Елем, на огласној табли Гимназије у Лебану дочекало нас је обавештење, тачније оставка директора.

Занимљив почетак радног дана. Нисам из Лебана, радим у Гимназији већ три године, упознао сам дивне и мање дивне људе, али

Danas se u Srbiji po prvi put slavi Nacionalni Dan Knjige. Na današnji dan, doduše po novom kalendaru, 1832. Godine je Dimitrije Davidović, knjažev sekretar, diplomata, ustavopisac i političar, čestitome knjazu Milošu Obrenoviću uputio pismo u kome mu je, savremenim rečnikom rečeno – predstavio projekat Narodne Biblioteke Srbije. Do sada se ovaj dan slavio kao dan pomenute institucije i svih njenih ogranaka koji se kapilarno Srbijom šire, a od danas i kao dan knjige u Srbiji.

(Edit: Narodna Biblioteka Srbije do 6. aprila skuplja knjige za biblioteke Pirota i Leskovca. Svi koji imate knjige bez kojih možete da živite, odnesite ih u Narodnu Biblioteku Srbije, čitaoci Pirota i Leskovca će vam sigurno biti zahvalni. )

Naravno, tim povodom i u to ime su, kao što red i običaj slavlja nalažu, održana brojna predavanja, izložbe, promocije, stručnjaci su se skupili u skupove, bilo je i koncerata, deca su saterana u biblioteke. Dakle, sve kao što treba.

Zaključak će, kao i obično, biti sažet: Ljudi danas ne čitaju dovoljno. Što je tačno. Višak je samo jedna reč, »danas«. Naime, ljudi nikad nisu čitali dovoljno, jer da jesu, ne bi pisci i pesnici krepavali od bede, tuberkuloze i ostalih boleština koje prate bogate duhom i siromašne materijalnim dobrima.

Kada šetate Beogradom, primetićete neka fantastična zdanja sa potpisom. Građevine kojima se ponosimo pred strancima, koje slikamo za vodiče i razglednice, koje podsećajući stare i nove beograđane na neka slavnija, prohujala vremena.   Arhitektura starog Beograda, odnosno arhitektura Beograda pre Drugog svetskog rata, odgovarale su tokovima i trendovima onoga sto je u arhitekturi bilo prisutno u velikim evropskim prestonicama.

U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina.

Država je nakon silnih prepucavanja oko dozvoljenog i nedozvoljenog, utvrđenog i neutvrđenog nivoa aflatoksina u mleku konačno pronašla rešenje. Rešenje koje je elegantno, jednostavno, ukusno, pasterizovano... Kakvo rešenje, takva i ... Pardon, kakva država, takvo i rešenje.

Dakle, ono što je do juče bilo nezakonito, naprasno je postalo zakonito. Odnosno, postalo je "dozvoljiv procenat aflatoksina".

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani. 

нередак је случај да се у малим срединама  касно, а често и никад, не сазна о личностима које су потекле из њих, рано се отисле у свет и стекле примерену славу.и димитровград (цариброд ) наравно није имун од тога што указује пример Дудов Златана који се у свету филмске уметности убраја у сто најзначајнијих стваралаца у тој области, док је за свој родни цариброд  остао  тајна.

Još pre Hrista, kada su Rimljani osvajali Hispaniju, u planinama uz Atlantik živelo pleme Luzitanaca. Njihov vođa, po imenu Viriato, bio je spretan ratnik i godinama se uspešno opirao osvajačima.

I ko zna koliko bi Rimu još vremena i napora trebalo da pokori Luzitance da se jednoga dana pod šatorom rimskog vojskovođe Cipiona nisu pojavila trojica ljudi. U torbi su mu doneli lep poklon. Viriatovu glavu. Ubili su ga na spavanju.

gosti autori: biljana pajić i milica iličić margarita

Polako se pakujemo – čeka nas dug put na relaciji Beograd-Štutgart-Beograd! Povod je još jedno međunarodno takmičenje u irskom plesu (feis) na kome ćemo učestvovati. Već smo pisali o tome kako jedno ovakvo takmičenje najčešće izgleda, a imali ste prilike da vidite i naš foto-blog o utiscima sa poslednjeg na kome smo bili – Vienna Feis 2012.

               Vest je udara direktno u pleksus. Presamićuje se iznutra poput boksera koji je spuštenog garda primio mučki udarac ispod pojasa. Prva pomisao, prva želja joj je da se istog trenutka zatvori u svoju unutrašnju sobu, da zalupi vrata za sobom, da ih zaključa, zakatanči, da navali na njih sve najkabastije delove svoje krhke samoodbrane i da se tamo sklupča u mraku sopstvenog očaja i da krene da zavija bezglasno i neutešno na one fluorescentne zvezde od plastike koje se tako neprimereno hrane svetlošću sijalice.

Marš odatle...gubi se...pobegao sam ne osvrćući se! Zadihan, zaustavio sam se tek pošto sam zašao za ćošak zgrade. Jedva sam dolazio do daha, kese koje sam vukao sa sobom, otežavale su mi trčanje a i umor, iscrpljenost, hladnoća i glad! Seo sam na zaleđenu travu, ne, nisam zaplakao, suze su davno ishlapile iz mojih očiju.

U početku me bilo sramota, osećao sam da mi se obrazi žare, srce mi je dumbaralo u grudima kao da hoće da iskoči iz njih. Devetodnevna glad je odnela pobedu! Iako je bilo tri posle ponoći, uplašeno sam se osvrtao oko sebe. Bio je to moj prvi kontejner!

Trebalo bi da napišem jednu knjigu samo o čudima s ovog putovanja. Bila bi to podebela zbirka neverovatnih priča koje nikada ne bi mogle da budu siže ni za jedan roman, možda jedino za bajku, ali bi i u njoj delovale previše naivno i očigledno. Čak bi i deca smatrala preteranim obrazac po kome mi se ta čuda uvek dešavaju — u situaciji kada mi je nešto nužno potrebno, desi se da to i dobijem. I to sasvim izvesno, kao da je svemir fotana želja.

Душан Стевановић

"Зоран Ђинђић је био наш Феликс, летео је и када је падао, само што нисмо имали довољно слуха да у падовима видимо лет!"

Инспирисан човеком који је симбол покрета, јасне визије, прецизне мисли и неисцрпне идеје о узлету, о неопходности промена и усавршавања, ученик Гиманзије у Лебану освојио је треће место на такмичењу "Беседе Зорану у част".