Razgovor uz večeru u stanu porodice Markov, u Temišvaru, 28. decembra 2009. godine

Mi Markovi smo iz Dinjaša, sela na 25 kilometara od Temišvara. Tu je nekoliko generacija moje porodice, mada potičemo iz Srbije. Deda po majci mi je bio dobrostojeći čovek, ali je onda sve izgubio. I, zbog sramote, otišli su svi na daleko. On se uputio u Ameriku i tamo dirinčio da nakupi novac i povrati porodični ponos. Baba je sedam puta prelazila Antlantik brodom i vraćala se sa uštedjevinom. Tako smo i nakupovali dovoljno zemlje ovde, na obali Begeja i trajno ostali tu.

Biba Struja (u okviru Dana domaćeg filma), dvorana DKC, subota 1.novembar 13h

Čavić osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Debrecinu, na 100 metara leptir. Fenomenalna vest - jedna od onih koje ne zahtevaju previše reči, prenošenja utisaka…

Jašta. Jelen. I to ne pivo...

...pokazalo se da je ovo moje naivno zapažanje u samoj osnovi nerazumevanja suštine principa članstva.

Treća sreća. Postao sam član političke - ima li ih drugačijih? – stranke. Iz trećeg pokušaja. Što reče jedan građanin: „tri puta sam bio u opasnosti od smrti. Prvi put bacili bombu na kola, al’ ja nisam bio u kola“. U mom slučaju, prvi put me je predložio zastavnik Zoran (prve klase). U to vreme se stranke nisu zvale stranke, nego partije, a pošto je postojala samo jedna, nije bilo brige oko toga je li ili nije zauzeta njena troslovna skraćenica, nego se jednostavno govorilo Partija. Priliku da postanem član Partije sam morao da propustim. Delimično da ne razočaram pokojnog dedu, delimično jer mi se kao prva asocijaca na reč „Partija“ javljala zagušljiva prostorija puna sumornih prilika načičkanih uokrug veoma dugačkog stola.

                                                    Rekoh i spasih svoju dušu (Dixi et salvavi animam meam)

Prvo što mi pada na pamet jeste da me Katajev ne zanima mnogo, mada, s druge strane, nisam ravnodušan prema starim knjigama  (naročito onima iz perioda 1900/1920). Ipak, urođena radoznalost me tera da knjigu uzmem u ruke i pogledam je malo bolje. Primećujem da je dobro očuvana, čista i suva; i da lepo miriše - baš onako staroknjiški! A onda, neočekivano, vidim da je predgovor napisao - Miloš Crnjanski! ‘Oh là là!' zapevuši neki razdragani glasić u meni, u stilu pesmice štrumpfetkaste Britni Pirs (Britney Pears). To je ohrabrujuće, kažem sebi: ako je veliki Crnjanski bio izvoleo napisati predgovor, knjiga u pitanju bi morala biti  interesantna!

(Programi savesti, 4) 

Jasno, projekat nam nije prošao, ne kažem da je zbog onog detalja za koji je predlagano da ga izbacim ali evo, pre neki dan gledam jedan seminar o Cionizmu i Holokaustu, i pazi šta kaže lik, u muzeju Holokausta u Vašingtonu ladno su cenzurisali onu čuvenu izjavu: „Prvo su došli po komuniste... pa po homoseksualce... pa po Jevreje... pa na kraju i po mene..." - elem, izbrisali su savesni kustosi „komuniste", računaju da se čovek moguće prevario, da nije dobro shvatio ili zapazio

Prokletinja od telefona zvrnda u neko nesrećno doba noći... na koje sam je i navio, ne bih li po, da li beše starom ili sad novom vremenu otišao na ptičarenje u sam cik zore. I tako me probudi, pogledam telefon s neskrivenom mržnjom i ostanem u krevetu... još dva sata. Tek potom se obučem, uzmem prethodne večeri spakovan ranac i nestanem ka Pančevačkom ritu. Ako sam dobro shvatio šta je po starom, a šta po novom, bio sam tamo nekih pola sata po izlasku sunca, što ipak nije prekasno.

Ibu Jorgensenu greškom uklonili penis

Ibu Jorgensenu iz Ulensea lekari su amputirali veći deo penisa, misleći da ima rak. Kasnije se otkrilo da u pitanju nije bio rak, već upala. Lekari su priznali svoju grešku. Uprkos tome, Ib Jorgensen ne može dobiti odštetu od "Osiguranja pacijenata", jer su lekari grešku napravili imajući najbolje namere na umu.

Godine 2006. Ib Jorgensen, inače otac dvoje dece, posetio je lekara

Zgrada Kolarčeve zadužbine

Sredinom oktobra Kolarčeva zadužbina u Beogradu je organizovala okrugli sto na temu "Društvo znanja

Nedavno mi je skrenuta pažnja na ovaj tekst, sa sajta puls.rs, i ja ga, po savetu pametnijih i upućenijih od mene, postavljam na uvid blogozajednici.

Знате, ја не подносим Шекспирове комаде, међутим ваши су још гори!

Л. Н. Толстој, у разговору са Чеховим

Лав

Today (and yesterday, and tomorrow since it is not quite finished) I opened a new bank account. In order to do so, I affixed my scrawling and somewhat easy-to-copy signature to at least fifty documents - none of which I read.

Foto (c) Arati Kumar-Rao

Sanderban (na bengaliju „prekrasna šuma“) je močvara mangrova veličine Kipra, jedna od tri najveće na svetu. Nalazi se na granici Indije i Bangladeša, između Kolkate i Dake, i predstavlja zajedničku deltu više reka, od kojih se veličinom izdvajaju Gang i Bramaputra. O ptičarenju u čarobnoj šumi sanjam otkako su mi dragi prijatelji T. i H. pričali o tome kako su se brodićem zaputili na vikend u lavirintu reka i rukavaca, pa usled poplavnih voda koje su se sjurile s Himalaja, morali da ostanu tamo nedelju dana.