Velika seoba naroda (osma od deset priča)

Park je karavansaraj. Sa ulice se vidi krst od kamena po kome se veru sitna deca. Naokolo, po ogradici spomenika suši se šaren veš. Nisko sunce, pocrvenelo pred zalazak. Utihla je dnevna graja i slabo se ko kreće. Tamo dublje, putnici prostrli ponjave po prašini i mole akšam pod vedrim nebom. Mrak pada

Piše: Rodoljub Šabić
Pre dve godine, baš u ovo vreme, u trećoj dekadi avgusta, "hit" vest kojom su se bavili manje više svi mediji bilo je to da je Jovanka Broz, udovica bivšeg predsednika SFRJ hospitalizovana u Kliničkom centru Srbije. Način na koji su mediji izveštavali o tome bio je za mnoge građane iritantan, za Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pogotovo.
Poverenik je reagovao prvo javnim saopštenjem, potom sprovođenjem nadzora u Kliničkom centru i na kraju podnošenjem prekršajne prijave protiv Kliničkog centra i odgovornih

 Kada je bio potreban državi Srbiji i njenoj politici (šta god to značilo) na KiM Oliver Ivanović je bio uz tu politiku (ma koliko ista bila konfuzna i neučinkovita), otuda je licemerje zvanične Srbije koja je danas potpuno imuna ili nemušto angažovana oko njegove sudbine više nego loša poruka svima koji na istom tom Kosovu i danas, uprkos realnosti, još uvek veruju u Srbiju.

Zvanična Srbija otuda bi odmah morala da insistira da se, ukoliko za to postoje dokazi, protiv Olivera Ivanovića pokrene istraga - u suprotnom Srbija bi morala zahtevati da hrabar i pošten čovek Ivanović bude pušten da se brani sa slobode.

Jedna od onih stvari koje često čujemo od naših bivših sugrađana a danas srećnih gastarbajtera po raznim svetskim prestonicama je i to da obožavaju činjenicu da se - tamo gde su oni sada - prosečan narod veoma malo ili čak nimalo ne bavi politikom.

"Nema ti bre ovde milion političkih analitičara da non stop na TV-u mrse muda. To ti ovde narod ne bi ni gledao, Ljudi to ovde ne prate. Običan narod ovde gleda svoj posao, radi i - mlati pare! I  nije ga puno briga za politiku!"

Danas čujem da je Studio B kupila firma koja je bazirana oko veoma popularnog TDI Radija.

Ljudi su kao voda, uvek će naći put kojim će da proteknu. Nema tog zida koji će ih zaustaviti, ma koliko bio visok i dug. Jer, posle hiljada pređenih kilometara, sa decom, kroz tuđe zemlje, gledane sa nemilošću koja je još uvek bolja od otvorene mržnje, sve te reke ljudi neće stati ni pred kojom žicom ili betonom.

Valjaju se, već mesecima, reke ljudi. Ko zna koliko njih nestane, usput ostane, umre

Halep

Da li ste znali da..
... je sirijski grad Halep neprekidno naseljen već oko 8000 godina, i da ga za sve to vreme, bez obzira na okolnosti, ljudi nikada nisu potpuno napustili?

Da li ste znali da...
... je Halep bio treći grad po veličini i značaju u Otomanskoj imperiji, posle Stambola

Taj će dan leta gospodnjeg 1975. ostati zapamcen po dva važna dogadaja: u Domu kulture od 4, 6 i 8 davana je "Ajkula", koju su u zagrebačkom "Nedeljnom popodnevu" najavljivali i kao "Ralje"; naziv po sebi i nije bitan ali film jeste, itekako: prvi susret sa Stivenom Spilbergom (čega tada nismo bili svesni) i prvi samostalni odlazak na matine, čega smo bili itekako svesni. Drugi dogadaj indirektno povezan sa ovim prvim bila je smrt Miladina Popovića, čuvenog pančevačkog sportiste i vlasnika poslasticarnice "Popović", lokalnog hrama sledbenika kulta Slatkog. Po čaršijskoj legendi - nikad proverenoj - iz "Popovića" su sladoled i kolači nošeni i na sofru drugu Titu i njegovim gostima. A ako ih je drug Tito guštao - o čemu bismo mi smrtni mogli da raspravljamo i na šta zamerke da stavljamo?

