Pršti pršti bela staza, evo Deda Mraza, a s Deda Mrazom, kako i dolikuje, dolaze i silne zimske čarolije.

Tako meni pre neki dan, preko deteta, stiže ponuda škole za Novogodišnju žurku - program za niže razrede. Dakle, ne pozivnica da dođem na novogodišnju priredbu, pa da se divim kako su i šta deca sve u prvom polugodištu naučila i savladala, pa sad prikazuju, nego bukvalno PONUDA da dete prisustvuje Novogodišnjoj žurci. U školi. Za pare.

Cena - prava sitnica: 550,00 dinara za dva sata. Što će reći da roditelj koji prima prosečnu platu u ovoj zemlji Dembeliji mora da radi više od dva sata, e a da bi zaradio za dva sata Novogodišnje žurke svog deteta. A oni koji rade za minimalac, moraju da rade i celih pet sati za ta dva dečija sata.

A jel' mogu ja onako epski...od Markovih konaka? Naravno da mogu...i hoću!

Sedimo Margita, Mirela i ja prekjuče u Stepenicama, pijemo kafu, zalazeće sunce nas obasjava i pozlaćuje Savu, Ratno ostrvo i deo Dunava koji vidimo. Mirela izvadila knjigu koju je s kolegom (Aleksandar Levi) prevela (Praško groblje od Umberta Eka) i taman počela da mi piše posvetu kad joj zazvoni mobilni. Sluša, sluša, osmehuje se a onda se ljubazno zahvali. Okrenu se prema nama i: Mi dobili Đurića.

Poslednji snimak blogera pod nikom "krkar". Posle toga mu se gubi svaki trag.

Svi koji me znaju - znaju da ja  volim Umberta Eka, jer sam opčinjen njegovom velikom erudicijom, pošto mi se čini da taj čovek mnogo zna i lepo piše. Naročito to znaju oni moji drugari s kojima povremeno navratim  na piće, jer to sam im rekao više nego jedanput.  

Kažu da Englezi, čim uđu u pab, najviše vole da pričaju o seksu. Ja nisam Englez, pa pokušavam da pričam i o drugim stvarima, nastojeći da politiku i seks ostavim po strani, ali često biva tako da se bez toga ne može. Da se većina kafanskih razgovora, ipak, završi tlapnjama o politici i seksu. Dobro,

Ponekad praksa i događaji idu brže od planova i obećanja i pojave se neke naizgled neverovatne stvari, koje mogu da zapanje mnoge od nas. Tako je i sa vešću koja se pojavila na Internetu juče ili prekjuče - Carrier IQ može da prati svako dugme koje Vi pritisnete na svom mobilnom telefonu i da ga pošalje IQ serverima!

Pa da krenem redom.

Kada sam dovela Aleksu na njegovu prvu probu, na kojoj je već bilo više od desetoro dece i čula od nje: "Ti sad idi i dođi po njega za dva sata.", bez obzira što je to Ksenija i što znam da ona sve može :), nisam mogla da se suzdržim i ne pitam je li sigurna i treba li joj pomoć. Samo me je pogledala na šta sam rekla, dobro, dobro, već sam otišla.
 Naredna dva meseca, svake nedelje ujutro, Aleksa je jedva čekao da ide kod Ksenije i da bude glumac, kako je sam sebe prozvao. :)

 Četvrtak je, pa da ne kvarimo naviku... :cvetic:

Nego, da se vratimo osnovnoj priči...
U isto vreme kada su Arnas i Lesing otišli iz Ejaberga, na sasvim drugom kraju Norlanda jačala je moć jednog čoveka poznatog kao Sigvrat Odvratni. Sigvratov otac beše kao i Ejojf, jedan od preživelih boraca kralja Osfifa Pobožnog (Hrišćanina), čija su zlodela bila dobro zapamćena u ovom narodu.

Autor Stefan Basarić

Zlo mi je već od ovog mora. Putujem bezmalo pola godine. Zamorno je, zaista. Iako sam u Čikagu izgubio dva prsta, fali mi taj grad, vezao sam se za njega. Pružio mi je ono što u svojoj zemlji nisam mogao da osetim. Siguran posao, topao dom, velika i česta primanja. Ali, ostavio sam sve to iza sebe zbog jednog motiva koji žulja sav moj rod već vekovima. Za svakog Slovena ta obećana, nepregledna sloboda i jedinstvo već dugo su izgledali nedostižno. Ali izgleda da nas je početak dvadesetog veka ,sve uzdrmao, uzbudio i prikazao nam onu svetlost za kojom tragamo. Priča se na brodu, slušam često na radiju, a i novine su prepune toga da ujedinjenje Južnih Slovena nije nemoguće, štaviše da se već mesecima detaljno razrađuje plan tog toliko željenog cilja.

