(присети су једини залог  да заиста постојимо)

стрининусам дапроститепичку случајем угледао кад се оно збицикла насдвое скљасмо на друму из винограда уСело.наиме ја бијо на летњем школском ферију па мојима помаго у винограду а и она тог дана дошла наиспомоћ у окопавању и кад је ишла поводу на извор преврне ногу па се ја понудих да је одвезем докуће да метне завој.седне она на штанглу онако сва округла и за уватитије, па се залепи дупетом нузмене ка сицу, амојмисе ома диго.

Aleksandar Tijanić, jedan od poslednjih nepatvorenih teških bombardera srpskog novinarstva rekao je u jednom od zadnjih trzaja sopstvene lucidnosti, u čuvenom obraćanju studentima novinarstva, da Srbiji preti opasnost da joj sve ćerke budu kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Majstor izraza, koji se metaforama igrao onako kako se Majkl Džordan igrao košarkaškom loptom, našao je pravu sliku da predstavi, u Srbiji, uvek „dinamičnu" svakodnevnicu. I u toj svakodnevnici je plastično ocrtao mesto koje je, u vaskolikoj podeli društvenog (ne)rada i (ne)reda, „rezervisano" za mlade ljude, ili bolje rečeno za one mlade ljude koji se prepuste društvenoj inerciji.

 

 

Da sam ja neko ko se pita u DS, izbacio bih Borka Stefanovića jer on na poziciji potpredsednika stranke i ne sme da je razbija ili cepa. Čak ni u nagoveštajima. A nagoveštaja je bilo dosta. U jednom intervjuu Stefanović demantuje novinske napise da mu Jovo Bakić piše program i kaže da mu nije ambicija da cepa DS, a paralelno s tim Jovo Bakić u potvrđuje da piše Borku program i dodaje kako u budućoj Stefanovićevoj stranci neće biti mesta za sve, već samo za elitu. Sve liči na igru dobrog i lošeg policajaca. Jedino nije jasno koji je ovde dobar.

...   posle podne se kupao”

iz dnevnika F. Kafke

 

Gost autor: 'vlad_aleksh'

 

Počinjem da se budim već oko 5h. To su valjda posledice trauma zarađenih u onim brojnim ratovima za jugoslovensko nasleđe. Udeo nečiste savesti takođe nije zanemarljiv. Konačno i potpuno se razbudim oko 8h. Tada ležim na leđima, piksla na stomaku, naizmenično uvlačim i izvlačim dim iz mešine što je plućima zovu. Ugasim cigaretu (bacim je u raščepljenu ambalažu od mleka koja je napunjena nekom groznom crnom tečnošću) i okrenem se na stomak. Počinjem da mislim na tebe. Nežno te milujem po abdomenu i diskretno pokušavam da uvučem ruku u tvoje gaćice. Ti mi elegantno sklanjaš ruku i upozoravaš da zbog ovakvih naglih poteza niko neće ozbiljno shvatiti moje pisanje. Ja se trgnem i iskočim iz kreveta, iako me zabole levo ćoše i za čitaoce i za kritičare. Ionako nemam nikakvih ambicija.

Uzimam grickalicu i sečem nokte na rukama, čovek barem mora biti uredan. Svaki moralni pad počinje nehigijenom. Na nogama sečem nokte samo kad idem na bazen. Namerno dozvolim da padaju po podu, pa ih zatim tražim i sakupljam. Nađem ih osam. Tražim još malo, napregnem oči, zalegnem na patos, što rezultira pronalaskom devetog nokta. Nikada nisam pronašao svih deset. Kad malo bolje razmislim, ja verovatno imam devet prstiju. A gde li je onaj deseti, stari Jug Bogdan?

Bill Maher , politički satiricar bez dlake na jeziku   ,posetio je Houston 3 maja ove godine .    I moj utisak je da nas je Maher   naterao  da se  sat i po vremena smejemo  o stvarima  koje  u suštini nisu smešne.  

U jednom je trenutku Maher rekao kako je sam zgrožen video klipovima  koje na internetu postira tzv Islamska Država.

/Kad to vidim, besan sam, pomislim kako stvarno trebamo otići dole i razbiti te kučkine sinove.

Publika ,makar  njen glasniji deo,je na ove reci Mahera reagovala frenatično,  uz uzvike podrške ovakvoj ideji.

