Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

 

Srk ...

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti ...

Ana i Stefan iz Piatra Neamta
6-8. septembar

Na ovom putovanju pozitivno me iznenađuju ljudi od kojih to najmanje očekujem, kao što je često slučaj i u životu. Neki stranci, negde u nekoj zemlji, koji mi nisu ni rod ni pomoz Bog, pruže mi tek tako ne samo smeštaj i krov nad glavom nego mi bez zadrše daruju i deo svog srca.  Nemaju nijedan razlog da to učine -- jer teško da ćemo se ikada više sresti ili da ću biti u prilici da im uzvratim -- osim velike ljudskosti.

Nedeljno jutro je počelo putovanjem u Niš gde su vođeni intervjui za petu generaciju Škole nove politike. Na pitanja o Paradi ponosa svi daju više ili manje afirmativne odgovore, dok ovakva pitanja pre 5 godina gotovo da nije ni imalo smisla postavljati. Posle samo pola sata, pozvao me je poznanik iz jedne evropske zemlje, po profesiji novinar, oženjen devojkom sa ovih prostora zbog koje je svojevremeno perfektno naučio naš jezik. Izveštavao je iz mnogih zemalja i veoma dobro je poznaje oblast ljudskih prava u njima. Oduvek tvrdi da je Prajd najbolji test za stanje ljudskih prava u u tranzicionim zemljama.

PRVO: Usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa.

 

DRUGO:

Piše: Aleksandra Cimpl  

 

Bila sam u Podgorici. Tri dana. Nebo je sve vreme bilo tmurno, ne od oblaka, već od silnih požara koji su ove godine nezaustavivo napadali šume oko crnogorske prestonice. Tmurna vrućina me podseti na ljute arapske zemlje u vreme pustinjskih vetrova. Lep grad, ta Podgorica, puna duhovitih ljudi. Sve vreme sam bila nasmejana. Ipak, jedan momenat me je potpuno razoružao, razbio moj osmeh i naterao me je da se osetim neslobodno.

Olja Knežević, crnogorska književnica  imala je promociju svog  romana „Milena i druge društvene reforme“ u divnom prostoru Gradske knjižare, u centru Podgorice.

 

Na evropsko prvenstvo, odbojkaši su od strane sportske javnosti ispraćeni nekako suzdržano i bez one ambicioznosti koja bi u takvim slučajevima morala da postoji kad se uzme u obzir da se radi o sportu koji u kontinuitetu donosi medalje. Dok se nacija bavila košarkom i košarkašima, pa i Dejvis kupom i pitanjem sastava naše teniske družine, odbojkaši su u Beču dobijali utakmicu za utakmicom.

Sa „Paklenom pomorandžom” upoznao me je Zoran Živković. Naravno, posredstvom svog „Zvezdanog ekrana”. Upijao sam svaki kadar te emisije, svaku Živkovićevu reč. Znam da je isto činilo i nekoliko mojih prijatelja.



Od „Zvezdanog ekrana” do gledanja celog filma proteklo je nekoliko godina. Prvi put sam ga pogledao kao srednjoškolac, sa neke očajne VHS kasete.

 

Nakon iskaza zaštićenog svedoka Dejan Milenkovića Bagzija, kojim je optužio Vojislava Šešelja i Nebojšu Čovića da su znali da će premijer Zoran Đinđić biti ubijen, još jedan pripadnik mafijaškog klana iz Zemuna tvrdi slično. Miloš Simović je specijalnom tužiocu Miljku Radisavljeviću napisao pre godinu dana ime čoveka koji je, navodno, od Legije naručio ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i imena nekoliko političara koji su znali da se atentat priprema.

Mnogi od posetilaca ovog bloga se sećaju zlatnih vremena JNA i služenja vojnog roka (za većinu ne baš naročito inspirativnog). Omiljene vojničke priče i legende, koje su se mogle čuti nakon vojničkih dana, su i one o „dobrovoljcima". Primera radi: dođe kapetan jednog dana pred četu i kaže: „Ima li ovde neko da zna francuski?" Brže bolje javi se njih nekoliko ponosnih znalaca, misleći da je to ulaznica za poziciju i mesto koje će olakšati služenje vojnog roka. Kad se dovoljno dobrovoljaca javi, onda kapetan kaže: „Stigao je ugalj, treba da istovari, hajdemo Francuzi za desetarom tim i tim, da istovarite onaj kamion tamo". Postoje bezbrojne varijacije na ovu temu.

