Mada još nije prošlo prvih hiljadu dana Vlade, te da je verovatno krajnje nekorektno zakerati i tražiti dlaku u jajetu. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ipak, moram da pitam: gde su ti šalteri za brzo reagovanje?

`ti vrednosti civilnog društva, a?

Nedavno naleteo pukim slučajem, u stvari savetovano mi da odgledam, a na mene viđeno ostavilo snažan utisak, pa rekoh da podelim. Inače Vofgang Amadeus Mocart je svoje časno ime pozajmi Mocart kuglama, Mocart kladionici (kako prikladno) Rambu Amadeusu i ovom Amadeus bandu. Samo Vofgang nikog nije inspirisao, što je božja šteta, em je nepravda em bi čučnuo u ovom spotu, objasniću zašto...
Sam početak spota ređa slike svakom pravom srcu bliske, dominira krst. Već na 00:23 pojavljuje se kolona džandarmerije.

Politički sekretari u Britanskoj ambasadi, Aleks Bruks i Džejms Mur učestvovali su u zajedničkoj biciklističkoj turi Ambasade, British Council-a i prijatelja, čiji cilj je bilo prikupljanje novca za Dom za decu ometenu u razvoju „Kolevka". Ovo su njihova razmišljanja o samoj akciji, preprekama, izazovima, ciljevima...

Aleks: Radi se o izazovu! Nekoliko meseci ranije počeo sam planiranje akcije koju možemo nazvati „Velika humanitarna avantura Britanske ambasade" da bismo prikupili novac za Dom za decu ometenu u razvoju „Kolevka" iz Subotice.

Rupa u budžetu ukoliko ne preduzmemo ekonomske mere: 2 milijarde evra. Privreda nam umire ukoliko ne preduzmemo ništa. Ušteda koja nam treba: 500 miliona evra. Želimo da spasimo privredu. Moramo unaprediti poslovni ambijent i pravnu sigurnost.

Sinoć nas je uspavala kiša. Celu noć nam je dobovala po snovima, uporno, sve kao kad te neko prstom u rame bocka. Ali na svu sreću jutros nas je probudila kiša. Oko podneva se malo umorila i poslala oblake na topli obrok, a onda se pojavila u popodnevnoj smeni i nastavila sa radom. Povremeno se predomišljala, ali je uveče odlučila da da sve od sebe i linula kao da joj se gumica na dihtungu pokvarila. Eno je curi još uvek...zapravo, već danima ne staje, nikako da se mrdne i ode negde gde bi joj se neko baš obradovao. Pola Evrope gaca vodu bar do kolena, dok velika Ištar u laž postavlja starog Herodota koji je tvrdio da je i zimi i leti ova reka isto velika. Svi koji duž nje žive, mogu sada da potvrde da je Dunav tako pun sebe kao što vekovima bio nije.

 

Ako građani Srbije nisu motivisani da u većem broju izađu na izbore, šta bi ih motivisalo da izađu na ulice?

Na izbore većina ljudi ne izlazi, iako se tom prilikom potroše čitavi milioni na PR i medijske kampanje sa jednim jedinim ciljem - da nas motivišu da tog dana glasamo. Stranke tada podižu nekomercijalne kredite kod komercijalnih banaka u državnom vlasništvu, ministri i opštinari agresivnije zajašu "svoja" javna preduzeća i državne medije, privatni korisnici državnih subvencija subvencionišu troškove stranačkih kampanja, a redovni dobitnici javnih tendera džentlmenski doniraju po koju šušku u kešu (već prema ostvarenim prihodima). U toj sivoj zoni, stranke prikupe pravo bogatstvo na načine koje ni Agencija protiv korupcije ne stiže da mapira. Naravno, povrh toga, naše stranke ogromna sredstva dobijaju sasvim legalno i transparentno - direktnom dotacijom iz državnog budžeta.

Svi ovi, kako "kreativni" tako i legalni, prihodi naših stranaka i njihovih funkcionera vode do jednog jedinog nepresušnog izvora, a to je - naš novčanik.

Autor: Rodoljub Šabić

Poslednjih nekoliko dana sam se sticajem okolnosti suočavao sa popriličnim brojem neprijatnih stvari. Ipak, danas sam baš zadovoljan. Razlog - danas sam Ministarstvu pravde Model zakona o uzbunjivanju i zaštiti uzbunjivača .

Inače, potreba da se zaštite ljudi koji progovore o korupciji, kriminalu, neracionalnosti ili nekom drugom ugrožavanju javnog interesa u sopstvenoj sredini i koji, bar kod nas u Srbiji, gotovo po pravilu zbog toga prolaze vrlo loše, je tema koja me već godinama intrigira. O njoj sam govorio i pisao u mnogo raznih prilika, uključujući i ovaj blog.