Medjutim,

(или зајебане људске судбине)

Piše: Rodoljub Šabić
U decembru 2013. u proceduru Narodne skupštine ušao je predlog Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP). Tada sam, kao Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, javno izrazio zabrinutost kako zbog sadržine pojedinih odredbi koje se tiču prava na slobodan pristup informacijama, tako i zbog načina na koji su se te odredbe našle u Predlogu zakona.
Stvar je bila u tome što su odredbe Predloga zakona, mogućnost uvida u spise, dakle pristup informacijama u posedu vlasti uslovljavale obavezom dokazivanja „pravnog interesa"

Prema rezultatima novih procena za tek objavljenu Crvenu listu Evrope, od 533 ocenjene vrste na nivou kontinenta pod pretnjom je čak 13%.

 

(1)

Bila je pećina na južnoj padini brda obrasloj gustom šumom, ispod padine prostrla se dolina sa neukroćenim pašnjacima gde su biljožderi koristili prednosti obilnog zeleniša a mesožderi kapitalizovali produkte bogatog prirodnog okruženja čime je neophodna ravnoteža u lancu ishrane prilježno održavana. Onda teku već poznata događanja, pećinu je naselio Praotac sa plemenom, posle, kad mu je pećina postala tesna otisnuo se u okolni zatečeni pejsaž i počeo da seče drveće za svoju nastrešnicu a kad je zatrebalo i za gorivo. Dakle, tako je počelo. Praotac je uzimao od prirode ono što mu je bilo potrebno u količini koja mu je odgovarala ne vodeći u tom trenutku računa o posledicama, jedino na šta je obraćao pažnju je da ne seče biljke u blizini svog staništa da ne bi narušio mogućnost (načelo) što manje primetljivosti, sekao je malo dalje. Padina je oćutala nasilje, očuvala je reljef ali, lišena zelenih krošnji, naoko je delovala ogoljeno, zelenu boju lišća nadvladalo je sivilo tla. Ipak, mogla se uočiti izgrađena  nastešnica te je arhitektura tako, prvi put, postala deo pejsaža.

О роману Иследник Драгана Великића (Лагуна, Београд, 2015)

Гласови мртвих нису мртви гласови.
Иван В.Лалић

Није ли свако писање подношење извештаја? Пре свега себи? Да ли се писац увек разоткрива? Зашто неке писце волимо више него друге? У којој мери учитавамо властите предисторије, и није ли најпоузданије мерило утицаја неког писца управо степен самосаживљавања? Ово су само нека од питања са којима се пажљивији читалац суочава већ с првим страницама новог, до сада најличнијег, романа Драгана Великића.

 

 

Sanda Rašković Ivić je rekla da DSS mora da definiše da li je riba ili devojka, tj. mora da odluči hoće li nastaviti u skladu sa svojom politikom u kojoj nema mesta za Evropsku uniju ili, recimo, Beograd na vodi, ili će ostati da odumire u današnjem "kolaboracionizmu". Čitajući ovu izjavu, a u kontekstu aktuelne priče o "rehabilitaciji" Draže Mihajlovića, razmišljao sam koliko su opasne sekvele koje je kumrovečka politička škola ostavila na one koji su je pohađali, ali i na sve koji su tolike godine proveli u ozračju ideološke radijacije koja je proizvela patološke promene na pokolenjima. 

U srpskom društvu, sociološki rečeno, postoje mnogi društveni rascepi. Odvajkada, Srbi se dele na „prozapadne" i „proistočne", „nemačkare" i „rusofile", „republikance" i „monarhiste", „prečane i Srbijance", „moderniste" i „konzervativce", „građane" i „seljane". Zakrpiti sve te društvene rascepe je već posao za madžioničara, a ne za običnog smrtnika, te otuda kod nas sve kratko traje - ustavi, političari, spoljnopolitička i unutrašnjepolitička usmerenja. Srećno integrisane nacije imaju stoletne ili makar višedecenijske programe kojih se drže i državnike koji ih sprovode. Mi sve radimo od danas do sutra, a pojava državnika kod nas je retka, naprosto zato što je društveno tlo toliko trusno, da neko zaista mora da ima vanredne sposobnosti da bi na takvom živom pesku nešto izgradio. Lako je biti državnik u Britaniji ili Švedskoj, gde su društva zdravo integrisana i gde ljudi znaju što su im okviri i što im je činiti vekovima, teško je biti državnik u Srbiji, gde se uvek iznova moraju praviti mostovi između različitih, i vrlo često, posvađanih, delova društva.

Leonid Sejka je davne 1950 dao jednu od najlepsih definicija umetnosti u njenoj punoj metafizickoj formi.