, дела бечког класицизма ( Хајдна и Моцарта су:
- ритмички једноставнија од латино игара;
- мелодијски лакши за праћење од широких мелодија хитова поп музике;
- мањег акордског фонда од џеза који инспирацију црпи од Дебисија, Равела или чак каснијих извора.
За разликовање две сфере музике, кључни појмови нису једноставност-сложеност, већ стандардизованост - нестандардизованост.
Стандардизација и слушање
Што је музичко дело више организовано, мања је могућност замене детаља. Детаљи популарне музике се заснивају на схемама које независно постоје у одређеном музичком правцу.
Сложене хармоније су лакше разумљиве у популарној музици од истих хармонија у уметничкој, пошто у популарној музици сложеност никада не функционише као "своја", већ једино као прерушавање или улепшавање полеђине у којој се схема увек може опазити. У џезу, на пример, слушалац-аматер је у стању да, при слушању, замени сложене ритмичке или хармонске формуле оним схематским формулама које су представљене сложенијим варијантама, а које су још увек сугерисане. Уво савладава потешкоће хит музике тако што постиже мале замене изведене из искуственог познавања обрасца. Слушалац, кад се суочи са сложеношћу, у ствари чује само ону једноставност коју сложеност представља, а сложеност опажа само као пародијску искривљеност једноставности.
Таква механичка замена стереотипним обрасцима у озбиљној музици је немогућа. У њој, чак и најпростији случај захтева слушаочеву вештину да се перципира "баш као такав", тј. без икаквог слушног сажимања на установљене рецепте. Рецепти (схеме) популарне музике су способни једино да направе установљене ефекте, иначе би музика била "неразумљива". Популарна музика је компонована на такав начин да је процес превођења јединственог у стандардно унапред планиран и са њим се унапред рачуна.
Пошто популарна композиција слуша за и уместо слушаоца, она слушаоца лишава његове спонтаности и прво ствара, а затим експлоатише условне рефлексе. Она не захтева његов напор да прати конкретан ток, већ даје слушаоцу моделе под које може подвести било шта конкретно, што је још преостало. Изграђене схеме, код слушаоца, диктирају начин на који он мора да слуша, док у исто време чине било који напор у слушању непотребним. Тиме популарна музика заправо осиромашује слушаоца за његову урођену способност да чује сво обиље несхематизованих музичких садржаја.
Порекло стандардизације
Музички стандарди популарне музике су развијени кроз процес надметања. Када нека појединачна песма постигне велики успех, појави се стотине других које подражавају ону успешну. Најуспешнији хитови се класификују, а "однос" између елемената се подражава и процес кулминира кристализацијом стандарда. Стандарди су данас "замрзнути", а развили су се на, више или мање, такмичарски начин.
Популарна музика симултано испуњава два захтева. Један је захтев за стимулацијом која изазива пажњу слушалаца, а други је захтев за материјалом који потпада под категорију коју би музички неискусан слушалац назвао "природном" музиком. А заправо, та "природна" музика није ништа друго до збир свих конвенција и формула у популарној музици на које се слушалац навикао и које он сматра непроменљивим. То је једноставан музички језик који потиче од најранијег слушаочевог искуства: од спонтане дечје песме, од брзалица, од дечјих песмица, од једноставних мелодија које се звиждућу "од куће до школе, од школе до куће" и тд. и тд. Општа музичка култура је, у знатној мери, само суперструктура овог основног музичког језика који, међутим, успоставља баријере свему што се њему супроставља. Популарна музика толерише есктраваганције само у оној мери у којој се могу подвести под основни музички језик.
***
Стандардизација популарне музике је само израз двоструке потребе која је, музичким оквиром јавног мњења, усађена у потрошачке захтеве - да музика треба да буде "стимулативна", што постиже одступајући (до извесне мере) од успостављеног "природног", али и да истовремено одржава надмоћ „природног" над тим одступањима.
(Наставиће се)
Teекст је заснован на: Theodor W. Adorno with assistance of George Simpson, "On popular music", Studies in Philosophy and Social Science, New York: Institute of Social Research. 1941, IX, 17-48.)