Sto i dve stolice. Na stolu flaša vina, do pola puna i dve vinske čaše. U uglu TV uključen. Zvuk demonstracija i policijskih sirena.  

 

VLADIMIR:  Pogledaj! Ovo nam treba, razumeš! Barikade, zastave i barutni dim. Jedini miris na koji će reagovati.

GOGA:  I rasna crnka golih grudi u jurišu.  Volim tvoju romantiku, znaš.  Protiv njih je, doduše, malo impotentna.  Ali lepo je čuti. Pravi slike u glavi. Volim tvoje slike.

VLADIMIR:  To me i ubija.  Te reči, taj ton u glasu. Defetizam.  Letargija. Cinizam. Shvataš li perfidnost ovog sistema?

 

Ponukan izvanrednim tekstom G. Čera, reših da objavim ovaj svoj stari tekst (svojevremeno objavljen na portalu Na dlanu.com).

MEĐUNARODNA LIKOVNA KOLONIJA DVORAC BALČIK / BUGARSKA

Kao i uvek  kada pišem, pišem onako kako sam ja to doživeo, dakle subjektivno. Oduvek sam prezirao ili bolje rečeno nikad nisam imao poverenja u tz objektivne stavove, poglede, mišljenja...Lažnjak je to.

њег и да очеш

на мож’ да не видиш

а од њега

све можеш да видиш

Моје гост је опет дивни дечак Лазар - уметник са аутизмом, како је сам желео да га представим када је први пут дозволио да обjaвим оно што је написао.

 

 Сви око мене причају, плачу, ретко се смеју а ја вриштим јер не могу ни глас да пустим.

Dok se brodić sa Crvenog otoka u kasno popodne približava rovinjskom malom molu, um se prazni od dnevnih briga koje nemilosrdno proganjaju još od Beograda, ogrne ih profanošću, i gurne duboko u podsvest.  Devojčica duge kose naslonjena na ogradu gornje palube i ja tik iza nje gledamo obrise Rovinja koji dobija nijanse crvene cigle zbog skorog zalaska sunca. Opet mi je žao što nisam slikar. Ništa veliko. Onaj što prodaje slike za 20 evra turistima na nekom trgu.  Dovoljno.  Nema te fotografije u koju možeš da utisneš sve što ti ovaj pogled budi.  Mašina je to. Briše intimnost. Devojčica rukom pokazuje crkvu Sv. Eufemije koja dominira rovinjskim prostorvremenom i kaže „tu smo negde mi".  More je mirno i brodica se ljuljuška.

Знате ли да зајечарско предузеће за даљинско грејање прави губитак од 50 одсто? Губици се праве и у Књажевцу, Бору, Мајданпеку, Панчеву, Лесковцу, Чачку, Београду...Насупрот томе, иста предузећа у Беочину, Пожаревцу, Пећинцима, Сремској Митровици, Ужицу, или у Великој Плани имају профит.

Да ли знате да водовод у Сјеници не прода чак око 70 одсто воде коју произведе? То значи да толико воде исцури из система због лошег одржавања, или толико воде потроше они који су нелегално прикачени на мрежу (стручњаци то зову „не-приходна" вода). Слично је и у Новом Пазару, Рашкој, Бечеју, Бачу и Свилајнцу.

Budućnost je na horizontu, hteli to ili ne, ipak će ona stići a kako će onda to da izgleda po gradu ima da se tek vidi. Sve se naglo menja pa te mene ne zaobilaze ni grad. A i kako bi, grad je oduvek bio središte gde se događala komunikacija, prvo među građanima a potom i sa onima što prihode gradu iz raznih razloga. I onda, na tom mestu, u gradu, okupljeni a potrebiti za komunikacijom koja podrazumeva razmenu mišljenja, pa trgovinu, akcije razne iz kulture, nekulture takođe, političko iskaziivanje, sportska prepucavanja, utucavanje vremena, upoznavanje međusobno iz raznih motiva i ciljeva i moglo bi se nabrajati beskrajno u tom smislu, ali ima i toga gde smisao fali a bez čega taj smisao ne bi valajo. Nedostatak svega toga učinio bi da grada ne bi ni bilo kažu upućeni. To traje još od kada je na onoj raskrsnici nastala pijaca kao gradski iskon. Dakle, odvajkada je komunikacija ubeležena u gradsko biće gde su stasali građani, stvaraoci i prezenteri gradskog života i glumci u toj urbanoj scenografiji.