"If you wake up at a different time in a different place, could you wake up as a different person?"
- Narrator, Fight Club

Nekada, život napravi da vam se na javi desi nešto što vam niko ne bi verovao ni da ste sanjali.

Ima onih dana kada ti se pertle stalno odvezuju. Da l' zbog toga što su nove, da l' zbog toga što ih farmerke zezaju. Stalno te nešto tera da gledaš dole. Ne daju ti mira. Svakih malo-malo perifernim vidom shvatiš da opet nešto laprda. Digneš nogu. Vežeš pertlu. Na mrtvo. Vežeš i drugu za svaki slučaj. I tako ceo dan.

"Oh, it says Architecture, but really it's not."
"I can see that. But people will not look for it here."
"This is Biography, Journals, and Autobiography."
"But it says Architecture."
"It says that, but it is not."

Jutros sam, surfujući po internetu, pokušavajući da se razbudim i otarasim mamurluka, pronašao ovaj tekst. Autor je italijanski antropolog, filozof i psihoanalitičar, Umberto Galimberti. Neke njegove tekstove mogli ste već čitati na sajtu Peščanika.

"Da li znas ko sam ja!?"  lupa po usima i kad imas sasvim nehajan odnos prema onima koji bi da se ustolice kao autoriteti, konkretno u mom malom zivotu. Necu sad da kukumavcim

Avalski toranj je najvisa gradjevina  na Balkanu. Ovo se, izmedju ostalog, moglo cuti na jucerasnjem svecanom skupu povodom  zavrsetka obnove i otvaranja novoizgradjenog avalskog tornja. Predsedniku Tadicu pripala je cast,uz beogradskog gradonacelnika, te premijera sa  ministrima, da prisustvuje ovoj ceremoniji. "Steta sto ovdje nije prisutan bivsi premijer Kostunica cija je vlada zapocela ovu izgradnju", rekao je predsednik.

 Da je toranj izgradjen prije roka, te da je isti otvorio sadasnji minister Milutin Mrkonjic, ova bi me ceremonija bas posjetila na neka vremena.

 Била једном...

Ili su je bar tako zvali kad sam ja bila mala - Atletika, kraljica sportova.

Navijam za nase, naravno, ali jos vise navijam za mladu damu koja je nosila zastavu Bocvane na otvaranju OI.

Amantle Montsho, ili kako rece komentator otvaranja Mma Amantle Montsho, ima priliku da se kvalifikuje u finale i da osvoji prvu olimpijsku medalju za Bocvanu.

Danas sam po drugi ili treći put gledao prvi deo britanskog filma Povratak kući. U jednoj sceni, dragi Piter O Tul, citira Oskara Vajlda, odnosno njegovu definiciju konja: Opasan spreda i otpozadi a neudoban po sredini.

Za razliku od Oskara Vajlda, ja kad god izgovorim reč konj ili pomislim na njega, pred oči mi izađe lepa, ponosita i plemenita životinja.

U detinjstvu sam, pored krava koje sam takođe mnogo voleo, većinu vremena provodio pored konja mog strica Stanka. Iako su mi svi bili dragi, najviše sam voleo jednog Arabera, rasnog i stasitog, tankih nogu i članaka, duge grive (stric mu je nije skraćivao na moju molbu) i vatrenih crnih očiju. Uz stričevu brižnu pažnju (u početku), vodio sam ga na pojilo. Pojilo je bilo samo njegovo! Drugi konji su pili iz zajedničkog.

Pošaljimo poruku - zapalite sveću za platane

OPROSTIMO SE OD PLATANA KAKO DOLIKUJE, SA PUNO CASTI I POSTOVANJA! 
ZAPALIMO SVECE NA SVAKOM MESTU NJIHOVOG NEMILOSRDNOG I NEPRAVEDNOG MASAKRA!!!!

 a cemu se pridaje paznja na nekim drugim sajtovima ...

Ovo više ovako ne može, neki red bi ipak trebalo zavesti. Satovi upravo tome i služe, da makar naizgled uspeju da kazaljkama i brojkama savladaju nesavladivu relativnost vremena. Jasno je meni da je vreme čudo od pojave, da nije uopšte takvo kakvo nama izgleda, da u njemu žive rupe, da ono živi u rupama, da se uvija i previja, da vara i laže, uopšte da je relativna pojava do te mere da je i sama reč »relativnost« za njega jadan pokušaj sputavanja. Sve je to meni jasno, ali ja bih da znam koliko je makar i lažnih sati. I minuta. Dva puta godišnje vreme u našem stanu korist opštu paniku, otima se na slobodu i divlja par dana dok ne uspemo nekako da ga savatamo, makar kobajagi, ali ipak dovoljno funkcionalno.