Desilo se i to. Znala sam da ce da dodje do ovoga kad tad. Pregazili choveka u momentu kad je otvorao prodavnicu. Black Friday rasprodaja je kriva za smrt jednog radnika iz Wal-Mart-a. Kupci koji jure rasprodaje ko pomahitali pregazili choveka u momentu kad je otvarao vrata kako bi oni ushli. Kad je doshla policija kupci nisu hteli da izadju napolje dok traje uvid jerbo oni chekali ispred prodavnice u red cele noci sve do 5 ujutru, kad im vrata otvorio chovek koga vishe nema. Eto zashto ne volim Black Friday i zashto nikad nisam ishla da jurim rasprodaje bash danas. Ima tih rasprodaja uvek,

Devojke iz osmog su me ignorisale prirodnom nemarnoshcu koje one neguju za dechake svojih godina u ranom pubertetu.  

U mom sluchaju je bilo josh gore. Za devojke iz osmog nisam postojao. Krenuo sam u shkolu rano, nisam imao ni punih shest, i bio sam uvek u nekom drugom filmu. Dok su ostali dechaci skupljali slichice, ja sam igrao klkere, kad sam preshao na slichice, oni su preshli na muziku, kad sam pocheo da slusham muziku, oni su pocheli da idu na zhurke. Godine emocionalnog kaskanja.

Ali devojkama iz sedmog sam bio osmak kao i svaki drugi. Bojanu sam upoznao

  U septembru, oktobru i decembru prošle godine u Srbiji je definitivno uspostavljen nacionalni konsenzus o demokratskoj budućnosti naše zemlje. Oko te snažne vizije cela nacija se ujedinila, kao retko kada u istoriji.
  Danas se ne primećuje previše od tog poleta i te energije. Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interese i diskusione grupe. Jedni prete štrajkom, drugi štrajkuju, treći teoretišu o razlozima za i protiv.
  U čemu je stvar?

Prvi pravi! Pao je. Prvi pravi sneg ove godine, ove zime. Onaj šećerni, što škripi i zatrpava. Koji pada horizontalno, pod noćnim svetlom uličnih lampi. Gust i sitan, tih. Čekala sam ga otkako je prošlo leto, čim se zanjihalo granje javora u mom prozoru. Desno granje, ono koje zaljulja istočni vetar, koji sa sobom pre ili kasnije donese sneg. A uvek najgušće, igleno pada noću. Tada ulice plišano ućute i ceo grad zatrpava tišina koja se cakli. Noću.

Lagano klizi i ističe novembar i pada mi na pamet jedna priča koja zaslužuje i mora da bude ispričana, baš sada, jer radi se o – Novembru. 
Drugim rečima o - istrajnosti, talentu, malerima i nepokolebljivosti.
 

Domacin bloga je mrSrdjan Cvetkovic koji me ubedio da se ukljucim u jedan zanimljiv i koristan projekat

Smatrajuci da su granice ljudskog duha nicim ogranicene grupa naucnika humanistickih nauka  pokrenula je interaktivni sajt ciji je cilj da premosti  granice naucnih prostora balkanskih drzava i sire. Na ovom mestu ga predstavljamo i  nadamo se korisnim sugestijama i komentarima

Forum za humanističke i društvene nauke

AUTOR: Spartanka_Afrodita

U naslovu ovog bloga je sažeto viđenje porodilja od strane načelnika porodilišta u Srbiji i glavnih sestara u porodilištima. O tome kako su se oni pokazali na skupu imam mnogo šta da kažem, a kako se pokazuju u porodilištima vrlo slikovito su opisale sve Kengurice koje su Krugolini poslale svoje priče i vi koji na blogu dajete svoje komentare i opisujete svoja iskustva. Što se tiče slike aždaje možete

E sad ovako, pazi 'amo, slusaj bre' od svih tema koje sam mogao da ovde uvalim, ova je definitivno najgluplja, ne zato sto sam stoka muska sovinisticka (jesam), nego zato sto sam blago zbunjen situacijom koju ne da ne znam da resim nego ...

Evo ovako,  ja radim u vojsci, sto se moze zakljuciti po celicno cvrstoj zadnjici (hvala na komplimentu gospodine pukovnice), homofobiji i nedostatkom bilo kakve pismenosti i gramatike u blogu.

