Dragi blogeri,

uđosmo u ovu 2014. godinu, verovatno tešku, a svakako neizvesnu. Sa svim razlikama u mišljenju, u političkim opredeljenjima, u godinama i u polovima, ostaje nam da shvatimo da smo zajedno jači.

Na ovom mestu još uvek se mogu čuti stavovi bez khm khm veće cenzure i to čini da Blog B92 bude mesto bez premca.

Želim vam sve najbolje i najlepše u Novoj godini i želim vam puno uspeha u blogovanju.

Ova Jućub  animacija je tu da nas podseti da je mnogo lakše putovati zajedno kroz ova (neočekivano???) mutna vremena.

Eto, sapunica je okončana. Nažalost, ne srećnim krajem. Šta smo igrali, igrali smo.

Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. 

Izvukla sam celo leto sa starim pasošem, u Novom Sadu se vadila da sam prekratko tamo da bih i pokušala da se potrudim oko novog, spakovala sva neophodna dokumenta u koferče (oko njih se prethodno potrudila osoba koja poznaje koga treba tamo gde treba, jelte), prošla potom kroz nekoliko zemalja a da nikoga nije zanimalo ni da mi pogleda pasoš ni da se upita o roku njegovog važenja - a znate ono da, ako hoćete preko neke grane, pasoš mora da važi još najmanje šest meseci. I lepo sam sve to po hiljaditi put zaboravila, da bi me jutros štrecnula vest o mogućem produženju važenja starih pasoša. Štrecnula u smislu - vreme je za posetu konzulatu...

Istovremeno, prelećem ovih dana poslednjih desetak transkripata Peščanika jer se sprema knjiga, a preletanje je i podsećanje na zbivanja u Srbiji od marta do juna (gde smo ono stali, kod Miladina, Rusa, Roma, Kosova, MMF-a?... a da, sada smo u Kini), neka vrsta zagrevanja pred novu sezonu ne samo Peščanika nego i daljih političkih čuda u Srbiji, koja će, slutimo, biti sve veća i veća.

I baš danas, nakon što sam pročitala tu vest o pasošima i setila se svojih dokumenata u koferčetu, zalomilo mi se da čitam transkript emisije od 16. aprila ove godine, kada je sociolog Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora za ljudska prava govorio o - koferčetu i pasošima, čiji je zajednički elemenat, znamo svi, SPS.

 Dragi moji,  s ponosom  (al baš s ponosom)  pozivam Vas na promociju  u  Kralja Petra 71(u bgd), u utorak, 30og novembra od 19 do 22h. Dozvoljeno je (kao što ste naslutili iz naslova): 1. pušenje; 2. naručivanje pića; 3. naravno kašnjenje; 4. potpuno ignorisanje promovisanog te ispijanje kafa i ostalih pića (ignorisanje filma i uživanje u nakitu, ignorisanje nakita i filma zajedno i vođenje razgovora koji veze s programom nemaju, uživanje u zapitkivanju priređivačice knjige tj mene; 5.  alkohol (uz garanciju da Vam niko neće brojati čaše)... i šta još beše?

Bila ja u Guči! Dobro, nije mi prvi put i nisam išla samo zbog trubača i svadbarskog kupusa, ali što mi je bilo lepo, nemam reči da vam opišem.  A volim, bre, ta masovna okupljanja sa pevanjem i ožderavanjem i  da sam neka vlast uvela bih neki zakon da sva  punoletna lica MORAJU bar jednom u životu da posete i Guču i Exit. I nema – neću, ja ne slušam tu vrstu muzike. Ima da ideš, bre, pa posle pričaj šta hoćeš. Mislim, otkud znaš da l’ je glupo, ako nisi to doživeo?

Ej, a prvi put me jedva odvukli u Guču. Ma bre, kad su mi pomenuli da slušam trubače, kosa

 Crvena Zvezda, košarkaška ekipa... Evo, ja sam zvezdaš i skoro da se i ne sećam kada su osvojili poslednju titulu prvaka. Ovih dana se ranije najavljivana pa neostvarena fuzija sa KK Železnik ipak ostvaruje. Što znači, dogorelo do krajnjih granica sportskog dostojanstva jednog velikog kluba, o čijoj tradiciji valjda ne treba ni govoriti. Tj, pojavio se u ulozi svojevrsnog spasioca istog tog kluba i iste te tradicije čovek iz naslova posta.

