na danasnji dan 2001. godine tadasnjem predsedniku tadasnje jugoslavije vojislavu kostunici u njurorku je uručena nagrada instituta istok-zapad za svetskog državnika godine.

 

 

edit: fotografija nije sa dodele nagrade. ukoliko je neko ima neka prilozi.

 

 

Neki od blogera znaju da sam sredinom Aprila bio u Lisabonu te su sa pravom očekivali blog o mom doživljaju istog. Posle dužeg premišljanja šta da napišem o tom gradu, a što Tiago nije već predstavio na bolji način od mene, odlučio sam da uopšte ne pišem o Lisabonu već da pišem o Kaškaišu, gradu u Lisabonskoj regiji do koga možete stići vozom koji od Lisabonske stanice Cais do Sodre ide na svakih dvadesetak minuta.

Umesto da mnogo filozofiram o samom Kaškaišu predstavljam vam neke od njegovih stanovnika:

Moj drug Samuel živi u Belom Blatu
bogatom multietničkom selu u Banatu
(poznatom po čudnom ptičjem rezervatu
roda, čaplji i pataka u neviđenom jatu)
posvećen kompjuterskom zanatu
i mada bi mogao da ide u zlatu
on nikad ne nosi čak ni kravatu
mada je, ruku na srce, prvi gazda seoski
uh, uspeh mu je bio stvarno meteorski.
Ako ga baš zagledaš sa svake strane
moraš da priznaš da nije bez mane:
kad mu dune ume bogu da krade dane
ponekad hoće i ko baklja da plane
ili se ponaša ko da je sišo sa grane
pa baca oko na

Slobodoumna verska manjina u Turskoj

Zvanične statistike o verskim manjinama u Turskoj nisu dostupne. Po nezvaničnim procenama bar jedna trećina stanovništva Turske su aleviti. Turska ima oko 78 miliona stanovnika. Od toga su 98 odsto muslimani, pravoslavaca ima oko 130 000, katolika oko 130 000, Jevreja oko 50.000 i šamanista 15.000. Najveći deo muslimana su suni muslimani dok aleviti čine oko 30 procenta, što iznosi skoro 20-24 miliona. Aleviti su znači najveća verska manjina, ali i najmanje poznata.

Grubo ročeno aleviti se računaju kao sekularizovaniji od konzervativne

 

 

 

 

          Večeras neka vatre se pale

          večeras neka dođu svi

          mi igramo super-finale

          zato mila dođi i ti...

 

...odzvanjalo je u glavi desetogodišnjeg dečaka, tek pristiglog u Glavni grad u svrhu ekskurzije, dok je gledao po prvi put reku ljudi sa zastavama  obožavanog kluba.To je bilo to.Njegova simpatija je sedela iza njega, njegov tim je igrao prvo finale kupa UEFA.Ništa mu više nije trebalo u životu.Da je mogao, zamenio bi svoj tek započeti život za postignuti gol te večeri i za poljubac svoje prve ljubavi.

Bubica je došla u naše dvorište pre jedno tri nedelje, uselila nam se u šupu (iskreno, zidan objekat pod krovom od jedno 60 kvadrata pun svakoraznog građevinskog alata i ostalih dasaka i potrepština), bez hrabrosti da izađe napolje, bez želje da napusti svoju novu kuću.

Bubicu smo primetili na ulici pre malo jače od mesec dana. Sakrivala se iza velikih točkova kamiona komšije Belog, koji isti parkira preko puta kuće mojih roditelja. Velika oko kilo mesa, klasično avlijanerski duga crno-smeđa dlaka, podignutih ušiju, špicaste njuške, preplašena, tužnih očiju, preslatka...ipak

BRANIMIR GLAVAŠ je proglašen krivim po prve dvije točke optužnice za slučajeve "selotejp" i "garaža" te je nepravomoćno osuđen na jedinstvenu zatvorsku kaznu od 10 godina zatvora. Po prvoj točki optužnice, koja se odnosi na slučaj "garaža" i u kojoj se opisuje mučenje i ubojstvo Čedomira Vučkovića, natjeranog da popije kiselinu iz akumulatora te zlostavljanje Nikole Vasića, Glavaš je osuđen na pet godina zatvora, jer je "propustio spriječiti mučenja i ubojstva".

Po drugoj točki optužnice, koja se odnosi na slučaj "selotejp", Glavaša se tereti da je naredio uhićenja,

Ambasador Rusije u Beogradu, NJ.E. Aleksandar Konuzin napisao je, povodom Dana pobede nad fašizmom, autorski članak u Danas-u, pod naslovom “Podigli su glavu oni koji su pucali u leđa”(koincidencija sa nama je slučajna?).

Toplo preporučujem taj tekst, koji bi mogao biti korisna literatura našoj državi, vojsci, istoričarima, prosveti i svima, kao lekcija o dostojanstvu, nacionalnom ponosu i civilizacijskim vrednostima, bez ideološke ostrašćenosti. Rusija se davno pre Srbije odrekla  komunizma ali ne i nacionalnog dostojanstva i svoje istorije, ona se ponosi antifašističkom borbom i bez ideološke ostrašćenosti odaje dužno poštovanje “Crvenoj armiji».

