Tokom svog prethodnog boravka u Biki, jednog kasnog popodneva, pred kraj utakmice Evropskog prvenstva u fudbalu, primetio sam da domaćini u Izletničkom klubu Vai Tu pomeraju stolove, ukrašavaju salu i postavljaju ukusne stolnjake, escajg i keramičke krčage, šolje i pepeljare. Pomislih: sprema se neka proslava, šta li je. Prolazeći isto veče, kroz vrata primetih da je veselje u toku, pa ne svratih (da ne bude ono "ja sam sa mladine strane"). Tek sinoć, pokazujući grad grupi skauta iz nekoliko evropskih zemalja i kolegi iz Namibije, shvatio sam o čemu se u stvari radi.

Za mene, sopstvenog hroničara, sutra je još jedan jubilej. Osim onog zajedničkog i tužnog, jedan intimni i važan. Tog dana sam prvi put u životu dobrovoljno dala krv.

U neverici da će se uveče desiti ono čime su nam mesecima pretili, provodila sam najnormalniji radni dan, pokušavajući da držim konce posla u svojim rukama i da ignorišem opštu zbrku i loše informacije. Nisam noj s glavom u pesku - već se trudim da mislim i izgovaram samo ono što želim, a želela sam mir.

Usred posla zazvonio mi je telefon i poznanica me je panično i plačno o nečem obaveštavala.

''Stani

Sutra će biti točno deset godina od početka napada NATO-a na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju - prije svega na Srbiju. Vjerojatno svatko od nas ima neke uspomene na te dane i događaje. Možda je ovo dobra prilika da čujemo te uspomene i/ili da s ove desetogodišnje udaljenosti pokušamo analizirati sam sukob, njegove razloge i posljedice.

Da bih potakao to iznošenje privatnih uspomena ili analiza, danas objavljujem izvatke iz svog privatnog dnevnika iz 1999. godine. Nisam još siguran da li će to biti samo "jednodnevni eksperiment" ili ću ga nastaviti u sljedećih nekoliko

састав на тему . . . омоима

миленко, ујак мој 1, не рођени, баш са женскама среће имо ние . . .

прекошуме однас, исвињског срема, малко је бијо ћорав јер га ритно коњ комалога, доксу га поткивали, а он се нашо ди није требо, па после, бијо столар, ко и дедаПрока му а и покојни татаСава тишљерму, јер је већ укући алата тог било, а и радијоница, немош каасти и муштерија покоја, па се дало живити, отог посла.

Znate kako kazu, kako nije vazno koliko imate godina, vazno je koliko ste ostarili?
E pa to je izgleda tacno.

Dan je poceo odlicno.
Mom komsiji su se kola pokvarila ili mu je sin najzad poginuo vozeci taj j***** hamer po njivama. Tako da me posle dugo vremena nista nije probudilo u pet sati ujtru.
Pored mene je lezala divna polu-gola (pesimista u meni, bi rekao polu obucena ali ne danas), najbolja devojka od svih (Kison).
Nisam se smrzavao, tako da moja pec iz doba Obrenovica jos nije prsla na moje veliko iznenadjenje.
U tom prvom jutarnjem trenutku je sve bilo savrseno.

Večeras mi je pripalo zadovoljstvo da na svom blogu ugostim ines08. Vjerujem da ćete podjeliti isti osjećaj ukoliko se odlučite pročitati njenu priču. 

Ideologija

Ono što je mene zaintrigiralo nije pitanje da li je episkop u pravu, nego komentari ovde na Blogu, koji pokazuju da je ideološki aspekt Njegoševog književnog dela bitniji od svega ostalog.

siri brzo vesti , sa RT

http://twitter.com/jasminatwitter

Gost autor: Kengur-brat 451

Ovo je priča o kengurici koja više nije sa nama, priča o ženi koja je preminula na putu da postane mama.

Grad - Beograd, vodeća metropola na Balkanu, mesto - najelitnija klinika na tom istom Balkanu, Klinika za ginekologiju i akušerstvo - Višegradska. Stručnjaci, u šta naravno ne treba sumnjati, najbolji na Balkanu. Sve kao po običaju

Kada to pitam, ne mislim kada ćemo imati normalne ekonomske uslove za život, zadovoljavajuće zdravstveno i socijalno osiguranje, kvalitetne kulturne sadržaje, mogućnosti i šanse koje svi građani i građanske Srbije treba da imaju. Ne, ovo pitanje postavljam svojoj braći gej muškarcima i sestrama lezbejkama. Kada ćemo mi kao grupa živeti normalno?

Kada ćemo moći da sa svojim partnerima sedimo u parku na klupi, da se držimo za ruke i da gledamo kako raste trava, bez straha da nas s leđa neko bejzbol palicom ne lupi u glavu i prospe nam mozak.

Kada ćemo moći da se na rastanku sa partnerom poljubimo i da mu mašemo dok odlazi, umesto što se prijateljski zdravimo, jer čak ne smemo ni da se zagrlimo, jer će to možda izgledati suviše pederski.

Kada ćemo moći da sa svojim partnerima normalno plešemo po svim diskotekama, a ne samo u svojom getu u koji svakog vikenda žele da upadnu razulareni skinsi?

Kada ćemo moći svog partnera normalno da predstavimo svojim roditeljima, umesto što ih sada lažemo da nam je ta osoba s kojom se jako često viđamo prijatelj?

Kada ćemo moći da plačemo na ramenu svojih prijatelja, jer nas je partner ostavio zbog tamo neke kučke, a da ne dobijemo odgovor da svoj privatni život zadržimo za sebe?

Kada ćemo postati sinovi i ćerke naših roditelja, kojih se oni neće stideti i zbog kojih neće osećati tugu i setu jer nismo heteroseksualni?

Kada ćemo postati dostojanstveni pripadnici ovog društva, koji ne moraju da kriju svoju seksualnost i koji se svoje seksualnosti neće stideti?

Sebi ova pitanja postavljam već petnaest godina.

Manipulacija, prevare, podmetanje... Jeste. Pricam o nasem svakodnevnom zivotu. Po nekad mi se cini da je biti inteligentan u nasem drustvu u stvari otezavajuca okolnost u kome elita zivi od nedostatka dokaza a stalima se serviraju mrvice i bombasticne price. Ne mogu da se setim zasto ni je bas obogaceni hleb pao na pamet ali puno toga nam je servirano kao lepo i dobro sto u sustini nije bilo istinito. Sa kakvom namerom - nikad nije bilo jasnije. Hleba i igara je samo demonstracija sile.

OB - obogaceni hleb. U to neko vreme kada se nije ni nagovestavao prelazak na trzisnu