U selo su Cigani retko dolazili. Romi nikada, jer niko ih tada nije tako zvao. Doduše, nisu ih zvali ni Ciganima, nego »Firaunima« ili »Biberanima«. Ovo drugo ime se meni mnogo svidjalo, bilo je lepo, sićahno i mrko kotrljajuće.  Reč »Ciganin« se koristila samo u raznoraznim pridevima, mahom negativnog ili podrugljivog karaktera. Ukratko, oni

Budućnost je kategorija koja ima samo jednu sigurnu dimenziju –  da dolazi posle sadašnjosti. Ona će, u svakom slučaju, biti različita od slike koju o njoj danas imamo. Potpuno različita, međutim, neće biti. Kada je reč o bliskoj budućnosti, preciznije o pandemiji covid 19, može li se predvideti njen kraj?  

Na sunčanoj strani-civilizacije

Na prozoru porodične kuće nadomak zemunskog keja, Aleksandar Dragutinović je svojeručno izlagao art fotografije iz svog bogatog

Neću se praviti da razumem kako funkcionišu i šire se virusi. Vidim šta prave. Dovoljno mi je. Neću ni da se pravim da znam kakve mere je potrebno preduzeti da se virusi ne bi širili u društvu ili makar da se njihovo širenje smanji. Iskustvo drugih pokazuje kako mere rade. I poštujem te mere. Da li su mere dobre dovoljne, dobre, pravovremene drugo je pitanje i neću da se pravim da znam kakve bi bile idealne.

Moji horski drugari su se poslednjih dana potrudili da osveže ovo kućno tavorenje zajedničkim pevanjem.

Na žalost, ja nisam našla vremena da učestvujem, ali neka  ova objava bude moj doprinos.

Pre više od tri veka poznati matematičar i filozof Gotfrid Lajbnic izgovorio je rečenicu koja zbunjuje svet sve do današnjih dana, rekavši da živimo u "najboljem od svih mogućih svetova". Ovu je tvrdnju potkrepio i prilično interesantnom teološkom i filozofskom raspravom, i to je otprilike bilo to. Nakon Lajbnica, izgleda da je većina ipak pre bila raspoložena za to da pomenutu tvrdnju opovrgne, nego da je potvrdi.

Doduše, samo do današnjih dana, kada su se, između ostalih, pojavili i autori svetski poznatog bestselera koji tvrde da ne samo da živimo u najboljem od svih mogućih svetova, već da je svet u stvari mnogo bolji nego što mi uopšte i možemo da pretpostavimo. Opet, neko će reći, čemu sve to, posebno u ovim smutnim vremenima, punim nesreće.

Poznata francuska izreka “što se više menja, sve je više isto” je cinična konstatacija o stanju, ili  situaciji u kojoj se nalazimo.  Ona je, po mom mišljenju, univerzalna jer mi se svi, dokle pamćenje i istorija dopiru, uvek nalazimo u nekom stanju ili situaciji.

Ova korona situacija čoveka prosto izaziva da počne da razmišlja o tome kako će biti posle. Posle je kad

АПЛИКАЦИЈА ЗА КОНТАКТЕ

Ово сам добио меилом, и даје нову наду у борби против короне:

Drage kolege,

Teško je u ovo ludo vreme pronaći nešto zanimljivo što ima veze sa svime što se dešava i ujedno digitalno i deluje da bi stvarno moglo mnogo da pomogne u ovakvoj i sličnim situacijama ovog tipa.

Naime, u Nemačkoj se velikom brzinom radi na razvoju aplikacije za mobilni telefon koja bi pratila širenje zaraze koronavirusom.

Trenutno se

Mozda je ovo bas trenutak da prodjemo unazad tunelima kroz vreme i dodjemo u Beograd, nas divni Beograd za vrene Drugog svetskog rata. 

 Moj tata je tada bio beba, pricao mi je da je spavao u decijim kolicima, nije bio organizovan krevet. Ostave ga tako ponekad mama i tata i odu u pozoriste. On mirno spava, sem sto je jednom ispao iz kolica, i nikom nista. Sam kaze kako to sad sve zvuci kao horor film za danasnje roditelje. Kolica napravljena od drveta, polukruzna, kupjena negde u gradu, mozda Robna kuca na kraju Knez Mihajlove, kasnije se zvala Nama.

Njegova mama, a moja

Novi grafici koji se pojavljuju pokazuju koliko je zapravo virus smrtonosan. Za sada imamo podatke samo za Italiju i to za najugroženiji grad i biće zanimljivo videti ih za druge gradove i druge države. 

Ovo je tekst moje kolumne iz Blica od utorka. Danas mi se urednik zahvalio na saradnji rekavši da je to mora da uradi u sklasu sa nalogom centrale Ringier Axel Springera.

Nema razloga da mu ne verujem pošto me je on pre nekoliko godina i angažovao da pišem za Blic, na ćemu mu se oviom putem zahvaljujem.

Sledi tekst poslednje kolumne: 

Nazvala ja mamu pre neko veče i tako, zapitkujem je koješta o prošlim vremenima i ljudima, a nju ta moja pitanja, uglavnom, nerviraju. Kaže: "Šta će ti to? Nećeš, valjda, o tome da pišeš?" Lažem je da neću, nego eto da nam razgovor što duže traje. I padne mi na pamet da je pitam kako su se pomirili ćale i Vito. Prve komšije, bre, živeli k'o jedna kuća, a zavadili se, samo krv što nije legla!

Sećam se kad su se posvađali da je bilo grozno i da smo ih jedva razdvojili da se ne poubijaju. Sećam se i razloga, Vitova snaja dobila neko ljubavno pismo, a on osumnjičio

Gost autor: Gospođa Klara  

Osvanuće i taj dan, jednog dana, kad se završe ovi dani. Ponavljanje iste reči u jednoj rečenici je u funkciji insistiranja na činjenici da vreme kao dimenzija dostupna našoj percepciji i dalje postoji, iako se nekako čudno zakrivilo, ušlo samo u sebe i pretvorilo u niz jedinica koje se ne nižu sukcesivno, već su se sabile u jednu tačku, jedan beskonačni dan tokom kojeg jedino imamo pravo na rutinu, kako u razmišljanju, tako i u... hm... aktivnostima.
Nego, da skratim uvod koji će da zaglavi ili u metafizici ili u kvantnoj fizici, i da postavim pitanje.

                ""