Ko je ustvari (bio) Tito? Šta je uzrok zbog kog se, makar kada je o istorijskim podacima i svedočenjima reč, pravi Josip Broz u tolikoj meri razlikuje od stvorene/kreirane predstave o njemu? Da li ste se dok ste čitali, ili, možda, pisali grafit: Bravar je bio bolji..., ikada zapitali: kako je moguće da jedan, u suštini autoritarni vladar u svesti onih koji ga podržavaju ni tri decenecije nakon smrti i dalje nije značajnije izgubio na „svežini" i harizmi? 

Po Rastku Močniku, sve navedeno moguće je zbog činjenice po kojoj Tito jeste mnogo više od političkog fenomena; on je svakako masovno-psihološka pojava. Za tako nešto, po Močniku, nije bila dovoljna samo politika: potrebno je bilo još nešto - potrebna je bila umetnost. Umetnost Josipa Broza se zove TITO. U mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj sa političkim i(li) ideološkim - Titov kult bio je vizuelni kult koji umnogome ima sasvim autentična ishodišta.

I tako je don Šime bio nezadovoljan majstorima koji su mu za skupe šolde i malo efekta popravljali krov na biševskoj crkvici, teta Kate je bila nezadovoljna don Šimetom i odbila je da ide sa mnom za Uskrs u crkvu «sve dok je taj šempio tamo», doktor Straka bio je nezadovoljan činjenicom da uskoro neće imati s kim da popije kafu na rivi, bio je nezadovoljan zborom radnih ljudi našeg Doma zdravlja, bio je nezadovoljan učestalim jugom po kome mnogima poboljevaju zubi i bio je nezadovoljan raznim drugim pojavama i pojedincima o kojima mi nikada nije pričao. U Komiži je tajac

Dragi Mikimedic,

na prošlom mom postu, čija tema nije bila trgovina ljudima i obaveze države Srbije u prevenciji ovog oblika organizovanog kriminala, izrazio si sumnju u moje tvrdnje da navedene obaveze postoje (prema EU i ostatku sveta). Pristojno smo razmenili mišljenja, iako si u pojedinim trenucima svojom sumnjom dovodio u pitanje moj kredibilitet, moju argumentaciju i moje motive za tvrdnje koje sam iznosila. Ja sam predlagala da se obratiš nadležnim ljudima, čije sam ti adrese dala i tražiš potrebna dokumenta. To si odbio. Tražio si linkove.

Okej. Pošto nisi bio nepristojan, ja sam zato pristala da ti ipak pribavim dokumenta koja dokazuju istinitost mojih reči. Pa sam se sama obratila nadležnima. Lepo je što si razumeo da ja ta dokumenta nemam kod sebe, niti u svakom trenutku vreme da ih tražim. I lepo je što si pristao da mi se javno izviniš, ako se ispostavi da sam u pravu.

Naslov ovog bloga je naravno šala. Nije potrebno nikakvo posipanje pepelom (to su tvoje reči), već samo jedno obično i kratko izvini, što je bio moj jedini "uslov" da se bavim pribavljanjem dokumentacije, sa kojom sam odavno upoznata i što mi je bio dovoljan argument da napišem da država Srbija ima obaveze u preventivnoj borbi protiv trgovine ljudima.  

Izašao nam je novi Ubuntu, sa potpuno novim desktop okruženjem. Neki ga hvale, drugi se žale, stariji korisnici uglavnom, novima je izgleda svejedno (ionako im je novo), ali da je radikalno -radikalno je. Tim okpuljen oko Marka Šatlvorta vlasnika Canonical-a kompanije koja stoji iza Ubuntu, izgleda da se priklanja trendovima, pa novi Ubuntu liči na netbook okruženja, malčice na Android, malo više na MeeGo, ali najmanje na klasični GNOME desktop koji godinama nežno volim. OK klasičan GNOME je još uvek tu, kao opcija prilikom

Čuda su se dešavala i u samo praskozorje civilizacije, pre, za Njegovo vreme i posle Hrista, u Srednjem i Novom veku, događaju se i danas pokatkad. Ali ne bih da se bavim sistematizacijom i kategorizacijom čuda jer bi to bio dugotrajan i iscrpljujući posao a i nije tema ovog teksta. Jedino ću konstatovati da ima čuda i čuda. Neka su toliko značajna da se vekovima odlazi na mesto njihovog nekadašnjeg događanja a neka su neprimetna, malecka,