Elem, standardna procedura kod odlaska u bioskop - do toga dana sa roditeljima ili školom - nalagala je da se posle bioskopske predstave obavezno u Popovićevoj sali sa ogromnim ogledalima i nikad dovoljno mesta za sve koji bi hteli da sednu, obavezno omlati žito sa šlagom ili kesten pire. To su, naime, u to vreme bili in dezerti vasspostavljeni od aktuelnih trendsetera. Ali, zašto je bitna Popovićeva smrt? Pa zato što su u poslastičarnici, za njegovu dušu, baš tog dana sve služili besplatno.

Tako da smo pre filma jeli žito, posle filma kesten-pire, a onda još sa netaknutim džeparcem na taj način sačuvanim trčali kod "Pelivana" ne bi li se doradili - sad već po slobodnom izboru - turskom ili grčkom baklavom, krempitom, šampitom ili šam rolnom. i onda sve zalili limunadom.

Tokom života učimo različite oblike kretanja. Puzimo, ustajemo, padamo, trčimo, skačemo… Ta kretanja, iako sve vreme kontrolisana CNSom, vremenom postanu navika i izvode se praktično nesvesno. Učimo ih oponašanjem, gledamo druge kako nešto rade i to ponavljamo s tim da naše telo to ne radi na identičan način kao uzor koji posmatramo, već se prilagođava sopstvenoj anatomskoj strukturi, ali i emocionalnom stanju. Naviknuti obrazci kretanja postaju tako deo našeg svakodnevnog života, bez obzira jesu li optimalni ili ne, a često nisu.

Piše: Rodoljub Šabić
"Po zahtevu za izuzeće koji je podneo okrivljeni doneto je rešenje o izuzeću sudije te je predmet predat pisarnici suda kako bi u daljem postupku raspodele predmeta bio dodeljen drugom sudiji."
Ovo stoji u obaveštenju koje je Prekršajni sud dostavio Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti o stanju predmeta koji je Poverenik pokrenuo protiv odgovornog lica pre više od godinu dana a zbog nezakonite obrade podataka o ličnosti, odnosno korišćenja podataka iz zbirke primaoca jednokratne novčane pomoći u svrhu dostavljanja

Datum i godinu njegovog rođenja razvejaše vetrovi vremena uz enormnu pomoć ljudi  nesklonih mu. Datum i godina njegove smrti, takođe su nepoznati. Bilo je i ima onih koji tvrde da se nije ni rodio a opet drugi vele da nije ni umro. Hrišćanske crkve, posebice katolička i pravoslavna, tokom svoje duge istorije proglašavahu ga svecem nad svecima a onda se, niko ne zna zašto, dešavalo da padne u zaborav koji je umeo da potraje i dvestotinak godina.

Mnogi ga narodi svojatahu. Jevreji tvrđahu da mu

Parkovi su puni migranata.

I migrantkinja.

Neke od njih imaju bebe.

Iznenadila me je histerija i negativna energija koja se izlila na predlog premijera Vučića da se lideri zemalja Zapadnog Balkana dogovore o zajedničnom danu sećanja na sve žrtve u sukobima devedesetih.

Ima u filmu "Mr Montenegro" Dušana Makavejeva ona scena u kojoj pred zoru u "Zanzi baru", gastarbajterskoj krčmi-Vavilonu u predgrađu Stokholma, brat bratu zbog varanja na kocki nabije nož u čelo. Opšta frka, sirene, hitna pomoć, iznose ranjenika, panika pred skorim dolaskom policije, a onda neko drekne - STOP!Jedna slika za uspomenu!

Svi stanu kao zaleđeni - emigranti, personal, pijanci, bolničari i u sredini, na počasnom mestu, ranjenik kome iz čela viri samo drška čakije. I poziraju. 

Iz nekog čudnog i nedokučivog razloga ova mi je scena prva asocijacija na velebnu incijativu našeg predsednika vlade o ustanovljavanju Dana zajedničkog žaljenja. I ne samo ta scena, nego i Pirke Honolulu, prase na ražnju, i tenkić sa falusom koji zuji salom, i stajling Bore Todorovića na stokholsmskom aerodromu.

Ne bih umeo tačno da opišem šta se to desilo u lavirintu moje podsvesti da se pojave ovakva čudesa, no pretpostavljam da je bar jedan od razloga nesposobnost da se shvati šta se zaista krije iza velike državničke inicijative koja to, jelda, nesumnjivo jeste.