TREBA ZNATI STRANE JEZIKE

 Musculus sternocleidomastoideus ili sternokleidomastoidni mišić predstavlja bočni površinski mišić prednje strane vrata. Preciznije, ovaj mišić je bočni pregibač glave.

 Čovek stoji na ulici sa mapom grada u rukama. Mapa je raširena i njen vlasnik izgleda upravo kao da uzalud pokušava da se orijentiše u nepoznatom gradu.

                                          Okružnom sudu Šabac

Predmet: Zahtev za rehabilitaciju Edipa.

Na osnovu čl. 1. 2 i 3. Zakona o rehabilitaciji (Službeni glasnik RS, br. 33/2006), zahtevam da Sud rehabilituje Edipa  kao i nepoznat broj muškaraca, koji su na bilo koji način pretrpeli duševnu bol  zbog posledica klevete nanesene ne samo Edipu, već  i muškoj populaciji uopšte.

Moje drugarice Dejana i Ivana su lansirale prvu kolekciju unikatnog, rucno pravljenog nakita od polu-dragog i dragog kamenja. Dobile su sjajne kritike u "Harperovom Bazaru" ( a i sire). Pogledajte.

http://www.facebook.com/photos.php?id=109670075722409

Interesantna je i pomalo zbunjujuća činjenica da bolje poznajemo površinu Meseca nego dna naših mora. Imamo preciznije karte Marsa nego površine Zemlje pod okeanima. Uopšte, slabo poznajemo dve trećine naše planete pokrivene velikim vodama. Kada je pre više godina cunami pogodio Šri Lanku i Indiju onda je na obalu izbacio i velik broj živih organizama koje biolozi nikad ranije nisu videli. Iako su morima rutinski putovali još stari narodi, a u novije doba slavni evropski moreplovci preplovili svet, sve do 19. veka poznavanje morskih dubina merilo se metrima. O živom svetu u vodi znalo se samo po onome što je plivalo blizu površine i hvatano ribarskim mrežama. Mornari su se u to doba još užasavali morskih nemani kao što je ogromna morska zmija koja je, kako se pričalo, mogla čitav brod da proguta (ali bi odmah zaronila u vodu čim bi je neko pogledao u oči). Još strašnije biće bio je kraken, ogromna kreatura sa pipcima koja bi ledila krv u žilama prestravljenih mornara (slika desno).

Priča o tri devojke i tri muškarca, u svojim ranim tridesetim.  Ne, nije reč o "Prijateljima". Reč je o najduhovitijoj seriji koju sam gledao, bez ikakve konkurencije. Reč je o seriji, čije sam pojedine epizode pogledao 6-7 puta i svaki put se naglas smejao. Reč je o seriji "Parovi".

Ovaj britanski sitkom je još jedan dokaz da su britanci bez premca, kada je humor u pitanju. Radnja serije je vezana za seks, veze, seks, muško - ženske odnose, a ponekad je tema i seks.

Osnovna ideja serije, pored priče o seksu, je prepričavanje istog događaja

... ili , o nadi....

   Rodio sam se, ne znam zašto, niti kako, ne sećam se  ni gde je bio taj veličanstveni trenutak, ni ko me je prvi ugledao, pomilovao po glavi,  sa kažirpstom i srednjim prstom uhvatio za  nejake nožice i prvi pucuno po guzi...ne sećam se ni  kako sam reagovao,  šta sam tom prilikom  rekao...mora da sam žestoko opsovao jer ta dva-tri šamarčića i danas osećam. Posle su mi tek kazali da sam bio jedino muško sa devet prelepih devojčica, izgleda da sam bio veoma ružan.

 Kasno sam prohodao. Po onom kršu nije mi padalo na pamet da čim ustanem i krenem razbijem glavu.