Autor: Rodoljub Šabić

Da li je naivno verovati u ljudsku racionalnost? Na ovo „filozofsko" pitanje podsetila me nedavno ekipa jedne naše televizije koja je povodom smrti Ante Markovića zatražila od mene da nešto kažem o svojim sećanjima na poslednjeg premijera Vlade SFR Jugoslavije.
Ante Marković je postao predsednik Vlade (tačnije Saveznog izvršnog veća) u martu 1989. godine nakon što je Branko Mikulić, prethodni predsednik podneo ostavku. Od tada sam, duže od dve godine, bio u prilici da sarađujem i veoma često se srećem sa Ante Markovićem. Bio sam na funkciji podsekretara (otprilike pandan današnjem državnom sekretaru) u Saveznom sekretarijatu za zakonodavstvo, pa sam, zahvaljujući činjenici da je novi premijer pokrenuo izuzetno obimne zakonodavne promene, zajedno sa drugim rukovodećim ljudima iz Sekretarijata za zakonodavstvo, zaista veoma često kontaktirao sa njim.

Gost-autor: dr. Saša Marinković

(c) Szabolcs Kokay

Beloglavi sup je postao najveća ptica koja se gnezdi u Srbiji. Pod neobjašnjivim okolnostima, kod nas je prestala da se gnezdi najveća ptica gnezdarica Evrope. Velika droplja je napustila zemlju prošle godine, ali o tome nigde nećete naći informaciju. Nestanak impozantne

U petak 21. oktobra 2011. godine „predstavnici studenata i Ministarstva prosvete i nauke su se usaglasili da: 1) Studenti zahtevaju suštinske reforme obrazovanjа do početka školske 2012/13. godine”. Iz ugla Ministarstva gledano, meni se čini da je situacija otprilike ovakva – oni nešto traže, a mi smo se saglasili da oni to traže. Da sam student, zaključio bih – mi zahtevamo, a oni se slažu sa time da mi zahtevamo.

Radila je kao šankerica. Ne znam joj ni ime. Nije iz Niša. Zapamtio sam je jer je prosula pivo na mene. Uplašila se. Dao sam joj 200 dinara.  Kažu da ima zajebane roditelje. Nešto je kao studirala. Večeras je nije bilo na poslu. Rekoše mi da se udala pre 3 meseca. Rekoše mi da treba da se porodi februara. Baš dugo nisam svraćao. Ona je 89. godište a on 94. Njeni se osećaju iznevereno, ne žele da čuju za njih. Žive u garsonjeri sa njegovom majkom. On nema oca. Majka ne radi. Ona je bez posla. On ne radi. Ona smatra za uspeh što je otišla od roditelja.

Na stranu što su prilike u Srbije takve da su njeni građani postali nojevi koji nikako da izvade glavu iz peska, što unesrećeni i puni samosažaljenja žive nemoćni da pomognu i sebi, ovih dana sam zbog izložbe i monografije o mom nekadašnjem radu sa grupom Magnet nekoliko puta pitan za mišljenje o globalnom pokretu Okupacija (Occupy). Čuo sam razne paralele sa mojim radom i uvek je pitanje bilo zamišljeno kao šlagvort sa očekivanjem da ću imati samo reči podrške. I premda podržavam mnoge ideje, pokrete, grupe koje se bore za pozitivne vrednosti, sa slučajem zvanim OKUPACIJA imam isti problem kao sa nekadašnjom pokretom ANTIGLOBALIZAM.

Mene oduvek zanimaju SLOBODA i UJEDINJAVANJE. I nisam još sreo nijednu pojavu koja se bavila tim univerzalnim ciljevima, a da se zvala OKUPACIJA. Prosto, ne mogu da verujem da neko može već u samom jeziku da osudi na propast nasušnu potrebu svih ljudi sveta da se ujedine u pobuni protiv tiranije kapitala, korupcije, granica... Koliko razumem stvari, deluje mi da sam/smo ja/mi okupirani i ne razumem kako onda neko može da očekuje da se protiv okupatora i okupacije ljudi bore kao pripadnici pokreta koji se zove Okupacija!?