Dakle Laza i ja, ključevi u džepu pravac disko. Ono što sam izignorisao dok bili gosti postalo mi je malo nametljivije čim smo ušli u disko. Stomačna napetost je nagoveštavala da ću jako uskoro morati da sednem na onu čudnu spravu u WC-u što ima bazenče u sredini. Mislim da mi je mnogo i to jednom godišnje što jedem ribu. Računam pivo dva i palim kući, jer i onako nije uredu da oženjen čovek ostaje kasno.
Bilo neko dobro društvo, zezali se, smejali, ja se meškoljio ali uspevao da izdržim više od dva sata u atmosferi punoj dima zalivenoj pivom. Ako me je i čekala, moja bolja polovina se sigurno uspavala do sada.

O radiju kao elektronskom sokoćalu kojim je Nikola Tesla izmenio svet komunikacija i otvorio proces stvaranja "globalnog sela" mogao bi da piše neko od kolega stručnih za lampe, tranzistore i žičice, odašiljače, repetitore i prijemnike, eletktromagnetne talase i ostale pojmove vezane za ovo čudo nastalo krajem devetnaestog veka.
Moje je druženje sa radijom počelo nešto kasnije od njegovog nastanka, dakle - negde sa polaskom u osnovnu;
sa pesmama Zorana i Bojana Ramboseka i onom pesmicom u interpretaciji Paje Minčića, koju sam svakoga jutra slušao na prvom programu Radio Beograda, u najavnoj špici emisije "Dobro jutro deco":

Pozovite Slobodana Homena, pozovite Slobodana Homena... Nataša Kandić je pronašla Dražu.

Dok se igrala u pesku pored porodičnog bazena, jedna devojčica je pronašla kostur Čiča Draže. To je radnja najnovijeg kratkog visokobudžetnog filma, odnosno komedije, u režiji Nataše Kandić, koji je imao svoju premijeru na ovogodišnjem "Trajbeka" festivalu.

Sa'će, samo što nije. U našoj kući vlada dramatična napetost. Ja sam za dobro jutro sebe u lice iznenadila prsom kupatilskog osveživača. Naopačke obrnutog. Narednih nekoliko dana ću razveseljavati Žmua feromonima agrumaste Svežine Mediterana. Mada, na današnji istorijski dan u znaku Uspavane Pepeljuge i sedam patuljaka, to bi moglo da se protumači kao moj doprinos opšteplanetarnoj razdraganosti.

Bolničke čekaonice su tmurna, depresivna mesta. Naročito one u dežurnim bolnicama.

Međutim, sinoć, negde oko devet, čekaonica hirurgije na Bežanijskoj kosi bila je, verujte mi, najrazdraganija u gradu. I šire.

Pre oko nedelju dana skoro nezapaženo je ovde na blogu prošla vest o smrti još jednog glumca iz stare holivudske garde, Majkla Saracena. Umro je boreći se sa kancerom, baš kao njegova koleginica Suzana Jork u januaru ove godine, i reditelj Sidni Polak pre oko tri godine. Red Batons umro je 2006. a Gig Jang tamo neke daleke 1978.g. od alkoholizma. Sa nama su još uvek, na sreću, Džejn Fonda, Boni Bedelia i Brus Dern. Pa, da se tim povodom setimo jednog dobrog filma.

Sada već pogađate da govorim o cast and crew   iz filma "Konje ubijaju, zar ne?" Sidnija Polaka iz 1969.g. po romanu Horasa Mekkoja, koji je već odavno ušao u filmsku antologiju.

Znam da je poezija neophodna, ali nije mi poznato čemu? (Žan Kokto)

Ja sam u Rabatu.  

Svi mi imamo, verujem, neku zemlju kojoj se rado vraćamo. Tako se meni, svaki put kada sam u Maroku, čini da je on umnogome „nešto drugo", ili, kako bi to Francuzi rekli, „pas comme les autres". A francuština je ovde prilično prisutna, kao komplementarnost koja obogaćuje (anglofili lamentiraju: Arabic is Morocco's official language, but French is widely taught and serves as the primary language of commerce and government), pa je valjda i