Lustracija: Da li je DS protiv ?

ne bih rekla da u ove dve izjave postoji bilo šta što je sporno. Jednostavno su obe nedorečene, kao što to često biva sa usput i u prolazu datim izjavama.

Djelića sam shvatila otprilike: najvažnije je osuditi one koji su počinili krivična dela i prekršaje. Kad to učinimo, onda će lustracija biti lak zadatak jer će ostati jako malo ljudi koji nisu prekršili ni jedan zakon, a ipak naneli nekom moralnu ili materijalnu štetu.

U izjavi D. Petrovića se verovatno prokrala i jedna štamparska greščica:
Stoji: zakone za koje utvrdimo da iz bilo kojih razloga nisu takvi i da mogu predstavljati normativni okvir - menjaćemo.
Treba obrisati ovo i, pa će biti jasno šta je hteo da kaže: oni zakoni koji su ok. primenjivaćemo, a oni koji nisu, menjaćemo. To je rezon modernog političara. Ako je nešto neprimenjivo, menjaš. Ne mislim da je on pritom mislio na zakon o lustraciji, nego više na opravdanje koje državni organi često iznose kako "ne primenjuju neke zakone zato što su loši". Pa ako su loši, promenićemo ih, pa ćete morati da ih primenjujete! Ovo je zapravo Petrovićev početni korak, kao zahuktavanje (bar se nadam).

Belodano je jasno da se duhovno-moralnog balasta, koji srpsko društvo vuče u sve veći glib, nećemo osloboditi bez prave i sveobuhvatne lustracije. Nismo još načinili ni prvi korak na tom putu, a evo prošlo je 6 godina od „revolucije”. Koliko mi je poznato, Zakon o lustraciji koji je usvojen 2003. godine, biće na snazi samo do 2013.. Dakle, ostalo nam je još pet i po godina važenja ovog zakona, a mi nismo još ni zagrebali po površini?!

A kako izgleda poljsko svođenje računa s prošlošću, 10 godina i 27.000 „lustracionih izjava” kasnije? Slučajno pratim te diskusije na poljskim sajtovima (najviše na sajtu Gazete Viborče) pa evo malo mojih (laičkih) zaključaka.

Nakon 10 godina, poljskom zakonu o lustraciji istekao je rok trajanja, Ustavni sud Poljske, izgleda, ne želi da podrži donošenje novog, proširenog lustracionog zakona, kao ni produženje ingerencija postojećeg zakona, a žestok sukob političkih snaga i „tuče” u poslaničkim klubovima po ovom pitanju govore o tome koliko je ova tema i dalje značajna i aktuelna.

Mnogi tvrde kako „opsesija prošlošću i sećanjima” i dalje ostaje glavna neuroza poljskog društva, te da lustraciona ofanziva braće Kačinjski poprima inkvizitorske razmere lova na veštice.. Jedni čak tvrde da insistiranje na daljoj lustraciji zapravo predstavlja njenu namernu kompromitaciju, a drugi kako je ona vid olimpijskih igara unutar političke i intelektualne elite, koji, nakon već doživljene katarze društva, danas samo doprinosi novom oslobađanju radnih mesta koja će zatim popuniti „odabrani”.

Novi zakon o lustraciji, koji je u pripremi, predviđa potpuno otvaranje arhiva i pravičnu lustraciju koja je bazirana na javnoj i ozbiljnoj državnoj instituciji kao što je IPN (Institut za nacionalno pamćenje), koja bi na sebe preuzela svu odgovornost za obelodanjivanje liste saradnika to jest objavljivanje imena onih JAVNIH ličnosti koje su sarađivale i služile ranijem režimu službe bezbednosti. Sada se lome koplja da li u te javne ličnosti uvrstiti novinare, diplomate i nastavničko-profesorski kadar.

Kada se „vrata arhive širom otvore” može doći do novih problema. Naime, kanalisanje „svesnosti javnosti” preuzeće, u najvećoj meri, mediji, a posebno elektronski mediji, koji mogu tendenciozo navoditi javnost na diskusiju o raznim još nedokazanim i neproverenim informacijama koje se, naravno, nalaze u arhivama, ali za koje još nije utvrđeno da li su autentične po svojoj suštini. Činjenica jeste da su svi dokumenti autentični u smislu da su proizvod obrade „Bezbeduvke”, međutim ne sadrže uvek istinite informacije a često predstavljaju namerne ili nenamerne budalaštine. Pa tako, neke novine ili tabloidi koji su protivnici lustracije, a takvih danas u Poljskoj ima ogroman broj, mogu tendenciozno da objave određenu izmišljotinu koja zaista postoji u arhivama, i na taj način potpuno obesmisle i dezavuišu sam akt otvaranja arhiva. Ova moguća prepreka mogla bi se izbeći time što bi novi zakon o lustraciji predviđao da zadatak obelodanjivanja lista saradnika bude u potpunosti prepušten ozbiljnoj lustracionoj državnoj instituciji.