 

Evo samo nekoliko citata kako ambasador Konuzin civilizacijski, državnički i patriotski govori o pobedi nad fašizmom i svojoj zemlji:

Svi elementi dobre italijanske opere su i danas prisutni, od mita i stogodišnje tradicije, preko elegancije, skandala, tragedije, spletki, čestih obrta, žala za propuštenim prilikama, velike unutrašnje borbe i veličanstvene kulminacije - trijumfa.

Giro d Italia ima sve ono što svaki biciklista voli, zaplet i dramu, šansu za izlazak iz senke i veliku javnu pozornicu koja se proteže kroz najlepše predele Italije. Najveći junak Gira svih vremena je Fausto Coppi legenda koja živi, a koji je ugradio sebe u ovu veličanstvenu trku...

Često se pitam kada je sve počelo. I tada, dok vrtim film, svog detinjstva, svatam da sam muzikom postao trajno zaražen u periodu izmedju 5-10 godine, kada sam odlazio s rodteljima kod svojih prijatelja i tamo slšao kako tata i njegova ekipa svira gitare. Bilo je tu pored gitara i manodlina, tamburica, kontrabasova, daira. Sviralo se sve i svašta. Uglavnom bi se počelo s klasicima: The Beatles, Rolling Stones, The Animals etc, a kako je noć uzimala pod svoje pevale su se starogradske i sevdalinke. Nekoliko godina kasnije nekako se sve to raspalo, i nije više bilo muzike, niti je bilo

 - tekst posvećen različitim perspektivama koje (ako želimo) može da nam da 9.Maj, tekst podsećanja na prošlogodišnju atmosferu DANA EVROPE i malo o predrasudama, zabludama i tlapnjama kad su evropske integracije u pitanju i sasvim malo i najmanje o pojmarošima koji se, ponosni na sopstveno neznanje, ponekad bave Evropom -

- tekst je i pokušaj dokaza da u Srbiji ne postoje ni politički ni institucionalni ni idejni ni strateški protivnici evropskih integracija, dočim onih koji sami sebe takvima smatraju - ima na pretek, oni govore o razlozima svog protivljenja Evropi, ali oni ne rade ništa (niti mogu raditi) što bi protivljenje ikada realizovalo, ali je dobra vest da svi ti "kobajagi" euro-skeptici, euro-demagozi, euro-anti-globalisti, euro-pojmaroši i ini mogu sasvim lako pridružiti svakom dijalogu o Evropi i njenom Danu, samo ako malo "uzmu knjige u šake", jer već odavno ne postoji nikakav razlog da njihovo sopstveno neznanje o bilo čemu bude "omen" atmosfere u Srbiji - 

- i malo ponovo o nedostatku "kulture samopoštovanja" koju skoro pa i ne treba - dokazivati, od nedostatka putokaza na putevima do mesta na koje smo (kao) ponosni, preko neznanja o procenama šta, koliko i gde, koliko sporo i s kolikim greškama se menja po pravilima evropskih integracija, sve do bacanja đubreta gde god to stignemo, sve "busajući se u grudi" patriotske i slobodarske, a ne uviđajući da je svaki nemar prema okolini sopstvene lokalne zajednice neporeciv dokaz prezira prema svojoj zemlji i prema sebi samom - 

Autor: Rodoljub Šabić

Posao koji radim često me dovodi u priliku da srećem ljude koji su spremni da ustanu u zaštitu javnog interesa, da se suprotstave zloupotrebama, korupciji, kriminalu, da se radi toga sukobe sa formalnim ili neformalnim „pravilima" o čuvanju raznoraznih tajni, - insajdere ili „duvače u pištaljku".
A to da ti ljudi u tim sukobima nedopustivo često doživljavaju vrlo ružne stvari, izaziva prirodnu potrebu da im se pomogne. Pomoć je bez sumnje potrebna. Da bih to ilustrovao, često javno upotrebljavam „spisak" koji ironično zovem „pet lakih

Pošto sam ustao u vrlo necivilizovanih 3.45h, u sam cik zore sedim u kolima pored pašnjaka sa tekunicama. Još je hladno. Ni tekunica nema - i one čekaju prve zrake sunca. Ja, doduše, ne čekam tekunice, već orla krstaša, da dođe na doručak. A krstašu je brojnost u Srbiji toliko opala, da se gnezda na prste jedne ruke mogu izbrojati - i da vam nekoliko prstiju ostane višak. Ali, ni od njega ni traga.

Ako ste ikad kao dečak ili devojčica imitirajući Indijance ili kauboje prislonili uvo na šinu da bi čuli približavanje voza, onda ste već instinktivno znali jedno od osnovnih načela akustike o brzini zvuka: zvuk najbrže putuje kroz metal (5170 m/s), zatim vodu (1464m/s) a najsporije kroz vazduh (340 m/s).  Kao tinejdžeri u nekoj diskoteci, verovatno ste, pri čistoj svesti, vrlo dobro primećivali kada zvuk počinje da prelazi granicu bola (oko 120dB).  Uprkos popularnom shvatanju, deciBel nije merna jedinica sa apsolutnom vrednošću: prihvaćena skala od 0 do

Nemam šesto čulo, intuicija mi nije jača strana. Opet, sinoć sam posle 90. minuta utakmice Čelzi - Barselona zastao da sačekam gol Barselone za prolazak u finale. Svakome ko se i malo razume u čaroliju zvanu fudbal je bilo jasno da će Barselona dati taj gol. Jer sve se poklopilo:

Udaraca na gol Čelzija: 0

Isključenih igrača: 1 - Barselona

Barselona igra sa 10 igrača