Gost autor: Tasadebeli

Не видимо се више... Али се чујемо и даље...

Полумрак Арене... Унутра 20 000 људи... Лево од мене отац и син... Отац са

штапом, рекао бих да има близу 70... Син има четрдесетак... Десно од мене

четворочлана породица... Мама и тата, син од десетак година и ћерка од 13-14, у

кожној јакни и са кожним наруквицама, која је све време на ногама и игра. Тата је

прати док мама седи загрливши малишана и цупкајући на седишту све време.

Доле у партеру неки момци и девојке у бајкерским јакнама са исписаним именима

својих бајк клубова из разних градова Србије... Поред њих опет неки фини и

неговани момци и девојке са бебастим лицима... Публика шаренолика, старости од

10 до 75 година из многих места у Србији, али и из Македоније, Босне,...

(Prekoredan blog.)

Od početka moje avanture pre četiri godine nepoznati ljudi su mi mnogo puta pomagali, ugošćavali me, čašćavali, poklanjali mi hranu a nekad i novac. Ali nikad mi se nije desilo ništa ni nalik ovome što sam danas doživela.

što nam B92 ne reče kad smo ga branili devedesetih da će iz minuta u minut da prati ko je novi ukućanin u kući velikog brata da se ne cimamo onda?

jedna mala lična etička dilema.

 Ovog vikenda počinje ludilo!

Kako vreme odmiče svi ćemo biti uvučeni sve više i više,

treba da izdržimo do poslednjag dana kada dolazi do kulminacije.

Kako se datum približavao, u glavudži mi se sve češće vrzmalo ovo:

Pravni fakultet sam upisao 1965 godine. Želeo sam da upišem Akademiju likovnih umetnosti ali sam podlegao želji mog oca: Obrazovan si, obrazovaćeš se još, imaš jezičinu i kad budeš diplomirao, mislim da možeš da budeš jedan od najboljih advokata ove zemlje i činjenici da je gomila mojih drugara iz Titograda

Gost autor: alselone 

Postoje fotografije koje samo posle jednog pogleda nosimo sa sobom čitav život. Nikada zaista ne nestanu, samo se sakriju u dubljim nivoima svesti i podsvesti te nam se vrate kada one to žele, u snovima, dok čekamo na semaforu, dok se kupamo, dok ljuljamo dete na ljuljašci...

To su fotografije koje pokazuju svu surovost sveta u kom živimo, a na drugom nivou i svu surovost bivanja čovekom, svu surovost života. Ovo je svet koji smo mi napravili.

 Neka ti je laka zemlja, anđele mali, mali borcu i tragaču za srećnim životom. 

Do sada je za srpske političare postojala podela na bratsku Rusiju, prijateljski nastrojene zemlje i one treće kojima težimo i sa kojima moramo gajiti korektne odnose. Dolaskom Aleksandra Vučića na tron saznali smo da imamo prijatelja na sve strane a da toga, do njegovog dolaska, nismo bili ni svesni. I pored onog njegovog, sada već poznatog - “prvi put u istoriji Srbije”, imamo i - “moj prijatelj Orban/Vestervele/Cipras/Kurc...” (Ali niko ga nije pitao šta mu dođe Putin jer bi u tom slučaju preko usta morao da prevali reč - tata)

Uzgrd koncept rijalitija je izmislio poznati guru marketinga Gebels a usvojio poznati humanista Adolf Hitler. I njihova ideja je bila, moram da priznam, bolja i ispravnija, od suma ideja rijalitija koji nas zapljuskuju. Istini za volju niz nepovoljnih okolnosti nije dozvolio dvojici poznatih Nemaca da nametnu svoju politiku drugim sredstvima (definicija rata). Ideja je bila da se u većim gradovima u Nemačkoj instaliraju veliki ekrani gde bi se emitovao život normalnih uzornih, doduše arijevskih porodica. Ustajanje, doručak, spremanje za posao i školu, rad, učenje, sport, ... Jeste, tvrdim da je Hitler imao boje namere od ovih sa Pinka, Prve i šta sve. 

Piše: Rodoljub Šabić

Aktuelna je prilično "žestoka" medijska "gužva" u vezi sa incidentom između ministra finansija i dve poštanske službenice. Nemam nameru da ovim postom "dajem doprinos" raspravi o tome da li ministar finansija treba ili ne da pokaže ličnu kartu poštanskoj ili bankarskoj službenici i da li ona, zato što "nije prepoznala ministra" sme, odnosno treba da snosi bilo kakve konsekvence, osim jednom rečenicom, kao juče na Tviteru - "i ako treba i ako ne treba, isto važi i za ministre i za građane."
Ali, kad smo već kod ličnih karata i ministra

Ovako je to izgledalo avgusta 2009.

Tek počeo da čitam sjajan tekst o očajničkim pokušajima zaštite ugroženih ptica na Havajima, pa se setio... Upoznao sam više nasih biologa u poznijim fazama karijere, pred penzijom ili u njoj, koji su pokazivali isto razočaranje i depresivnost koju pokazuje pesimistični stručnjak koga na početku pominju, ali iz uljudnosti ne imenuju.

*misli se na odlazak dvoje na jednu noć. negde. ljubav shvatiti uslovno. može, a i ne mora.

Ja: Imaš one sajtove s popustima. Upola cene odeš negde na jednu noć, izmestiš se iz života i budeš...šta hoćeš.
Kum, gleda u kumašina, s nekim blagom nevericom/ironijom na licu: To mora da je bila njena ideja! (po njegovom mišljenju, ja uvek imam neke glupe ideje:)

 „Mala moćna muzika“ naslov je druge epizode novog serijala Al Jazeerinog „Ritma Balkana“, koja istražuje urbanu muziku Prištine i Kosova.

Danas (1. septembra 2015.) tokom dana je izbio požar u selu Babine kod Prijepolja. Požar se veoma brzo širi čemu pogoduje vetar.

The branding of Serbia has been going through a very long series of false starts and misfires for as long as I have known about it. I was involved in an early post-transition project in 2004 and 2005, but the branding initiative was ultimately shelved because no one could address the elephant in the conference room:

What is Serbia's brand?