Poljska je, kao država, čak nedavno tužena i pred sudom u Strazburu, zbog kršenja ljudskih prava prilikom postupka lustracije, a po tužbi Tomaša Matijka, narodnog poslanika. On je u Poljskoj optužen da je „lustracioni lažov” (zvanično usvojen termin za one koji nisu iskoristili zakonski rok da pred komisijom, u svojoj „lustracionoj izjavi” iznesu istinite podatke o svojoj saradnji sa Službom), te je kao takav uklonjen sa mesta poslanika i sprečen da narednih 10 godina obavlja bilo kakvu javnu funkciju. Matijko se Strazburu žalio kako mu je povređeno ljudsko pravo jer mu nije omogućeno pravično suđenje i „jednakost oružja” usled nedostupnosti dokumenata koja su i dalje bila označena kao delimična „državna tajna”, a do kojih je tužilac imao pun pristup. Matijko je ova dokumenta, međutim, gledao samo u „tajnoj sobi” lustracionog suda, i bez pravljenja beležaka.

Sud u Strazburu je zaključio da jeste došlo do kršenja Konvencije o ljudskim pravima, kao i da država koja vodi lustracioni postupak mora obezbediti lustriranom sve procesne garantije koje proizilaze iz prava na pravično suđenje, a ukoliko državni interes i dalje nalaže čuvanje tajnosti podataka ranijih službi bezbednosti, država koja vrši lustraciju dužna je da neophodnost ove tajnosti detaljno obrazloži. Sud je ipak konstatovao kako, imajući u vidu protok vremena, dokumenta ranijih službi bezbednosti ne bi trebalo više da budu obuhvaćena klauzulom tajnosti.

Marek Nowicki, predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava, smatra da ova presuda Strazbura potvrđuje osnovna načela kojima se država mora rukovoditi ne samo prilikom sudskog postupka već i tokom celog postupka lustracije koji za krajnji rezultat ima činjenicu da država trajno „obeležava” određenu osobu kao kolaboranta sa ranijim tajnim službama. Ovo se takođe može odnositi i na „listu saradnika” koje IPN namerava da objavi. Jer, javno objavljivanje liste automatski dovodi do stigmatizacije pojedinca i gubitka ugleda a da sudski postupak još nije ni započet.

Sud u Strazburu, međutim, nije priznao Matijku naknadu za nematerijalnu štetu, već samo nadoknadu sudskih troškova, na ime kojih će mu iz poljskog budžeta biti isplaćeno 1220 eura.

DS je protiv lustracije. Djelic vec jasno najavljuje prebacivanje lustracije na krivicni teren - ocigledno sracunato. Kaze, da ce kriminalcima biti sudjeno - jer zeli da zabasuri lustraciju od paznje javnosti i prevede je na potpuno drugi teren - koji nema veze sa lustracijom, tj. u nadleznost tuzilastva koje ce procesuirati krivicna dela. Ta krivicna dela nemaju nikakve veze sa lustracijom. To ce mu i proci mozda, ako se opozicija u Srbiji snazno ne odupre ovakvim potuljenim akcijama DS-a.

Naime, lustracija nema nikakve veze sa krivicnim gonjenjem, ona je nesto sasvim drugo - ona je potpuno zasebna procedura. Lustracija je zapravo proces u kome se utvrdjuje politicka odgovornost za sluzenje rezimu koji je krsio ljudska prava, te zabrana vrsenja javnih funkcija u izvrsnoj, sudskoj i zakonodavnoj vlasti. Znaci zabrana bavljenja politikom i ucesca u vlasti, ljudima koji su direktno bili u funkciji Milosevicevog rezima.

Apsolutno se ne slazem sa stavom DS-a i prethodnim komentarima da je za lustraciju potreban visegodisnji maltene visedecenijski period. To su price onih koji zele da kupe vreme i zabasure svoja nedela, sacuvaju stecene pozicije, da razvuku taj proces i anuliraju ga. To je interes vladajuce koalicije DS-DSS-G17, koje vrve od radnika i saradnika tajnih sluzbi i tajkuna. Ova vladajuca oligarhija je apsolutno protiv lustracije.

Lustraciju je vrlo lako i jednostavno izvrsiti u kratkom vremenskom periodu. Jednostavno odstraniti sa javnih funkcija, one koji su bili u rukovodstvima SPS-a, JUL-a, SRS-a kao i svim radnicima i sradnicima tajnih sluzbi. Eto vrlo proste i brze lustracije.

Izgovori DS-a kako ne moze to tako brzo - ali mi jesmo za lustraciju, pa za to treba vremena, pa nije Petrovic mislio ovo nego ono, kao ce se suditi kriminalcima, nepobitno podsecaju na politiku odugovlacenja i razvlacenja DSS-a, podmetanju klipova pod tockove demokratizacije Srbije, to smo vec videli posle 5.og oktobra, i sada DS neumitno postaje ono sto je i DSS, jos jedan udbaski centar moci koji direktno opstruise uvodjenje demokratije u Srbiju.