Ali, iako je služenje vojnog roka ukinuto, vremena dobrovoljaca nisu prošla. Većina nas smo ovih meseci i godina dobrovoljci i volontiramo u disciplini davanja ličnih informacija. Naše volontiranje je manje ili više nesvesno, a informacije dajemo na različite strane. Delimo ih na društvenim mrežama, Internet pretraživačima, ali i jednostavnim surfovanjem, pristupom bežičnim mrežama, korišćenjem svojih mobilnih telefona ili drugih usluga.

U najmanju ruku je zanimljivo pripremati ovogodišnju Paradu ponosa. Još u maju ove godine, neko je ceo predstojeći proces uporedio sa pripremom „druge ploče" neke pevačice čija je „prva ploča" bila hit & ostvarila „zapaženi uspeh". Tako se i desilo.

 

U čemu je onda problem ?

Kad sam ja bio mali komunizam nam je bio jedina raspoloživa ideologija i on nam se mahom isporučivao u mitovima. Učili smo da smo mi, kao zemlja, u većini stvari prvi u Evropi a treći na svetu. Bilo da su to ekonomski pokazatelji, visina stanovnoištva, rude, šume, ... Pa čak i obala. Beše naša obala razuđena i idealna za turizam a italijanska glatka, a još morske struje nose naša govna direkt drajv kod latina. Jedna od retkih stvari koja je opstala nakon Titove smrti i raspada ideologije je bio mit o nama kao nebeskom narodu glede košarke. Mogu drugi da se trude, dube na glavi, baju, smišljaju taktike, ... ali džaba. Mi smo bogom dani za košarku.

E pa kurac dragi gledaoci. I taj mit je mrtav. Srpska reprezentativna košarka je mrtva baš kao i Vuk Karadžić, čovek koji je zaslužan što su mnoge bajke preživele. I ako sam sve vreme prvenstva razmišljao pozitivno i glasno širio optimizam oko sebe, sada moram da priznam da je naš reprezentativni pacijent mrtav. Kad razmislim, to što sam glasno širio optimizam je sindrom pevanja noću na groblju. Ono kad čovek noću prolazi kroz mračno groblje pa glasno peva "nije me strah, nije me strah". Tako sam se i ja bojao košarkaškog fijska.

 

 

 

Njegova ekselencija ambasador Konuzin izvoleo je u dve recenice sumirati ne samo trenutni odnos Rusije prema Srbiji, nego vrlo verovatno odnos ove supersile prema Srbiji od XIX veka, na ovamo. A i nekih drugih. Velike Britanije najverovatnije. 

Sta je rekla Njegova ekselencija nimalo ekselentnim tonom ?

"Does Serbia have any interest in global security or not? Its just a minor country with no global interest! Do you pretend to be a subject of international relations or only an object?"

 

 

Pedeset godina nesvrstanih sa ovom vaseljenskom proslavom u Beogradu aktuelizovali su staru tezu da se pod Titom živelo bolje. Te naš pasoš je bolje važio nego sada, te plata nam trajala preko mesec dana, nije bilo siromašnih, a ni bezobrazno bogatih koji su sve nas pokrali, a da ne pričamo kakve smo sve fabrike imali... Na marginama „Bilo bolje za vreme Tita" razgovora vode se i razgovori da li nam je za vreme Miloševića bilo bolje nego sada? Da li je bilo bolje za vreme Koštunice ili sada?

Nije mi potreban ovaj prvi pasus da bih podsetio da su danas ljudi bez posla, privreda desetkovana, plate izdrže po šest-sedam dana umesto ceo mesec, oblačimo se u prodavnicama garderobe koju su neki drugi ljudi bacili, hranimo se u narodnim kuhinjama, investiramo po kladionicama... Ali niko ne diže glas.