    E dakle ovo je problem,od skora u nasoj maloj vojsci pojavile su se pripadnice pametnijeg pola, sto je izvor nevidjene srece za sve one dame koje su udate ili u vezi sa pripadnicima vojske muskog pola (bolje da vas ostavi zbog druge zene nego zbog muskarca), ali eto i prvog problema naime ja kao neko ko treba doticne da obucava u raznim tehnikama kao naprimer samoodbrana i borba prsa u prsa (moracemo da menjamo ime te discipline) dolazi do za mene u najmanju ruku za***** situacije.

Moj prijatelj Blackbox

misli da je ovaj tekst u nekoj finoj vezi

sa jeremijinim danasnjim blogom.

a vi? 

Istorija je učiteljica života , zato je mnogi i psuju, najčešće oni koji ne vole da uče niti znaju da vole svoj a ,naročito, ne tuđe živote. Ne treba zaboraviti da ima dobrih i loših učiteljica, ali mnogo više loših učenika.

Da li je tačno ono što je rekao Gandi da «Istorija uči ljude da istorija ljude ničem nije naučila”?

Istorija je jedno veliko kolektivno pamćenje

Kad god se govori o I svetskom ratu, a ovih dana se govori u povodu 90 godina od njegovog kraja, uvek se setim Stevana Jakovljevića i Srpske trilogije. Setim se i žara sa kojim sam je pre dosta godina čitao, jer Srpska trilogija je za mene bila otkrovenje.

Iz školkih programa, ne samo ja, već i generacije učenika u propaloj nam državi, učili smo sve o drugu Titu: Kako je skuvao svinjsku glavu sa tavana i kako su on i malđa braća mu, a i sestra, dobili proliv, kako je kao mašinšloser izradio ogradu onog stepenište u Sisku, bio mlinar u

"

foto Jelena Petkovic

Naša deca su ona koja žive i rade na ulici. Spavaju po katakombama, vagonima. Nemaju matične brojeve, knjižice, nisu u sistemu - ničija deca.

SAŽETA VERZIJA:

Scabies je bila u pravu. Htedoše da me živu pojedu.

Ali, i ja sam bila u pravu. Ministar me branio.

A nije ni da se sama nisam snašla.

Konačno - ime mi je Branka.

OPŠIRNA

Pitate se gde sam... i treba. Nakon Operacije visokog rizika, koja je započela pre mesec i po dana i trajala do prošle subote, trenutno sam na psiho-fizičkoj rehabilitaciji. Ukućani sa mnom razgovaraju tiho, ne koriste reči koje bi sadržale bilo kakvu asocijaciju na nasilje, hranim se biljnom hranom i svako jutro mi turpijaju očnjake.

Sve je počelo mojom prošlogodišnjom idejom da svekru i svekrvi, u daljem tekstu Babi i Dedi, ponudimo da se presele iz podpohorskih nedođija u Ljubljanu. Ideja je na moje zaprepašćenje prihvaćena odmah. I sa očitom namerom objekata ideje da zauzmu pasivne uloge u predstojećoj realizaciji moje tako pametne inicijative. Tom prilikom je izvršena i naravno poštena podela rada: Žmu je dobio da duži ugovore, prodaje, kupovine i pare, a ja sam se usrećila ljudskim faktorom – sledovala sam Babu, Dedu i majstore na horizontu budućih dešavanja.

Danas sam bio u „Ruskom caru". U tom sam prostoru sigurno bio pre više od dvadeset godina. Tada se „to" zvalo „Zagreb". Bilo je golo, brljavo i bazdilo je na menzu. Kad sam bio student u „Zagreb" sam svraćao češće. Jeo sam nešto što se nazivalo „ruska salata" od čega bi mi danas verovatno pripalo muka. Par puta sam popio i neku žestinu, onako s nogu, da bih se malo dokazivao.
Imao sam ceo sat do sastanka pa sam prvo, u krugu Trga republike, tražio neki kafić u kojem postoji bežični internet. Na kraju, otkrivam da on postoji samo u „Ruskom caru".
„Ruski